Književne novine
р ванкниеа ан отсва ли љиљана с _н-__а ___ ои Па - ам пате а платити платити љета сала аланина танина
пмациониста
0 ИСТОРИЈИ ЋУТАЊА
ИСТОРИЈА, више од свих наука, па чак и од медицине, мора да мисли на човека, мора да води рачуна о народу, о судбинама покрета и догађаја, пораза и побједа, о историјским · заблудама и залетима, о нуждама и преварама, о личностима које у одређеним тренуцима посједују ријски мандат и погрешно га употријебе, својеглаво и својевољно се обрецну на људе пи услове, па тада, или нешто касније, читави историјски периоди носе обиљежје и ожиљке њихове личности, Чудно је то да ниједна наука нема толико смисла и могућности за дуга и дуговјечна ћутања као што то има, или може и мора да има, историја.
У њој се, понекад мимо њене воље, одвијају дуги чинови читавих крвавих драма, све у знаку неке јединке или неке групе и њихових погрешних пропјена, одлука, потеза, или завршених послова. И ако ипак дође до срећног излаза из једне такве драме, или ситуације, излаза који је условљен неким ширим исходима и рјешењима и нечијим другим, 6о„ам захватима м процјенама, таха се та. личност, или група личности, уклапају у општи историјски рељеф догађаја: правдајући своје Аичне грешке и промашаје неким, историји подметнутим, околностима, __ И, касније, када се вријеме им оружје охладе, када се историјска наука брижљиво н преболеЋиво почне окретати документима, чињеницама. и догађајима, тада тек долази до тешких грјехова» јер те исте личности и групе почињу да грчевито уопштавају своје промашаје и своје падове, приписујући их једном читавом крају или народу, покрету или организацији, а не ријетко и већим теотрафским и идеолошким формацијама.
И шта се у таквом сукобу, сукобу личности, или група које су правиле историјске промашаје и историје као науке дешава, или покушава. да се десиг Такве аичности или групе, снагом својих бивших заслуга и каснијим административним | зуторитетом покушавају, а и успијевају да, у корист неких „виших циљева", маћерају неоторијску) наукт фра повлачење, и ћутање очи уледним чињеницама. Трагично је, али сасвим тачно, да у таквим дуелима _ историјска наука туби битку и пристаје на ћутање.
СЕ:
Како се помирити са схватањем да читаве „тенерације без заслуга“, оне тенерације које су рођене у међучиновима великих историјских драма, морају ла прихватају неке „историјске" истине, констатације и тумачења као тешко насљеђе иза којег не стоје чињенице него само компромиси који тренутно задовољавају само појединце и групе, а не и науку.
Историјске заблуде, неправде и огрјешења, превиде и запостављања, заобилажења и увреде, требадо би. снагом дрских чињеница и објективне историјске науке, лијечити, требало би отклањати им научно, али само научно, амјечити и то прије него болести, јер оне, болести, угрожавају само живот појединаца, а не и чи таве групације народа, или читаве временске периоде: прошле, садашње и будуће. Ето, због те, за мене доста тачне, чињенице историја је наука која, устуертније од мелипине, обезјећђује пси. хичко, пителектуално. морално, културно ми идеолошко злравље једног народа пили друштва. Историјски тумори су опаснији О, канперозних, 120 канцерознима че знамо поријекло и узроке, па их не можемо ни лијечити, а о вима знамо — а не лијечимо их, чето их тулштамо да расту и отврдокове до те мјере док постану саставни дио нашег организма. кк% анчностима о колима нема ни разлога ни потребе (истортјске) да се ћути. Окрећемо главу од ризница и архива чија их истина рехабилитије и метве враћа нама као дратопјено несториско м певолутионарно нагљеће. Постоје песпоразуми коте може само непристоасни суд наџке, ла пијети У корист марола, којеми је увијек стало да има више свитетлих личности, аогаћаја и латума пето излатника, колабо.
и отпадника. Разумљиво је ла су морали постојати тренуци, па и периоди, када се свака идеја или личност, која се није активно уклапала “ текоћи програм, могла м морала тренутно запоставити, заобићи, па чак и житосати. Али троклетство,
ћутимо 90
Наставак на 2. страни
Јеврем Брковић,
»
исто .
БЕОГРАА 16. АВГУСТ 1971. ГОДИНА ХХП1 БРОЈ 397—398 ЦЕНА 1,50 ДИНАР
Мр
НО
„ЦРВЕНО КЛАСЈЕ" ЖИКЕ ПАВЛОВИЋА, ФИЛМ. КОЈИ ЈЕ НА ОВОГОДИШЊОЈ ПУЛСКОЈ. СМОТРИ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ФИАЛМСКЕ ПРОДУКЦИЈЕ ДОБИО „ЗЛАТНУ АРЕНУ" — СЦЕНА КОЈУ СМО МОГЛИ ВИДЕТИ САМО НА РЕКЛАМНОМ _ ФОТОСУ (ФИАМ ЈЕ РАЂЕН ПО РОМАНУ ИВАНА ПОТРЧА „НА СЕЛУ") :
н
- МЕ ве ЕУ га , 4
фи
Масовне културне делатности
У НАШОЈ културној пракси, упоредо са системом традиционал. них културних институција и са све свестранијим присуством стваралаштва, значајно место припада и такозваним масовним културним делатностима, које су ор-' ганизоване. у веома различитим институционалним и ванинституционалним облицима. У многим срединама, нарочито онима које су без веће културне традиције, облици и садржаји масовних културних делатности су једини или најважнији — по свом утицају и простирању. Њих, међутим, има и у градовима, у којима је културни живот све стран и развијен. У тим културним центрима, примера има до ста, масовне културне делатности представљају допуну и означава“ ју свестраност културног живота, Културна пракса, често недовољно упућена у разноврсност теоријских дефинисања културног живота им културне акције, ПОА масовним културним делатностима подразумева, пре свега, средства масовнот посредовања, у првом реду оне њихове садржаје који су доцирави ми у мањим срединама (биоскопе и у послед. ње време листове и радио-станице), затим разнолике садржаје аматеризма, па установе масовне културне акције (домови култу. ре, народни и раднички универ, зитети, домови омладине, културни и културнопропагандни центри и сл.), као и у ово време све) развијеније традиционалне културне манифестације. Културне прилике у Републици Србији, у протеклом петогодишњем времену посебно, биле су у много чему веома оллучулуће за" развој масовних културних де. латности. Повећана одговорност ошттина за култупни развој, птто је била једна од најпозитивнијих последица „демократизације и депровинпијализације културног живота, допринела је да се у најве: ћем (броју мањих средина —“ма-. их култорво и, особито, економски — друштвена акпија утраво и усмери на унаппеђивање ма-
совних културних Делатности, ,
| |
Такав став према масовним културним делатностима је учинио да су за културне акције, често први пут, откривена нова подручја, и у територијалном и у демо графском погледу. Мноте општине су, тако, посебну пажњу пок дониле аматеризму, затим организовању културних програма на селу м у радним организацијама. Та масовна културна база је, затим, утицала да се'— као могући циљ — означе-и сложеније културне амбиције, што је представљало и конституисање мреже културних установа, изградњу бар минималних простора за кул“ туру, одвајање већих материјал них средстава за. културни живот, решавање кључних кадровских проблема у култури и поклањање и покретање организованих акција у културном образовању публике.
Развој масовних културних де“ датности је, исто тако, омогућио да се прошире 'и садржаји и но споци културне политике. Управо захваљујући све већем броју уче. сника у културном животу, и“то изван уобичајеног круга културних радника, културном политиком су почели да се баве, активно, стваралачки. и зналачки, и | многи „млади људи, затим поједини произвођачи, просветни рад, ници и многи други. Оваква укупна слика, свакако, не значи ла се у свим срединама масовним културним делатностима покла. ња потребна пажња. И даље има ошштина У којима се масовни културни рад, често. због тренутних домета и вредности или 3607 сталешке затворености уског кру. га професионалних културних ак тивиста, потпењивао, сматрајући нижим, мање вредним и непо требним = чак!' Пажљивије ана лизе културног. живота У тим срединама показале би да" се ис тинском културном прогресу бдУ зима једна важна стспенипа м. један важан садржај и потврђе на -могућност_ за проптривање култупних утиптаја, -“2
Исто тако.је опасног и руга једностраност која се: такође мо
К
тла уочити. Она се огледала у апсолутном фаворизовању масовних културних делатности и у, практично, онемогућавање развијања осталих културних садржаја, Штетност овакве оријентације, познато је, огледа се у једностраности и једноличности културног живота, као и у спутавању Аругих културних иницијатива. Наредни петогодишњи период 5и требало, пре свега, да буде ' без једностраности и искључиво. сти, без обзира о којој је средини реч. Масовне културне делат_ вости имају свој пуни смисао једино у богатству п свестраности културних околности једне средиве. Њихова доминација, посебно ако би утицала на смањивање укупне културне снаге, прел. "стављала би убрзо негацију истинског културног развоја и врло брзо би се претворила у озбиљну сметњу. Разуме се, у планирању масов. них ку. их делатности (свакако: и не једино њих!) треба би. ти и ан. То, међутим, није била одлика прошлог планског периода. Тако је, рецимо, за прошло планско раздобље, односно за тодине од 1965. до 1970, било _ предвиђено да, се образује 25 нових универзитета, као и 420 нових ""тунктова новообразованих или већ постојећих ових институција, затим отварање 15 нових културних центара, завршетак свих и у мно. "ТИМ ранијим временима започетих домова културе, да се офор_ ми више стотина културно-умет" ничких друштава и група, и слич во; Разуме се, ћудљиви културни развој није следио планске зами. сли, Остварења су, у поређењу са плановима, боље рећи са списковима. жеља, тотово симболичма. Културни развој се усредсредио „на друте циљеве. Уместо тако ве ликог броја универзитета и дру. тих институција масовне културе, протекли петотодишњи период је у центар ставио традиционалне
Наставак на 12 стпоми
| Милош Јевхић.
узавењете тешка
У ОВОМ БРОЈУ
„
Хуго Клајн: | ХАМЛЕТ И „ФИЗИЧКИ ТЕАТАР“
Новица Петковић: ЗАР СЕ ПЕСНИК УБИО2
Борђије Вуковић: нин ПОДСМЕХ
Велимир Мајсторовић: У 0. снови ЈЕ БОРБА ПРОтив ШИЗМАТИКА
Берислав Никпаљ: РАЗГОВОР СА ИВАНОМ ГЕНЕРАЛИЋЕМ Миливоје Ристић: КЊИЖЕВ НО ДЕЛО МИЛАНА ВУ: КАСОВИЋА
Шимун Јуришић: О СТВА. РАЛАШТВУ ЈАНКА ЛЕСКОВАРА новим књигама Твртка Куленовића и Милорада Блечића пишу: Момо Капор и Радојица Таутовић
ПРОЗА Берислава
ПОЕЗИЈА Драгутина Вујановића, Божидара Шујице, Ивана Растегорца, Васке Јукић-Марјавовић и Мирка Гашија
ПРЕПЏЕВИ Ронсара (Милован Данојлић), Вордсворта (Ранка Куић), Бодлера (Бранимир Живојиновић) и Мандељштама,
ФОРТУ-
о
Косиера
(Лав Захаров)
ПРОБЛЕМИ
Излдавачи и књижевна критика
У ГОДИШЊИМ плановима најзначајнијих београдских издавачких предузећа и ове године, као и већ читав низ претходних, меБу најављеним књигама из области различитих књижевних жанрова, поново нема књига критика. Постоје, додуше, и даље такозване едиције критика и есеја, али
|у јуана налаза места дела ма Те
орије и историје књижевности» врло мало есејистика, тика у ужем смислу, поготову критика коју називамо текућом, потпуно запостављена.
Најчешће се у нас чују два разлога за овакав однос издавача према критици. Први се разлог заснива на једностраном разумевању или интерпретирању књижевно-теоријске чињенице ла текућа критика превасходно припада тренутку објављивања у часописима или новинама, да је њена функшионалност у објашњавању и оцењивању новог књижевног феномена, као и у стварању књижевне и културне климе. Из оваквог уопштеног става често се изводи закључак да је текућа критика први ступањ критичарске делатности, а 'есеј наредви ступањ» због чега појединци и данас покушавају да, на начин који су и књижевна теорија и историја књижевности одавно одбациле, стварају некакву хијерархију књижевних жанрова. Овакве врсте логичких операција превише су неозбиљне да би им требало супротстављати мишљења познатих теоретичара, који показују да често текуће критике поседују већи степен онота што је од трајног значаја него поједине обимне стулије или, пак, узимати примере из страних и наше књижевности, тде неке књиге, с састављене од књижевних приказа, представљају изузетно значајна дела за читаве периоде.
Недавна анкета часописа „Са-'
временик“ о данашњем стању српске књижевне критике показала је, поред осталог, колико има недовољно јасних и искристалисаних мишљења о профилу послератне критике, нарочито оне која се последњих година пише, Несумњиво да је један од узрока таквом стању управо у томе што текућа критика није била последњих година довољно презентирана у облику књига, равноправно са осталим књижевним врстама, што критички није коментарисана, а то је прави, ако не данас п једини начин да се м литератури успостави некакав чвршћи систем вредности. Сувишно је истицати и опширно артументовати све неопходности пружања шансе критичарима да пзборима из текуће критике. структурираним било по временско! обухватности. било тематски или на неки други начин, лемонстонрају своје методе, системе и начела. А ако се им лаље тврли Ал критичар може у потпуности да се обзнани искључиво у области есеја (на страну тито натти изла-
Наставак по 7 стреми
„Чедомир Мирковић
док је кри- |
У