Književne novine

мали ан | Телевизија __ или безбедна. осетљивсет

Почело је са сумраком. "Када би се ноћни мрак поче —

дати, људи би се плаше кеса прикра-

опасних тунела и подземних прован А из

би „палили“ дели Равну у њихову сту с ЛОСТ, ВИ

-за сваки звук ван етване песои ТАуВИ

„Свет је бучао напољу, Гомила се то. вала, пењала, падала, посустајала, плакада, дахтала, урлала, кркљала. Светла, палила им гасила. Кочнице с су се али ни оне 6 у шкрипаде,

нису биде довољне. Црни пантер живота вребао је бешумно на сваком ин И У то кораку, на сваком прелазу ко. « зел а 3 ; бар таранција, оно светло није више

· На улицама су се почеле ружније и ружније ствари. УСНЕ 55 љубоморе и из користољубља, из нехата, из ината, убиства са и без разлога, Пљач: хало се свугде. У возовима, у аутобусима, у тролејбусима, у трамвајима, на парки. ралиштима. Пљачкало се.у малим радњи. мама сувенира и жирадо шешира, пљачкадо се у великим робним кућама. У приземЉу, на првом, на другом, на трећем, на четвртом спрату. У подруму. Мфе ае „ " Касније је почело и за видела.

Да, почело је за видела, за сунца у зениту. У ствари, можда је мрак долазио сре и по дану. Можда је и дан постао

о Људи су се плашили мрака. Додуше, они су зато и измислили ватру. Уз њу се нису плашили. Али људи без ватре увек су кукавно дрхтали пред корацима ускоро долазеће ноћи. И људи су се сакриваАн У пећине,

·. М њима је било безбедније (иако мрачније). За сваки случај довели су са собом неке животиње. Људи причају да су те "животиње касније назвали. домаћим, питомим животињама. У ствари, можда су само људи у међувремену постали дивљи. · : И тако, бежећи од спољног зла и растућег страха, људи су коначили у пећинама (као им данас, уосталом). Али данашњи човек је ипак срећнији. Има више могућности, читав разнобојни спектар избора.

Он може мирно да седне, да прелиста "новине, припали цигарету, да отвори теле "вазор. ·

“ЛИ тада утодно заваљен у меку наслоњачу може мирно да се одмара. _ ; “Он гледа безумни рат у Вијетнаму, Лаосу, Камбоџи. Гледа свргавање влада и убиства државника (и тако се задовољава). Ужива у борбама храбрих торера из штанских и латинско-америчких арена. Ћутљиво посматра како полиција гуши студентске и радничке демонстрације. у страним земљама. Ликује над кажњенима Аз скончају на електричним столицама. "__ Некада је руља уживала у фијуку мача, секире, гиљотине. Данас, у време шокова, удара, потреса, најефектнији је електрични удар. Електрошок се уосталом рутински користи у терапији УМОбОЛНИХ. ___ Трч на лицу жртве убијене ван твога града умирује, крв просута далеко у све ту храбри. Човек је жељан сензације, же. 'њан је узбуђења. Емоције из дана у дан еволуирају. Осетљивост постаје скоро без гранична. Пулс је нежан и убрзан. Аудо срце болује од љубави. М трепери.

' Човек мора да га умири. Узбућење узбуђењем лечи. Воли да гледа и осети свет око себе. Посматра аутомобилске трке, Монте Карло, Индијанополис. Буљи у Бе тове и остале мањевише . успеле т драматизације. Тледа испаљивање ракете и: кружење. Гризр усне при додиру месечевог тла. си У

' (Он је свуда присутан. Све „У пер па НиНе свему Г џује, том време. му свој печат отискује,

Дал алека експлоатација, далека опат =! све су гласнији. туђих је окно нн непријатељи се ек више МУ В доноси забаву, истовремено и са уважавање. Дешава се на домак. уре Опасност, крв, смрт. Овде су у соби ДЕ Бини), а ти си тако миран и храбар. С за и овде (а ипак довољно далеко),

Херој. Ахилес! | ОаНо заваљен у меку наслоњачу а век данашњице се мирно одмара. т, кр-

ваво угушени штрајк, насиље па нми не сметају варењу. Чак лута мосом М ступа на месец, пије кока-колу,

аши се. а . а едевизор је свемоћан. Он је твој. И ти с: В. пој " писан У ивно у експлозију коме бомбе на другој (не петој) страни света. Огро

котина, у кршу уАнодктивнО. аи Ули ти си Сен и мол бе 5: метано да жалитш Зоки о нико ти такво пра сратити 6 Загледани у ТВ ара рале Па “ мраку не примећују 1елва ПИ и и светлуцање које, 55 УРА ин" испод врата, ких п Ена АаМЊаКЕ) налазећи срати, па ни “ Ј МАН ви, и подмукли плачи 5 Зале. Ки експлозија, не кит. панатва а к све. Кроз познају препреке. Пролазе роа и а квоа оловне плоче, кроз | авич (сте екоате. |

„“ Кроз ТВ судбине.

| Иван Орман ,

ИВАН РАДОВИ: „НА ПЛАЖИ“ (1929)

ЛИКОВНЕ УМЕТНОСТИ Пред оствареном синтезом дела

Иван Радовић, изложба у Галерији САНУ, Београд

ЧУДНА нека контрадикторност обједињује дело Ивана Радовића, једног од оних сликара који су налазили скоро идеална сазвучја са ритмовима времена, тражећи се у стиловима да би им дело, гледано у целини, коначно добило јаку и непоновљи ву целовитост стила. Од самих својих почетака непосредно после пештанских студија, па преко Париза, Прага и Минхена до Београда, овај немирни дух носио је терет личне визије једне специфичне, лир ске и драматичне у исти мах, садржине стваралачке свести која је целом својом ширином обухватала велике тематске распоне, од пејсажа, мртве природе, акта, фигуралне композиције до кубистичких и апстрактних _ конструкција. Припадао је и сецесији и футуризму, импресионизму и конструктивизму, сликајући непреглелне равнице војвођанских поља са бескрајем видика изгубљеним у небу, као и мор бидне моделе сликаревих атељеа, старице и једре жене, анонимне портрете и елиту предратне београдске аристократије, И за дивно чудо, у том тематском и формалном контрасту, у тим „разједињеним“ елементима незасите жудње да се опроба немир у бескрај сукоба, крије се — данас већ сасвим уочљива — стално присутна и не отклоњива поетска суштина грађења дела пуноћом сликарског језика која додирује мрачно и неразјашњиво дно бића. Радовић је управо такав сликар који из крила видљивог света отрже оно битно, невидљиво, уграђујући га у визуелне конструкције с једним јединим циљем: да створи целовито, аутономно дело. Судбина таквог сликара често оставља – пред вратима искушења постављајући пред ње. га примамљиво огледало пролазног лика ствари и бића, у мутним токовима неке дичне, субјективне и непотврђене филозоије. А МИЦе ин имали. ту сову, да је. ње" гово дело, од самог почетка, било предмет пажње већине водећих критичара и тео-

ара. О њему су писали многи, Од кота Манојловића, Бранка Поповића,

става _ Крклеца, Кашанина, С. Сто лреРВ Добровића до Павла Васиба. Миодрага Б. Протића, А. Челе

боновића и Лазара Трифуновића. Писали су полемички, критички и похвално, налазили му аналогије и стилске припадности, тумачили га и оспоравали, да би се, посде свега, осетило да су то само нужни при лози теоретској синтези дела које већ више од пет деценија стоји отворено као и уметничка суштина времена.

У тој дугој уметничкој активности Радовић је имао једва тринаест самосталних излагања, мање од многих сликара којм су тек рођени када је он већ докучио сву

лости. Због тога је ова излож“ ба, у Галерији српске академије наука и уметности, не само прилог сагледавању његове личности и одређивању места његовом делу, већ озбиљан напор да се дође до синтезе привидне (или стварне уосталом) разноликости вредности једног изузетног сликарског напора.

Дела на овој изложби (уља, цртежи, акварели, колажи) обухватају време Од 1912. до педесетих година, када је коначно стишао своју ватру и зауставио се на својој раној тематици, широкој Војводи ни и њеним људима. Веома је добро што је. изложен знатан број цртежа јер они

најречитије говоре о великом не миру доратног Радовића, његовим траже њима и отимањима, на тешком путу до јединства дела. .

Стиче се утисак да је изложба конципирана као својеврсна антологија репрезентативних дела овог аутора која треба да открију све најважније варијанте ње гових стилских тражења и садржинских

купација, али и да оставе недвосмислену слику о матичном току његове инје. У том смислу је написан и текст Миодрага Б. Протића као увод У каталог и изложбу, који је одстранио неке сумње и синтетисао битне формално „стилске и садржинске карактеристике Радовићевог дела. . џ

Треба на крају нагласити да је каталог, У ствари монографија, сам по вредан докуменат како о личности Ивана Радовића тако и о времену његове ак» тивности које покривају изложена дела.

Срето Бошњак

Флоријан Хаду – еликар ружичастог

Поводом самосталне изложбе младог аутора у Ивањици

У ВРЕМЕ када је Париз био веома дале ко (далеко — од чега2), у време када је свако довољно млад и довољно луд, смерао да тамо оде и насели се у неком квар ту птица, кестења, букиниста ишли нечег, туристички сличног, наравно на некој левој обали; разумни људи би му обично казали: знаш ли колико сликара живи у Паризу: — у Паризу живи четрдесет хиљада и словима: 40.000 сликара у Паризу, шта ћеш да радиш тамо у Паризу, међу, и словима, 40.000 сликара у Паризуг Умре ћеш од глади у Паризу, на тамо некој левој обали, један је Пикасо, један је Утрило, један је Брак и једне су биле излнизане сомотске панталоне у боји труле вишње или труле цигле, свеједно, Модиљанија! Шта ћеш у Паризу, несрећниче, међу 40.000 сликара2

Тако неко луд, шашав и занесен никада није отишао у Париз, него се запослио као професор цртања у Прњавору, Прчњу или у Боље-Врабац-у-руци-него-Прибој-наЛаму, стекао породицу и све остале смртоносне ствари, које добро помажу да се забирави тамо нека лева обала, тамо неких 40.000 слекара на белом хлебу.

У Београду живи такође много слмкара; можда чах и неколико стотина њих! У Београду сви сликају. Сликају академиши, професори, кондуктери, ноћни чуваги. мемимзаске сесгре, бивши полатичари лулаци по преперуци доктора Веска Савића, сликају сликари, слика:у сељаги, сликају чак и професори Акалемије Ликон ишх умсергости, мада не морају, слика тодико света, па се плашим за младог Флоријана Хајлуа, који такође слика · Београлу; некако ме ј: страх за њега међу читавим тим снетсм који слиха, страх уе да се не изгуби некако међу зима. да ке позове. да гд голе не тражим у бпроу за изгубљене сликаре или у оглумма изгуо љепо-нађено, јер Фгоријан Ха:лу пог у: ва ла наслика неухватљиво; Оз слича утлатном НИШТА, мислим, то НИШТА му стрплаиво позира пс цео богозгии дин, јер НИШТА воли да се слика у ружичастом, а Флоријан Хајду уме тако лепо да слика ружичасто, да му ни једне новине не могу да објаве репродукције слика,

„јер ружичасто када се слика у црно белом

растеру никада не испадне онако како

а, мислим, не личи некако на себе самог, човек га не би могао препознати на први, па чак ни на други поглед, а поготово не човек, ако је још дете. Па се пи. там: шта да ради један млади сликар Фло ријан Хајду, који се још тако чудно 30ве међу свим тим сликарима2 Па они ће га појести за предјело! Па они ће од њега направити... не смем ни да помислим шта И откуд Флоријану Хајдуу храброст да слика баш ружичастог Где он пронађе баш ту боју у овако суморном сивилу у коме живимо2 Шта да радимо са Флоријаном, кад се тако чудно зовег

Мосталом, шта сам видео на платнима Флоријана Хајдуа2

Једну ружичасту жену у облаку, како дуби на глави, возећи се истовремено на бициклу. Јесте, то сам видео. Онда сам видео ружичастог бика — на њему је опет била она ружичаста жена, веома занимљиво! Па сам видео како један ружичасти Христ силази кроз плавичасто ружичасти облак на земљу, где га очекују две фигуре, једна полуружичаста, друга тамна. Могу да се закунем у шта хоБете, да сам баш то видео!

И када сам све то лепо прегледао, некако ми се није дало да питам Флоријана Хајдуа (јако тешко презиме за мењање по падежима! О, Хајдау!) некако ми се није дало да га питам: шта ког врага ми. сли да ради међу свим оним стотинама сликара у Београду, јер сам осетио да он има шта тамо да ради. Не знам како, али можете ми веровати на реч, некако сам то одмах осетио. ;

Момо Капор

ОСМИ ОКТОБАРСКИ СУСРЕТ ПИСАЦА _

Наставак са 3. стране

ДРУШТВО СЕ БРАНИ ОД КРИТИКЕ КЊИЖЕВНОГ РЕАЛИЗМА

У САВЕЗНОЈ РЕПУБЛИЦИ НЕМАЧКОЈ је у прошлој деценији свакако у првом плану био критички реализам. То је било и разумљиво и потребно, пошто се било показало да су горки доживљаји из другог светског рата и. морални шок који би требало да онн' проузрокују били потиснути. Овде не: треба указивати на тако плакативне феномене као што су поштењачко друго лице нацистичких. злочинаца, нити на 'ресантимане против комуни зма, нити на реваншистичке тенденције једне мањине. Дубља је била равнодушност према јавним пословима, бекство у сигурност своја. четири зида, избегавање одговорности, А ток" поред тога што се књижевност ' непосредно после рата обрачунала с нацистичким периодом, што значи да је и допринела расветљавању реалности (...) Кад је, међутим, шездесетих година садашњост ушла у калар, кад су писци открили радника, радно место, социјалне прилике, слаткоречивост тржишта, тада је временски несклад реалности ин књижевно: сти постао јасан(...) Али недостатак једне друштвене концепције која би парламентарну“ демократију у Савезној Републици могла ис: пунити будућношћу — постао је јасан кроз устанак генерације, док би се то тешко могло рећи за предуслове политичке летаргије, ратне генерације. Тако је резултат устанка. била изолација у коју је он запао. Критика је, додуше, изазвала акцију, али је пруштво прешло преко тога. ·Било би сувише једноставно оптужити друштво. То би значило себи исувише олакшати. Поремећај између критике и акције која је после ње дошла је дуб-' љи и дубљи је узрок њиховог угушења. Зар књижевност није довољно јасно показала узроке перверзије фашизма својом нужно оштром критиком> Зар је она: преведела леформисање социјалних слојева у доба Вајмапске репуб-' лике ну њој — мада посрелисм "аследицом' — малолетност послератног друштало Је ли оптуживала а да не оставља "ростора оптужбир Милнони мртвих, разорени гр"лови, ко“ лоне, беда по баракама — то су била искуства која се нису могла једноставно оптуж“ бом. уклонити из света. Судбина милиона, свакако. Али појединац је увек јелан у, том милиону, А Зар је послератна критичка књи-

жевност отворила _ перспективе булулностиг Зар нису, после неуспеха „Руф"-а, часописа из којег је произишла „Група 47", искрп љене

концепције будућностиг Окупирана — земља. Предност књижевности победника. Природна потреба да се после дванаестоголишње изолације надокнади изгубљено. Отуд н покушаји прилагођавања, а једва извесно везивање 33 књижевност двадесетих година> Да ли се храбри покушај „Групе 47" свео на мениџмент, зато што је друштвени развој стагни= раор Тако су се литерати, на крају, с гађењем извукли из рестауративног друштва, побеђеви, и поред свог личног и групног успеха, им допрли само још до уског слоја читалаца ко» ји су се.слично њима изоловали! пси

Усамљеност интелигенпије достигла је кулминацију у песмама које је Енценсбергер (Епхепђегсег) објавио 1964. године — под насловом „Азбука слепих". Преостало је само још прелажење у акцију (Енценсбергеров пут на Кубу, Грасови политички н Белови дру“ штвенокритички говори) или књижевност која тера непосредно на акцију. Протестне песме, документација, разоткривање језика у конкретној поезији, али и радничка књижевност, издања „Групе 61", васпитни рад „Ралног кружока за књижевност", улично позориште — то карактерише књижевност последње пола деценије у Савезној Републиши Немачкој.

Па ипак морамо узети на знање да је та реалистичка, та друштвенокритичка књижевност — па још и без оног знака квалитета „књижевност“ — уза сву своју страственост и. трезвеност аутора, још увек смештена у вакуум између социјалних слојева, као да са» турирано друштво, које је социјално обезбе» ђено, сматра себе нечим природним, као да се оно брани од сазнања сопствене реалности, о којој говоре статистике, Као да се брани од све веће бруталности, све веће равнодушности и недостатка смисла за заједницу. Као да се брани против критике коју спроводи књижев: ни реализам.

Ингеборг Древиц

, ПАБЛО ПИКАСО: „ДОРА МАР“ (1937)

КЊИЖЕВНЕВОВИНЕ