Književne novine

духа смештену на петом тако стамене грађанске куће на Београдском кеју број 2 у Будим-

|РАСТАНЦИ _.

ОДЛАЗАК _

ЂЕРЂА ЛУКАЧА

== Необјављена мишљења великог марксисте

КАДА ЈЕ пишући једном о Томасу Ману, истакао стваралачку индивидуалност _ великог Немца као сам садржај тога да је „успешно пркосио старости и отуђивању од светског развоја", _Берђ Лукач, свакако, није могао да буде сигуран у то да ће, још више од Мана „напоредни ход с проблемима свог раздобља, ту свежу способност за примање новог, то указивање на будућност" учинити и својим пркосом старости. _ Ових дана том пркосу је неминован крај: бодри старац у кога је разуђена мисао критичког суђења била јача од сићушног и крхког тела заувек је напустио своју сасвим скромну радионицу

спрату

дошао

пешти.

Можда и зато овај тренутак тихог и достојанстаеног одласка ми-

слиоца Берђа Лукача није другодо.

скоро изричита обавеза да се избегну оне конвенционалности које, као атрибут грађанског ума, почињу „причом о мудром сину будимпештанског банкара, заљубљенику немачке класичне филозофије и изворне Марксове мисли, комесару за културу у краткотрај ној првеној Мађарској Беле Куна а завршавају се навођењем наслова „Млади Хегел", „Есеји о реаамзму“, „Томас Ман", „Разарање ума", „Историја и класна свест" и ко зна колико још других из ове мамутске библиографије...

Најзад, ако се некада готово драматична опредељеност Берђа Лукача за изворну марксистичку мисао суочавала са политичким практицизмом који једва да има, а најчешће нема потребу за уопштавањем, дејствена животност Аукачеве мисли као да је била имуна од нарушавања свога индивидуалног _ стваралачког интегритета. Свеједно где и када, У току десетогодишњег боравка у Москви (1935—1945), у интернацији, негде у Румунији, после 1956. или у радној соби са погледом на Дунав и китњасте мостове што воде у Будим.

Одласци мудрих стараца који су тако дефинитивни, као што је одлазак Берба Лукача, опомену нас, ако смо их којим случајем срели и слушали, и на оне њихове оцене које, као узгред дорекнуте, постају јавне тек онда када се пркос смрти потврди “у неопозивом крају једног ангажованог живљења.

А када Лукачева мисао једном буде коначно преоцењена у својим истинама и заблудама, вероватно је да ће будући зналци његовог опуса истаћи готово лежерну, скоро есејистичку елеганцију кретања овог мислиоца кроз шуму појмовних _ категорија и компаративних анализа од Мановог Адријана Леверкина до видова краха грађанске мисли и уназад, до Гетеа, Достојевског, тике.

У ствари непосредном контакту са ерђом Лукачем, посетиоца ни за тренутак не би напуштало осећање да оно што он говори није ни мање а ни више од минуциозног описа појмовнотемпоралних и класних дистинкција предмета, ситуација, личности, једног дела. И ако би понекад, скоро као уз пут, рекао да није сигуран у то да оно што овога часа говори одмах затим треба и објавити, — то је пре дичило на жељу о коју се гост не може да оглуши. Тако, Лукачева

ан-

СТРИП „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“

БЕРБ ЛУКАЧ

оцена Стаљина и стаљинизма, од 7. фебруара 1966. када је у Будимпешти говорио за један југословенски лист, чак сведена на све своје условности, по некој чудној коинциденцији, ако је овде уопште има, постаје данас актуелна не пре свега због филозофовог одласка, колико због овог тренутка који-не може да буде, просто, праволинијска рехабилитација једног свега што је у вези са Стаљином без преоцењивања. условности и _ реалитета времена.

„Кажем, нисам“ сигуран да је проблем тако једноставан као што неки хоће да га прикажу, најчешће на Западу; због сложености проблема и потребе узимања временске дистанце, не треба да се жури са објављивањем моје оцене о Стаљину" — товорио је Лукач, бирајући речи као да настоји да дорекне само оно што у потпуности може да уобличи његову мисао.

И даље: „Нити је Стаљин, просто, био тиранин зато што му се то хтело, нити садиста коме причињава. задовољство да људе хапси, прогања, третира са неповерењем које понижава; „стаљинизам" је, У ствари, име за вечиту катеторију тираније, мислим, друго име него у другим временима, где тиранија, наравно, не може да буде и није сама себи циљ::опасност по човека, овде, проистиче из дубоког теоријско-спознајног неспоразума, о коме је још Маркс писао. То су оне ситуације у којима се религијска митологија о животу за будућност поистовећује, у крајњој консеквенци, са митологијом у којој „вулгарна економика“ — | као што пише Маркс — „причињава се сама себи тим једноставнија, природнија и опште кориснија — што вишше, у ствари, не чини друго не. 20 преводи вулгарне представе у доктринарни језик" или „.. плива 7 свом природном елементу. 0О-

сим тога то добро служи аполо-

гетици“". Ја сам о томе, видите, нешто писао у есеју „Маркс и. проблем идеолошког пропадања" па, иако: се ово, што се тиче аполотетике, односи на одбрану капитализма тзв. либералних траВанских друштава, то, чини се, може да се примени и на стаљинизам. Јасно, м на Стаљина, у кога је економски аналфабетизам био идентичан потреби за доктринарно-апологетским, где је свирепост, наравно садржај једног ирационалног понашања, које, узев чак строго економски не води рачуна. о реалитетима стварних људских потреба. Довољно је рећи да је Стаљин могао да буде и, не једном био, разуман саговорник која уме да слуша и различита. ми шљења од свога, што му на друго] страни није сметало да тим. више буде доктринарно искључив". Ако је, међутим, данас тешко да нагађамо колико су ова размишљања о Стаљину почетком 1966. била део Лукачевих општијих преокупација у току рада на књизи „Онтологија друштвеног _ бића" за коју у једном писму од 1. ТУ 1968. каже да још није завршена, љегово свођење себе на условности које су га одредиле подразу"мева да је за њега бити Немац, У ствари значило само антажовано опредељење за искључиви ток мишљења у појмовним категоријама: „Па, најзад, ако неко инсистира: на одговору — ја сам, условно речено, Немац. Разумемо се, зар не: због тота нисам мање комунист — интернационалист, и Мађар, и Јеврејин, уз напомену да тзв. „Јеврејско питање", за мене, није ни, данас друго од онога што је о томе јасно речено код младог Маркса".

Ход по трагу Маркса, за мислиоца Берђа Лукача, био је суштинска преокупација све до вечерњих часова овог четвртог јуна, можла помало и као услов за горки закључак да, независно од кога почиње стварни раскид, „филозофи хуманисти, по добијању битке, револуционарима — практичаририма, по логици ствари, постају сувишни. Или можда мислите да су социјалистичкој држави неопходни2 Онда се, рецимо, сетите Бухарина и Преображенског и свих добрих старих прича које су некада тако стварно звучале: за свега две до три генерације постаће | сувишнп | винистарства, полиција, затвори, закони, декрети. у

Бранко Пеић

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ

Мреднички колегијум: Филир Давил, Васко

Ивановић, Миодраг Шлић, Драган М. Је ремић (гаавни и одговорни уредник), Љу Вук Крњевић (заменик Чедомир Мирковић, Владимир В. Предић Владимир _— СтојТехничко биша – Јеремић, главног _ уредника), Богдан А. Поповић, (секретар _ редакције), Бранимир Шћепановић. чметничка опрема: Драгомир Димитрије. вић, Уређивачки одбор: др Димитрије Вученов, Предраг Делибашић, Енвер Бервеку, др Милош Илић, Аушав Матић (председник), др Војин Матић, Момчило

шин,

Миланков, др Драшко Ређеп, Јара Рибни. кар, Душав Сковран, Алекса Челебоновић, зуко Џумхур, Пал Шафер. Идејно решење срафичке опреме: Богдан Кршић, Лист излачи сваке друге суботе, Цена 1,50 дин. [одишња претплата 30, полутодишња 15 динара, а за иностранство двоструко, Лист издаје Новинско издавачко предузеће „Књижевне вовине", Београд, Француска 7. Директор: Војислав Вујовић. Телефони: 627-286 (редакјија) и 626-020 (комерцијално одељење # администрација), Текући рачун 608-1-208-1. Рукописи се не враћају. Штампа; „Глас“, Београд, Влајковићева 8.

ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС А

| Нова спона

мађареке и југословенске културе

Недалеко од Будима, У |

паун те Зе столује Золтан Чука, преводилац и зналац наше књижевности, ускоро треба да почне остваривање Чукине пао мените идеје: песникова кућа 5 се претворити у библиотеку м Лоа дне просторије културних - а Мађарске и Југославије. Добро суседске везе и пријатељство, да

е нађу у вни сан Чуке, треба да С у траз дених књига, раз

мноштву преве

мењених · часописа, О ње значајних приручника > К Ј РиР На једном месту

. седних култура. Ка 6 -абрати све што може бити од помоћи за упознавање двеју култура, а У суседним простори“ јама ће моћи да бораве и раде преводиоци и АРУГИ посленици који проучавају везе између две земље. '

17 су већ подржали пештанАИ. који ће слати У Ерд примерке својих издања, које је Чука задужио својим самопре торним радом. Не треба сумњати ' то да ће наши издавачи, инситуције и организације подржати и потпомоћи ову Чукину идеју, како би се што потпуније оства“ рила нова задужбина, јер. је Чу ка, савремени фундатор, још ви. ше задужио нашу каутуру. (С. Б)

Успех младог аутора — •

Радио-драмски текст „Деца нашег баштована газе траву" младог београдског аџтора Милана Оклопџића, посредством берлинског ради. ја и агенције Зкапатпама Метјаг која показује изузетан интерес за остварења младих европских писаца, биће до краја ове године изведен у шест европских земаља: Немачкој, Финској, Белгији, Шведској, Холандији и Француској. Аутор овог текста је студент драматургије на београдској Академији за позориште, филм, радио-извобења била на репертонашег баштована газе траву" је откушћена на _прошлогодишњем конкурсу за радио-драму ПТ програма Радио-Београда. Иначе, ово је Оклопџићев други текст емитован на ИП програму. Пре две године он се слушаоцима представио својом првом драмом „Доручак и оно после", која је након радио-извођења била на репертоару аматерског позоришта „Театар Лево" из Београда.

Први речник

југословенских екраћеница

„Речник југословенских скраћеница" који се ових дана, у издању бестрадске „Међународне политике“, појавио у књижарским излозима, представља издавачки потез који, ван сваке сумње, заслужује похвале. Из више разлога. Најважнији је међу њима, свакако, чињеница да скраћенице, језичка наслага која с урбанизацијом и техничким прогресом постаје све богатија и комплекснија, готово да није код нас проучавана и 06рађивана систематскије и амбициозније, а камоли научно. А о непобитности њенога присуства У

ЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС

језику и њених функција у практичном животу па, према томе, и о сврсисходности једног оваквог речника, није ни потребно говорити, Ј

Похвала предузимљивим приреЂивачима и издавачу следује тим пре што су настојали да обухва. те грађу са свих језичких подручја наше земље и да је учине доступном и за оне заинтересоване који се служе енглеским, немачким, француским, шпањодским иди руским језиком а да им, при том, пруже најнеопходнија објаш. њења у вези с појмовима о којим је У „Речнику" реч.

Поред употребе, практичне врел. ности овога издања, пажњу прив. лачи и функционалност распореда речничке грађе, квалитет техничке опреме као и настојање да се та грађа и теоретски образложи и осмисли.

Драма о дахијама Миленка Вучетића

И овог лета, као и ранијих годи. на, Театар националне драме ортанизује Београдске летње игре које се, већ традиционално, одр. жавају у врту Капетан Мишиног здања. . 1 : '

Оријентација овог младог и ам. бициозног позоришта је и даље извођење дела искључиво домаћих писаца. Због овакве, за наше прилике необичне и смеле репертоарске политике, Заједница културе и образовања Београда први пут је, ове године, достојно наградила Театар националне дра ме са. педесет милиона старих динара.

Дело које ће овог лета, по обичају, бити свакодневно на репер. тоару написао је млади београд. ски књижевник Миленко Вучетић. Његова нова драма (пре три године Театар националне драме изводио је Вучетићев текст „Тајна вечера код „Сложне браће'“) има дуг и необичан наслов „Кра. ше док имаше, кад немаше престаше“. Док је драма „Тајна вечера код "Сложне браће“ говорила о савременим политичким приликама и сукобима у партијској организацији једног великог колектива, нова Вучетићева драма говори 0 политичким приликама Београда с почетка прошлог века, а личне сти драме су београдске дахије Аганлија, Кучук Алија, Мула Јусуф, Фочић Мехмед ага и Старап Фочо.

Премијера ове интересантне дра ме, која по речима писца почива на историјским документима али нема амбицију да тумачи историју, заказана је за први јули.

Млоге дахија тумаче Петар Краљ, Иван Бекјарев, Слободан Бурић, Бора Стјепановић и Алек. сандар Хрњаковић, а редитељ је гост из Титограда Благота Ера. ковић. ма

Вучетићев текст биће, у септембру штампан и у посебној књизи.