Književne novine

ХАЏИЈИНО +. ИСКУШЕЊЕ

(Наставак сај 1. стране)

Морамо, дакле, отворено рећи: ако смо као политички покрет усвозили == после многих жртава п недаћа, од, 1941. и 1948. — концепт југословенске самоуправне соција листичке заједнице (уз сва буду“ ћа уставна права и нација и ре публика и покрајина), националистичко лабављење њеног интегритета није ништа, друго до антикомупнизам. Све има своје име и ништа га не може променити,

(„Видите ди какве ћурке имамо ми у Америци2" — хвалисаво је у питао познати амерички фармер Итон Хрушчова, када га је повео по имањима у Ајови да би му по казао пословну виталност сво. јих земљака, „Не видим разлику између ћурки у САД и у мојој домовини. ћурка је ћурка — обила капиталистичка или социјалистимка!" -– одговорио је Хрушчов).

У ствари, демократски процес који се сада код нас развија само је још јасније избацио на површину п поларизовао два фронта снага: самоуправну авангарду н присталице „чврсте руке", антистаљинисте и стаљинисте, класне интегралисте и националистичке сепаратисте, демократске анти-цен тралисте и централистичке (федералне или републичке) етатисте. На тој „старој линији“ је и суштина садашњег сукоба који траје, а тек испод његове љуске делују све друге силе.

Па и кад све то закључимо, опет можемо испасти хаџија. из Меке који је спасао живот а изгубио душу — када. бисмо поверовали да је формула перспективе једноставна. Вратили бисмо се у том случају натраг — негацији сопствених тежњи — репресивној политици која је у стању „све да реши" лотиком силе, претњи, притисака и

| стављања иза браве.

Био би то само корак — два корака назад.

Нема других шанси за ову по» шу „демократску земљинцу“ него да се и даље „свађамо", убеђујемо, споразумевамо, да се чак и не волимо онако патетично како смо то некад мислили да је могућно хали да демократски схватимо 7: смо ту тде смо, да народе више по можемо да променимо и бирамо, и да, према томе, морамо живети заједно: максимално се дотговарајући шта ћемо и како ћемо.

Једино се више не можемо пи татизаорда ћемо2 Можда-бисмо и нат чин некако „спасли жи-“ вот", али бисмо сигурно. умагубили. АШ пе

Драган Марковић

напред,

АМАНДМАН НЕВЕНКЕ БУДЕР

(Наставак са |. стране)

; Обрисе високих планина, чији се врхови прекривени снегом ту бе у.плаветнилу неба видим на следећој слици, Поглед ми се спушта ниже све до брда на чијем се врху уздиже стари град обргстао бршљаном, баш као и онај град из бајке. Контуре тог града огледају се у језеру, по којем пло ве једрилице. Поред језера налазе се многобројни хотели, На по. леђини слике пише. „Блед".

И то је делић моје домовине! Необична је следећа слика. Иза мале девојчице низови ниских „кућа, витки. минарети, на бОрду необични _ торњеви, а у даљини

“ч

У ОВОМ БРОЈУ ВИЊЕТЕ БОРБА ИСАКОВА

шума Фабричких димњака. То је Тузла, Град соли, рудника и индустрије. Град који тоне због соли и живи због ње.

Богата је моја домовина.

Затворила сам албум, али су пред мојим очима наставиле да се ређају слике градова и крајева које сам посетила. Ту је Сплит — позната лука. Безброј усидрених бродова из свих крајева света, а иза њих настаје морско плаветнило, које се негде на пучини спаја са небеским сводом.

Затим Корчула. Градић са пу но камених кула које се налазе на самој обали мора: Море, њи хано благим ветром путује до супротне обале, где ће се разбити 0 стене и претворити у белу пену. Далеко на хоризонту сунце полако залази. Жуто, наранџасто и најзад пурпурно црвено. Постаје све мање да на крају баци последњи одблесак — поздрав земљи, мору м небу.

Лепа је моја домовина.

Прилазим прозору. Видим свет лом _ обасјан Београд, град свих наших народа, град који сваком отвара своје срце, широко мн ве лико, као што је то и срце моје домовине.

Места, крајеви и градови које сам посетила, само су делић моје домовине, земље у којој живе љу ди што вековима ратују да би: сачували и одбранили слободу. Данас су слободни. Изградили су безброј градова, села, зауставили токове река, подигли нове фабрике и створили бољи живот.

Мако је мала домовина, поседује све што је лепо: море, планине, реке, руде, фабрике; поседује жита, шуме, градове, села, а изнад свега добре људе, лепе обичаје, славну прошлост, бурну историју.

То је моја домовина.

Волим, необично волим своју

домовину — Југославију, ја — девојчица са фотографије у алоуму, кћи Хрвата и Српкиње, ја — ма

ла Југословенка.

Невепка Будер, ученица УГ разреда основне школе

Будер, ученице срочен

Овај амандман Невенке У разреда осмотодишње школе, је неуко. Нема ни преамбуле ни Није оверен ни на једном важном месту, није та потписало ниједно важно и овлашћепо лиџе. Садржи само једно осећање: љубав према Југославији, дивљење њеним људима и ономе што су створнан, из чега она извлачи детињасти закључак да де“ то њена домовина.

печата.

Мосталом, њел је амандман и закасино,

Скупштина. је већ одавно верификовала а-.

мандмане за јавну дискусију.

ВАСКО ИВАНОВИЋ

ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС

Књижевници (робије о својим проолемима

Годишња скупштина Удружења књижевника. Србије, одржана 25. априла, покренула је више питања него што је овај скуп, чини се, желео и могао да расправи и реши. У овом важном моменту за читаву земљу, управа ХУдружења је понудила нека кондициомална решења, која су дали Републички секретаријат за 06: разовање, културу и науку, и Републичка заједница културе, као што је, на пример, одлука да убудуће писци којима издавачка предузећа објаве књигу могу из посебног фонда да добију додатни износ од половине свог ауторског хонорара. У ситуацији када је то само једна палијативна мера, прилично различита од захтева писаца да за свој рад буду плаћени онако како стварно заслужују, ова одлука није изазвала одушевљење. У другом делу скупштине било је речи о нацрту Статута МАружења _ књижевника Србије и предлогу за измену Статута Савеза књижевника Југославије. Мако много спремнији да расправљају о овом питању, писци Србије су, након малог сондирања. терена (у коме су учињени предлози и противпредлози за УАРУживање _ писаца на националној мили 'републичкој основи), одлучили да о томе донесу ОДЛУКУ тек када се усвоје уставни амандмани. Стиче се утисак да већина књижевника нема свог става и очекује да тај став стекне када се јасније укажу контуре измена у друштвено-политичком уређењу паше земље.

Остала су, међутим, многа нерешена питања која је могла ре шиити само скупштина књижевни“ ка Србије, као што је питање односа према Савезу књижевника Југославије, чијим радом писци аве републике нису задовољни, пили питање кршења садашњих правила Удружења с обзиром ма. увећани број чланова управе. Чини. се да: се управа Удружења не

· сналази најбоље у датој ситуаци-

ји, мако је, нема сумње доста учинила да се што јасније и одлучније истакну материјални захтеви писаца, а ни чланство јој довољно не помаже конструктивним предлозима.

Најеветлији тренутак овогодишње скупштине било је додељинање паграда Удружења књижевника Милошу Црњанском за животно дело и Јари Рибникар за роман „Јан Непомуцки", као и додељивање награде „Милан Ракић" Матији Бећковићу за књигу песама „Рече ми један чоек". Црњашски и Бећковић су своје награде уложили у изградњу пруге Београд — Бар, с тим да се сума ол 10.000 динара, коју је даровао Црњански, касвије врати Мдружењу књижевника и раздели као номоћ младим писцима.

У АЛЕЈИ ВЕЛИКАНА _

АХЕН ТЕЈТ

Дела Алена Тејта у Биглееко!

У Енглеској су се недавно по. јавиле две књите америчког књижевног критичара Алена. Тејта, „Есеји из четири декаде" и „ПА вачи и друте сабране песме". Бнглеска публика је на тај начин У могућности да У ширим размерама упозна једну од живих легеп. ди америчке литературе, критича ра и песника чије се вишеструко учествовање у њој сматра. једним од њених фундамената, једном од битних маркација њеног духа.

Критичар и есејист који је смалран хуманистом, универзалистом, конзервативцем, формалистом итд. Тејт је заједно са Клинтом Бруксом и Џоном Кроу Ренсомом сдредио једну _ посебну етапу У америчкој _ мисли о литератури

која је значајна по супротстав-,

љању | социолошким и, другим „ванлитерарним" методима. Сам Тејт је покушао ла формулише један естетски систем којим је поезију третирао као аутономни свет, а песника способним да унесе ред, органско јединство џ је динство значења, у хаотичан ток људског искуства. Поезија је по тему супериорна _ према науци, јер нуди знатно комплетнију и одговорнију верзију људског НС куства па тако п аутономија ње“ не сфере не сме да биле профаписана импортом стандарда таквих дисциплина какве су социологија, политика, наука, етика психологија. У разумевању поезије, која има сопствене законе ортанизације, сопствену технику и традицију, они су од другоразрелног значаја. Поезија мора да се студира п вреднује сходно сопственим, увутарњим стандардима.

Какве тод биле теоријске квалификаније љеговог мела, његовог критичког мишљења, без 06зира на то да ли је Тејт литератуРу „одсекао ол тивота"' или је сатледавао у њеним најделикатвијиМ димензијама, извесно једа је његово критичко писање јел: на од најбриљантнијих _ синтеза духа ин знања, бритких критичких опсервација по сјајног стила у нашем веку, а његове књиге „Реакџионарни есеји о поезији 1 идејама", „Језик поезије", „Јужњачка извидница". „О траницама. поезије". „Мува која облеће", итд. то славни есеји „Човек од пера У модерном свету", „Салаштња функ пија критике", „Аа'ли је књижевна _ критика _ могућна" итА., једна од веома значајних страни-

џа У истортји критике уотпте. о.

Енглеска критика, лабоме, наглашава те одредбе Тејтовог критичког мишљења и писања, а посебно се бави њетовим ставом да „комуникација која није у исти мах по заједништво није комплетна; ми се служимо комуникацијом и ми учествујемо м заједници", _ Између његових стихова п критичких _ текстова. енглески критичари утврђују веома чврсту везу: иза централних тема: његових есеја лежи један историјски корелатив који је значајан у песмама, Реч је о замирању и пропадању Југа, о нестајању извесних вредности услед тродора „нове", меркантилно-демократске етике Јенкија, У питању је, разуме се, нешто више но про. падање Јужних држава, у питању је пропадање једнот стања уха ми система веровања.

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ = 2

ЛЕТОПИС ЛЕТ опис (Студенти и филм

ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС

од 28: до 30. априла, У организацији Академског кино клуба, у Београду је одржан Друти међународни фестивал студентског аматер. ског филма, који ће постати традиционална _ смотра, тако да ће главни град Југославије добити још један фестивал који му може служити на част. .

Као што је увек случај са смо трама на којима се приказује велики број филмова, међу њима се нађе и доста лоших или бар мпедоречених остварења, поготову ако је реч о делима врло младих ства. ралаца. Међутим, кад се погледа ју. филмови које је латри (у саста ву: Антонио Било, Жика Богдапновић, Влатко Гилић, Драган М, Јеремић и Душан Стојановић као председник) натрадио, стиче се утисак да је на овом фестивалу би: ло доста филмова на прилично ви соком професионалном, а п уметничком нивоу. То се, наравно, нај пре односи на аргентински докуметарни филм „Лупс Тарсија" Нестора Лесковича, који је добио „Стапа рих", али и на натрађене филмове у све три категорије (експериментални, документарни и иг рани филм).

Занимљиво је, међутим, да је на овом фестивалу било мало фил мова који су обрађивали специфи“ чне студентске проблеме и антажо вали се за битније промене у дру штву. Може се, међутим, претпоставити да је овога пута, због ма: лих материјалних средстава, било тешко добити већи број значајнијих филмова из читавог света. Али, и овакав какав је, овај фестивал, који је, у ствари, организовала. мала група младих филмских ентузи. јаста (Ивко: Р.. Шешић, Никола Бурић, Јелена Бокић, Миша Авра: мовић и Миодраг Јањић), у пот пуности је испунио своју улогу м оправдао _ очекивања _ »убитељи филмске уметности,

Главе, лица __ | медитације а ле

Алекееја

Јавленеког

Поводом књиге Клеменса. Вајлера (Сјетепз МеЏег: »Ајехеј Јамјепзку — Корте, безећ!е, Медчнанопеп«), Рене Дромерт пише у листу 26“ да она у својој симболичној јел: пностраности _ није оријентисана само ма једног јединог уметника Алексеја Јавленског, нето п на једну једину тему, један једини сиже, које. би неадекватно било означити само са „главе“. Кле. менс је директор музеја у Висбадену, а тиме уједно и чувар нај“ веће Јавленски— колекције у јел ној јавној институцији, па“ је као такав у“ својој књизи са ст турношћу по тачношћу — одредио три ступња (главе, ланца, медитације). 5

Рус Јавленски, рођен је 1864, У Торшоку, _ Тверској губернији. Најпре официр, затим сликар, на станио се 1896, у Минхену, где је био саоснивач „Нове заједни: це уметника". Преселио се 1921. у Висбаден, где 1924. оснива С Фајнингером, Кандинским и Кле ом удружење „Четворица плавих“ (плави — зато што је плава боја важила као духовна). 1933. гОдИ ве му забрањују излагање (чети. ри године касније му 72 слике У немачком музеју плене као „изо пачене"),. Умире 1941. већ тоди“ ама парализован, у главном гра ду покрајине Хесен. Тамо је сах рањен поред руске цркве.

У боји изванредно репродуко вана дела уметника, који у март стичкој Русији није нашао задо“ вољавајућу духовну климу, а КО га социјалистичка Русија досад није прихватила, више су него интересантна из два разлога: Као појединачна _ дела _ (ме увек), 4 много више као интегрални дело. ви једног низа, у коме се могу сагледати тенденција, њен ток У развој.

У делу Јавленскота _ могу се разликовати три фазе: ране главе настале пре првог светског рата, оријентисане на ван Гога, Сезана, Гогена п фовисте (Матис); „ко: структивна лица" двадесетих 10: Анна, која имају тенденцију К3 маолонском по „мистичке медита“ ције", пре свега из каснијег доба, када је Јавленски кичицу могао да покреће још само под најгро» мијим боловима. „Моје главе мо: рају, као и вино, да одлеже ! сазру, а тад ће боље иријати, а И доље-ће се разумети" — рекао је о својим делима сам Алексеј Јев Ленски. (А. Ђ. П)