Književne novine

„ЛЕТОПИС лЕТОПИС ЛЕТОПИС автопис АЕТОПИС

Недопевана пеема Јосипа Пупачића

Двадесет и трећи мај био је кобан за нашу литературу: за свагда је однео даровитог песника Јосипа. Пупачића, чија је лирска реч од почетка била свежа, нова, неисфорсирана, топла и непосредна. Џет збирки његових песама („Младићи", „Кише пјевају на јабланима", „Цвијет изван себе", „Опорука" ин „Устоличење") најбоље ту констатацију могу да потврде и докажу.

Јосип Пупачић, који је рођен у Слимену крај Омиша 19. септембра 1928. године, сав је као песник био у исповедању самога себе, детињства једнога бившег дечака који је непрестано, и судбински не одвојиво од њега, живео у њему.

ЈОСИП ПУПАЧИЋ

То постојање дечака у песнику говорило је о надхрвавању и над: јачавању између две личности које су, опет, половиле песникову личност, _ деперсонизирале је и ништиле. Отуда у лирском сазвучју Јосипа Пупачића, у исказивању „цвијета изван себе", постоји једна дубока, трајна, до краја неисказива тежња и настојање за смирајем и устоличењем, за збитошћу и темељитошћу људске личности, за трајањем у животу ненарушиво н складно. Пупачић је био сав у неком двојству, у извесној располућености која је и иначе карактеристична за све праве модерне песнике света. Зато у његовој лирској слици — а Пупачићева поезија је готово сва у сликама — вечито титра немир, неспокој, а њен фон благо је осенчен тугом, оним тихим јадом због пролазности ствари и времена, изгубљености простора и варљивости лепота, због незаустављивости радости и њихових првих пнепоновљивости. Стога је море чест мотив у његовој лирици и оно симболише све то: све радости и туге, све мене живота и смрти, смрти што за свагда ништи сан као најлепшу манифестацију живота. А смрт, о којој. је Пупачић певао готово на начин и с поима њем романтичара, уносила је у његове стихове зебњу, па је свеу њима узбибано као море када се само собом поипграва, када само собом удара о хриди и у спознаји да им не може ништа још више, раздражљивије бесни, пропиње се и урличе. Ту и такву спознају о односу мора. и хриди, односно човека ин живота Пупачић је ис казивао од почетка, из песме у песму, стално је продубљивао, па „је, нарочито у збиркама „Опору-

ка" и „Устоличење", његов лирски израз све више нагињао интелектуализму и филозофији постојања.

Смрт је ненадано прекинула песничку исповест Јосипа Пупачића и кобно обистинила песникове речи из Опоруке:

Прстен што си га дала, (најљепша | моја баштино), носит ће рука гробара.

Недопевана | Пупачићева _ исповест о човеку и животу, о животу и смрти, оставља своје дубоке и плодне бразде у послератној хрватској књижевности.

Тоде Чолак

Савремена југословенска проза на немачком

Једна од највећих издавачких кућа у АР Немачкој, са седиштем у Источном Берлину, „Мепаг Бок ипа Вгаџп", објавила је недавно опсежнији избор из савремене прозе југословенских књижевности. Књигу је припремила Барбара Антковиак, која је извршила избор и написала поговор. Текстове су са српскохрватског, македонског' и' словеначког језика преве-

ле Барбара Шпоринг и Астрид.

Филипсен.

Као што у:поговору књиге подвлачи, Барбара Шпоринг је настојала да пружи приказ нашег књижевног развитка од 1945. године надаље. Поговор, у основи врло инструктиван, упознаје читаоце немачког језичког подручја са 0сновним обележјима југословенских књижевности у садашњем тренутку.

У антологију је уврштено 19 аутора из свих шест република, То су (поређани по хронолошком реду): Владан Десница, Антоније Исаковић, Славко Јаневски, Вјекослав Калеб, Марјан Колар, Ерих Кош, Михаило Лалић, Ранко Маринковић, Момчило Миланков, Гроздана Олујић, Младен Ољача, Иван Потрч, Јара Рибникар, Димитар Солев, Бранимир 'Шћепановић, Александар Тишма, Ристо Трифковић, Павле Зидар и Бено Зупанчич,

Ова антологија се уклапа у широки талас интересовања. обе Немачке за настојања, тражења и струјања у савременим југословенским књижевностима. Она посебно представља продор македонске прозе, која је досад У сличним едицијама на немачком језику тако рећи била запостављена. Ово је четврта антологија југословенске приповедачке уметности издата на немачком језику, после антологија Хермана Пивита и Момира Вукића „Савремени југословенски приповедачи" (Штутгарт, 1962), Мила Дора „Југославија у приповеткама својих најбољих савремених аутора" (Штуттарт, 1965) м дра Манфреда Јенихена „Југословенски приповедачи" (Лајпциг, 1966). (А. К. Н)

Београдско пролеће, опет

Било је н прошло то толико жељно очекивано, десето, јубиларно „Београдско пролеће", тај сусрет композитора, певача и љубџтеља наше забавне музике, не знамо која већ по реду смотра „ведрих нота". Без обзира на јубилеј све се поновило као и пре: стотине композиција дошло је пред жирп, готово свака. двадесета добила је „визу“ за дворану Дома синдика-

СТРИП „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА"

(ај г 5

тла СР а (59 4 Лоаљ

ПУЛЕ

„ДЕЋОНИС ЛЕТОПИС _АвтОТНАС. ЛЕТОПИС

та, а све остале нашле се у кошу или неком коверту који ће их однети на неки други фестивал, на неку другу ревију 3

не музике, певачку ревију моде, или на „веч. " скуван кулоарима ВИНА па 7

Изузимајући велики, феноме. нални концерт Еле Фишерала, чија је песма само Пролеће певала она у мају, јулу, новембру или фебруару, све остало што смо чуди м видели на последњем „Пролећу", било нам је знано м од раније: Композит као да су посустали, мису донели „ниједно значајно дело, певачи у свом сва кидашњем маниру (једино са из мењеним бојама одела, кравата или, фризура) а публика немирна и жељна да најзад чује једну нову, али заиста нашу нову забавну меХодију каква мора да се роди на нашем тлу, Ниједан се нови тлас није родио. на. томе „Пролећу", круг је и даље, затворен.

Пажњу заслужује искрена жеља организатора да свету наше за. бавне (а, у извесном смислу, и народне) музике донесе неке нове квалитете, Али, све је то, заједно са нашим фестивалима забавне музике, толико монотоно, сто пута поновљено, анемично, малокрвно, рутинирано да је веома тешко осетити неки нови дух, тако неопходан овој уметничкој грани: смењују се „Пролеће" у Београду, „Лето" у Сплиту, „јесен" у Опатији и „Зима“ у Загребу — пролазе те ревије као помодни каравани, пропутују Јутославијом, и опет нађу нова места да се испевају, исвирају, радују наградама. или ражалосте ненаграђивањем.

Било је и пропло „Београдско пролеће", данас већ заборављено, и још многи фестивали ће проћи, а ко зна који ће од њих имати снате да нас изненади. (В. Д.)

Критика о новој књизи Вознесенског

Прошле године се, у издању московског издавача „Маладаја гвар. дија", појавила нова књига песама Андреја Вознесенскога, „Сенка звука". Критика ју је, за разлику од претходних његових књига, примила релативно мирно, ако не и равнодушно. У прилог. томе го„вори и једна, за наше појмове, закаснела критика, објављена у часопису „Звезда“, број 5, за мај ове године.

Аутор овога текста, Герман Фи: липов, односи се према песнику не само позитивно, већ чак и благонаклоно. На први поглед. Мада

КЕИЖЕВНЕНОВИНЕ

Уреднички колегијум: Филип Давна, Васко Мвановић, Миодраг Илић, Драган М. Је ремић (главни # одговорни уредник), Љубиша Јеремић, Вук Крњевић (заменик главног уредника), Чедомир Мирковић, Богдан А, Поповић, Владимир В. Предић (секретар _ редакције), Владимир _Стојшин, Бранимир Шћепановић, Техничко (метничка опрема: Драгомир Димитрије вић, Уређивачки Фабор: др Димитрије Вученов, Предраг Делибашић, Енвер Бер. ћеку, др Милош Илић, Аушан Матић (председник), др Војни Матић, Момчило Миланков, др Арашко Ређеп, Јара Рибни. кар, Аушав Сковран, Алекса Челебоновић, зуко Џумхур, Паљ Шафер, Идејно решење срафичке опреме: Богдан Кршић. Аист излава сваке друге суботе, Цена 1,50 дин. Годипљња претплата 30, полутодишња 15 динара, а за мностранство двоструко, Лист издаје Новинско издавачко предузеће „Књижевне новине", Београд, Француска 7. Директор: Војислав Вујовић, Телефони: 627-286 (редак• лија) п 626-020 (комерцијално одељење и администрација), Текући рачун 608-1-208-1. Рукописи се не враћају. Штампа: „Глас", Београд, Влајковићева 8.

АНДРЕЈ ВОЗНЕСЕНСКИ

спомиње податак да и поклоници Вознесенскога признају како овај песник, поред неоспорних квалитета, дозвољава себи и. стилске експерименте и недопустиве па-

дове и промашаје, Филипов га, на.

свој начин, узима у заштиту Од његових противника. Прегледно и сажето износи еволупију, историју развоја стваралачке индивидуалности Андреја Вознесенскога, почев од педесетих година, кад је припадао . песничкој струји чија је готово једина тема била сунце и његов сјај, преко оне фазе кад се, заједно са Јевтушенком, почео од. ње издвајати, па до ове,

најновије његове књиге, која по.

његовом мишљењу, представља крај једне стваралачке одисеје.

У чему је, наиме, стварг То се доста јасво може видети и из подапка да аутор као противтежу. као меру, као предмет поређења, за поезију Вознесенскога узима заправо писање Јевгенија Јевтушенка. Свет Јевтушенка је, наиме, настањен _ реалним _ људима, док су код Вознесенскога људи „Аилипутанци или песници", први је тежио закону по коме се „живот представља сопственим формама", док се архитектоника поезије овога другог базирала на метафори. Вознесенски, јасно, уме да нађе карактеристичне предметне детаље, али их никад не слика такве какви они јесу, него увек преображене, увек у неким реладијама 'са другим и друкчијим детаљима, „А сва та као, каже Филипов, сва та поређења и контрасти, стварали су осећање немира: свет А. Вознесенскога је, покретан унутрашњом енергијом, кључао, све се у његовој ужареној машти кретало, али куда2" По затвореном кругу материјално-мистично, који Филипов сматра ћорсокаком, којим се, по природи ствари, не може даље пи не може натраг. „Пред нама је, тврди он, типичан песник романтик (од речи „романтизам“ а не „романтика“), који посредством „кибернетичке" архитектонике стиха открива ванвременске контрасте духа и материје живота и непостојања,.. настоји да сједини оно што је немогућно сјединити." А та „дивергтенција конкретног и општег" је, по његовом виђењу ствари, толико далеко одмакла да је поезија Вознесенскога постала неразумљива до те мере да су јој

потребна додатна прозна објаш-

њења. Он Вознесенскога не позива, каже, на реалистичко описивање живота, на потпуну социјално-историјску _ конкретност али, свеједно, мисли да „ићи даље путем заоштравања романтичарских контраста" песник више нема куд. Нада коју, и поред свега, аутор испољава, не заснива се на ономе што је Вознесенски досад написао, него на основу „својеглавости" његове стваралачке личности. Тако су стреле, одапете, прикривено, (на Вознесенскога, могодиле онога који их је одапео.

двтопис АРТОПИС ЛЕТОПИС.

ита Ћи — = Г

Панчево: Општински

фонд за стваралаштво

Први у нашој земљи, Панчевци су ових дана створили — Општин. ски фонд за културно стварала. штво, чији су утемељивачи (како се каже у званичном саопштењу панчевачке Заједнице културе) 55 радних организација из области привреде и других подручја друштвеног рада у Општини. 'Почетни капитал новостворенор Фонда износи нешто преко 300.000 динара. Мното значајнији него ви. сина уложених средстава јесте, међутим, овај фонд у начелу, јер је то квалитативно нов облик ин. теграције културе и привреде, за. четак манира који ће временом заменити досадашња фискална у лагања у културу. Како су панчевачки писци то формулисали у једном свом меморандуму пово. дом установљења Фонда, радне

· организације Панчева преузимају

на ·себе пионирску улогу, тиме што стварају преседан непосредних инвестиционих улагања у КУА. турно стваралаштво (а које је најнепосредније везано за: општи културни просперитет, дакле: и за просперитет тих радних ортаниза.

ција).

Прва ОА конкретних мера Фонда јесу преговори са ТР „Шђегја-

"теа", кућом која је до сада изда-

вала књиге само на румунском језику, а која ће по свој прилици, уз подршку новоствореног ФРонда, проширити свој програм и издањима на српскохрватском, Извршни одбор Фонда ће, иначе ових дана конститунсати и свој уметнички савет, који ће бити са. стављен од критичара, историчара уметности, есејиста пи других културних радника са значајном репутацијом, из наших највећих културних центара, што обезбеђу. је висок квалитет критеријума за одабирање дела која ће 'лобити подршку Фонла. Први конкурси за долелу стрелстава ће, како се очекује, бити тасписани већ у току јуна. (А. И)

Књижевност и покрет отпора

Интернационална федерација 60раца отпора ЕТЕ пружила је у форми обухватне антологије широкој јавности немачког језичног подручја пресек европске Књижевности отпора. Реч је о књизи „Књижевност и покрет отпора", која на 300 страна, великог, фолио, формата доноси песме, приповетке, репортаже, извештаје сведочанства 230 аутора из 20 европских земаља.

У информативној белешци из давача „Уместо предговора", каже се да је у књизи заступљена књижевност отпора, књижевност у отпору и о њему.

М регистру заступљених аутора фигурирају и имена светски познатих писаца као што су Луј Ара. гон, Итало Калвино, Јулиус Фучик, Пол Елијар, Антонио Грамши, Антонио Мачадо, Томас Ман, Васко Пратолини, Жан Пол Сартр, Михаил Шолохов, Александар Твардовски и други.

М одељку „Југославија“ заступљено је 16 писаца из књижевности наших народа. На уводном“ де ау одељка налазе се стихови на Жупанчича из његове познате песме „Песниче, знаш ли свој дут2г", а затим следе прилози „Приказ ослободилачког рата народа Југославије", те поезија и проза Матеја Бора, Чедомира Миндеровића, 'Танасија Младеновића. Јосипа Барковића, Јуре Каштела. на, Добрице Босића, Михајла Ла. лића, Оскара Давича, Ивана То. рана Ковачића, Карела Дестовтика-Кајуха, Антонија Исаковића, Славка Јаневског и Бранка пића. (А. К. НЈ) Ји

Мрта. Џоја Ратковић