Književne novine
СТАВОВИ _
Како се формира књижевни укуе 2
Да ли је савремена литература довољно заступљена у школским програмима 2
У БРОЈНИМ разговорима о степену интересовања. за аутентичне културне и уметничке вредности много се радије констатују стања, која најчешће не пружају разлоге за нарочити оптимизам, него што се траже начини да се ситуација поправи. И озбиљне студије социолога културе и једноставни али уверљиви подаци издавача и библиотека показују, рецимо, да је интересовање за уметнички вредну лаитературу у нас минимал.но, из године у тодину чак све мање, а у анкетама и на трибинама које се с тим у вези повремено организују настоји се да се офанзиве шунда и кича свих врста објасне готово искључиво контрадикторностима, нашег тренутка и брзим социјалним променама. па 1 Да будемо одређенији: недовољно се, и у разговорима о култури и при конкретним акцијама, инсистира на могућностима школа за. развијање дубљих и трајнијих а за уметничким, посебно књижевним вредностима, Сувишно је подсећати се колике разноврсне форме утицаја стоје на расподатању просветним институцијама, али није наодмет сваки документован разговор о томе колико ове институције користе шансе којима у овом смислу распола-
жу, и да. ли би могле да. још успе-
штније усмеравају интересовања. младих ка правим духовним вредностима. Одмах се поставља, важно питање: да ли наставни про» ·трами воде довољно рачуна о потреби и начинима подстицања и неговања трајних потреба. за правим културним вредностимаг А ситурно је, да поновимо, да је нетовање таквих потреба најбољи пут за сузбијање свих врста ДУховних ефемерности које доноси масовна култура, много сигурнији и од административних мера, које понеко предлаже, и од патетичних тужаљки, које често нису резул тат стварне заинтересованости за судбину културе већ више обаве“ за. декларисања вршилаца културних и друштвених функција. Уверени да сео озбиљним про“ блемима мора озбиљном одтовОр“ но разговарати, без поједностављивања и искључивости, задовољићемо се само неколиким констатацијама ми питањима у вези могућности развијања и нетовања укуса за литературу кроз наставу у школи. Познато је, на при. мер, да су наставни програми књи жевности у средњим школама мното више окренути књижевној. традицији него савременој дртератури. Да ли је то у потпуности оправдано2 Далеко смо м од поми сли да би требало смањити интересовање за културну прошлост и за духовни континунтет, али се морамо упитати да књижевност треба изједначити са музејом у коме се налазе појединач“ на успела остварења, или инсистирати и на ономе што је у њој живо и модерном духу блиско. Несумњиво је тачна она уопштена теза“"да уметнички вредна дела својим _ значењима превазилазе време у коме су настала и да има-
ју универзални карактер, али се
често не придаје потребна важност чињеници да су вредна. дела снажно лоцирана и у време настанка, да изражавају дух и пон мање света и живота У јел ном времену. Ако неспокојна природа и суптилни сензибилитет савременог човека, младог нарочито, траже и од литературе одговоре на крупна... егзистенцијална питања 'и изазове што их наше време намеће интензивније него сва претходна (а тдС ће их налазити ако не у лптератури2) онда ће одговоре морати да тражи пре свега у модерној литератури, зо је израз савременог духа им струке туре модерног сензибилитета. Ак се сложимо са оваквим тледиштем онда се, опет, намеће питање да ли се афинитет за литературу уопште и може створити ако се књижевни укус васпитава превас. ходно на литератури минулих пе риода. Ако овоме додамо и 5 ницу да су наше националне књи“ жевности — а у школским програ мима су оне највише присутне са све до најновијих времена А | заостајале за књижевношћу и рода са богатијом, и срећнијох културном традицијом СЕ ПН ње постаје још комплексније акутније.
Лако се уверавамо да со чи садашњих програма а 1Ена ности или нису о овоме РОЈ вољно рачуна, или не су МА да настава књижевности, РА поред осталих циљева, да ~ 5 и створи код младих трајну оне бу за квалитетном кеиТоМ. 5 И маримо оно набрајање пи»
~“ које се обаставе књижевности које И“ ам И везно налази Уз сваки програ
Наставак на 2. страни
Чедомир Мирковић
БЕОГРАД 16. ЈУЛ 1971.
ГОДИНА
ЛИСТ ЗА КЊИЖЕВНОСТ И КУЛТУРУ
СПОМЕНИК. КОСМАЈСКОМ ПАРТИЗАНСКОМ“ ОДРЕДУ ПОДИТНУТ НА
ВАЈАРА ВОЈИНА СТОЈИБА. И. АРХИТЕКТЕ ТРАДИМИРА. МЕДАКОВИЋА
ТРИБИНА
КОСМАЈСКОМ СРЕДЊЕМ
вису — ДЕЛО
ПОЗОРИШТЕ 1: РЕВОЛУЦИЈА
Недавно, 25, 26. п 27. јуна ове тодине, у оквиру прославе тридесетотодишњице револуције, у Јајцу је одржан симпозијум на тему „Позориште п рево лупија“, који је организовао часопис „Позоришт. е“ из Тузле. Овом симпозијуму је присуствовао велики број позоришних стваралаца, критичара, књижевника из читаве земље. После уводног излагања академика Јосипа Видмара поднето је око четрдесет реферата и саотштења. Доносимо одломке из неких од тих реферата, настојећи да буду засту-
пљени референти из више југословенских позоришних центара. Наслове је дала редакплија (изузев у случају Беловића и Кермаунера). Е
РЕВОЛУЦИЈА и ПОЗОРИШНА ЕТИКА
ПОСЛЕ РАТА, после победе наше револуције, у широкој мрежи позоришта у нашој земљи, почела. је сложна борба. између старих и нових схватања о позоришту, између психологије и морала чинов“ нички конципираног позоришта и једне крилатије визије савременог театра, који тражи много самоодрицања и пуно естетско, етичко м интелектуално ангажовање свих креатора у позоришту. То је била визија театра епохе, театра реводуције који би плодно учествовао у стварању целокупног живота своје савремености. То је визија театра који не би био само одраз новонасталих животних услова и односа, оно чувено Шекспирово
огледало из „Хамлета", већ театар чинилац — стваралац тог новог живота,' његов важни саставни део,
Театар о коме је још у антици речено, да је „море сила. људских.
У првим годинама после рата није било лако нашим позорише ним посленицима. Нових драмских, савремених текстова није било, У извесним епигонским настојањима ишло се у уметничком транспоновању на пригушивање сукоба, на избегавање противречности, У сликању карактера бежало се од двојности и парадоксалности, сложености, слојевитости, Понирало се ретко у Аусину људске природе; ишло се углавном“ на фотографску фиксацију спољних манифестација живота, У так вој клими природно је што се ни. је могла да појави драма или комедија, која би смело и даровито засекла у срж нашег Аруштвеног бића.
Доцније, у периоду наше интен. зивне борбе са „догматизмом у
свим формама, писмо омлн доинвентивни ла уметнички
вољно "да транспонујемо ту борбу на различитим нивонма: Ол политичко. филозо“ слог а0 спор сваколнев
ног, Театри су трошили и још
(узев троше велике снаге да стигну
|
Па ва -=-–=е
ту“ принципу,
све светске театарске правце. У тој трци губи се корак са временом и са појавама које присно познајемо и које би могле да буду драгоцени и прави материјал нашег песничког и сценског уобли чавања, Наравно да се појавило и неколико добрих савремених драмских дела и један низ изразитих, разноликих и маштовитих представа, али, на жалост, још У век има много недореченог и не“ виталног у нашим сценским творевинама. Етичка база наших позоришта није довољно ни чврста, ни довољно продуховљена.
Самоуправљање у позориштима је велика, историјска шанса да позоришни радници потврде своју зрелост пи самосталност, ћање за теме времена. Деценијама вођена борба против театар. ског бирократизма, разрешена је, самоуправљачком праксом, Та пракса је поставила пред све креаторе високе захтеве. Пред сложеним задатком да 04 лучују 0 репертоарској политици театра, да усмеравају интерпрета циона тражења, да створе савремени стил рада, — многи су се уплашили за своју каријеру не схватајући да ће она делити суд бину успеха или. неуспеха цело. купног позоришног колектива.
Тај страх појединаца је био углавном калкулантски: ангажујући се озбиљно у самоуправним телима уметник мора, природно, да део свог времена и своје ду“ ховне концентрације посвети разрешавању проблематике у својој радној заједници. У оним позоришним „кућама, где је тај рад подигнут на ниво егзактности, принципјелности и прецизне анализе, створени су многи предуслови за ефикасно и успјешно деловање савременог позоришног механизма. У срединама, где је све остало на импровизацијама и на динамици речи, а не на динамици дела, створени су насупрот проблеми који руше хармонију уметничког рада.
У данашњем тренутку наша позоришта располажу и даровитим снагама, и солеанам техничком базом поувихом У па. шу и светску драмску продукци-
ју; позоришта, бу постала покрет“
пау буне нуннц
своје осе-
на и довитљива, послују све рентабилније, али низ етичких проблема још није решен. Самоуправ љачи у позориштима су дозволили да се поново повампири звездаштво и егоцентризам, компромиси и удварање јефтином укусу. Театарски самоуправљачи су пристали на непромишљену брзину у раду, која неминовно ствара хибриде п кратковеке позоришне полупродукте,
Дозволила се дисхармонија у од носу између појединца и колектива. Толерисала се импровизација у формирању репертоарских планова.
Показао се лош укус у подражавању псеудомодерних позоришних потеза,
Иронија им потцењивање прате само спомињање етике. 4
Запоставило се мукотрпно тражење нових садржајних облика.
Престало се са интензивним уче њем и техничким усавршавањем,
Позоришни уметници, распродани на све стране, понети конјунк туром, имају. све мање времена и за себе и за самоуправљање. Многи препуштају бригу за судбину колектива искључиво дирекцијама, негирајући на тај начин ста. ру и дугу борбу за слободно олдаучивање и пуно учешће у свим битним пословима театарске организације. Задовољавамо се понекад спољним сјајем ствари.
Племенито незадовољство и кри. тичност уступа полако место рекламократији. · Ја згушњавам боје, али то се намеће, јер је присутно у свим нашим позоришним кућама. Глумци, редитељи, позоришни сликари, организатори и техничари — многобројна бригада позоришних самоуправљача мора да нађе у себи нове снаге, да нађе времена, концентрације и инслирације и да ос. твари етички препород у својим радним заједницама, Уметничка већа и позоришни савети морају да схвате ла ћемо без јасних и свеобухватних етичких норми у пасти у једноличан и празан политички прагматизам.
Наставак рубрике на 3. страни
Мирослав Беловић
4 ЦЕДФА 1,50 ДИНАРА | У ОВОМ БРОЈУ:
КЊИЖЕВНЕНОВИН
ПОЗОРИШТЕ И РЕВОЛУЦИЈА — избор из реферата са симпозијума одржаног у Јајцу: Мирослав Беловић, Душко Цар, Драшко Ређеп и Тарас Кермаунер
Рајко Церовић: _ ЗАПИС 0 ЊЕГОШЕВОЈ ЛИРИЦИ
Чедомир Мирковић: КАКО СЕ ФОРМИРА КЊИ ЖЕВНИ УКУС»
Драган М. Јеремић: ДРУГО ОТВОРЕНО ПИС- | МО ПЕТРУ ШЕГЕДИНУ
ПРОЗА, Младена Маркова
ПОЕЗИЈА Милана Милиши- | ћа, Милорада Црњанина и Павла Павловића
Слободан Новаковић: ПУАСКА АРЕНА 71.
КРИТИКА — о новим књигама Вука Павићевића, Слободана Марковића и Мирка Ковача пишу Миодраг Максимовић, Јован Јани ћијевић и Филип Давид
деривате
АРУШТВЕНА ПИТАЊА
ЧЕКАЊЕ ЈЕДНОГ СОЛИТЕРА
КЊИЖЕВНИЦИ, сликари, глумци им остали припадници уметничких професија нису ·ретки гости" новинских рубрика о друштвеном. животу—у оним ситуацијама које моралисти називају скандалом, ексцесом или бар преседаном. Нека. непозната категорија читалаца вероватно ужива у вести о појави пијаног глумца на позорници, о мрачним свађама међу књижевницима. око расподеле станова, о недоумици да ли промена правила значи _луч“ у УЛУС-у или не значи... Јавност, међутим, скоро никад не дознаје о случајевима друге. врсте—0о ситуацијама у којима је однос према уметницима исто толико скандалозан, Да аи сте икада чули за скраће-
ницу. „1 +15"2
„1 15" није никаква математичка једначина, штијунски код или конкурсна шифра. То је скромно, архитектонско име једног стамбеног солитера—који се, жив и здрав, уздиже у Вукасовићевој
улици број 50, насеље Канарево брдо, општина Чукарица. „1+15" је назив за његов партер и петнаест спратова, са укупно 103 стана. Двадесетак од њих додељено је уметницима и културним радницима—тим дугопругашким чекаоцима на „луксуз“ крова над главом, кључа у џепу и најбаналнијих услова за рад пи стварала штво,
Дакле, солитер на Канаревом брду постоји—и не постоји. Потпуно довршен 10. априла, злосрећни „П-+15“ већ три месеца зврји празан, ненастањен, узалудан. Ова грађевинска грдосија пуних 90 дана чека своје законите станаре, који једноставно не могу да се уселе! Чињеница звучи фантастично, јер у нашем главном граду сло бодних ' станова нема ни за лек,буквалне битке одигравају се за сваки квадратни метар стамбене површине, па: ипак—у раскошној шкојки грађевинске сезоне роди се понекад такав „бисер“ непословности, неспоразумевања и отпора времену у којем живимо.
Упућенији посматрач могао би да пита: можда је проблем у уобичајеној процедури примопредаје стамбеног објектаг Та процеду ра, од тренутка завршетка градње до усељења првих станара, тра је словом и бројком око 70 дана — уз учешће једне грађевинске инспекције надлежне општине, па још једне Градског стамбеног пре дузећа, уз оправке, исправке, достављање извештаја о'поправкама, уз разне употребне дозволе, коми сијске записнике, потврде, допунска образложења, накнадна „бодовања" и склапања закупничких уговора... Можда је то светски рекорд. Нема одговора на питања; шта контролишу општински и градско-стамбени инспектори у току целог процеса градње, зашто се „бодовање“ и склапање уговора не врши унапред према нормативнима за нове станове, зашто инспекционе комисије долазе одвојено а не заједно и, на посуетку, колико стаје тај непотребно растегнути ланац примопре маје, олпосчо ко то плаћа2
Маставак на 2. ст