Književne novine

Песник „Своме народу“

Поводом 40-гтодишњице књижевног рада и додељивања АВНОјЈ-еве награде Есаду Мекулију

САМО НЕКОЛИКО ДАНА пошто је у Приштини свечано обележена А0-тодишњица књижевног рада најистакнутијег албанског писца у Југославији, Есада Мекулија, овај је песних добио награду АВНОЈ-а — највише друштвено признање у нашој земљи за изван. редне резултаге у области уметности и науке,

Рођен у Плаву (1916. године) Есад Мекули је детињство провео крај прекрасног Плавског језера међу викшићким горштацима, 0дакле воси прва сазнања о животу људи и природн свога краја. Одатле извлачи и своја прва надахнућа да би временом постао непосредно антажован песник сво га народа и земље. А уметничка реч Есада Мекулија је заиста увек била ангажована, његово песничко надахнуће непосредно, искрено и чисто — било као излив тананих осећања, било као бол због страдања и незнања. свога наро-

да, било као протест против беде

или позив у борбу и напоре, бидо као радост победе и нових свитања. И увек, још од првих њетових стихова објављених у наиредним __Бачким и студентским листовима ин часописима још за време старе Југославије, његова је поезија била преокупирана ње. говим човеком и народом, страдањима и тешким положајем, али и напорима да заједно са осталим народима земље нађе себи пут слободе и развитка и заузме ме. сто које му припада у овом друштву. Из овог аспекта гледана, поезија Есада Мекулија, чак и његова најсуптилнија лирика, његове интимне песме, увек је ангажована и заокупљена нашим човеком у овој нашој епохи његовом пробаемима и аспирацијама, бригама и радостима, жељама и хтењима.

Оваква његова поезија јесте еми-.

нентно књижевно дело које има за свој субјект конкретне идеје и судбине људи ове наше епохе, инстинктивне и интелектуалне ста вове о ономе што је увек било и што јесте здраво.у нашем народу и човеку.

По својим мотивима и структури поезија Есада Мекулија означава три фазе актуелне стварности свога народа и визију будућности коју песник антицицира. светлим, каткад веома јарким, 60јама. У све три фазе она има акуиван, стваралачки став према времену и друштву у коме се ствара, које рефлектује и коме се обраћа својим порукама. Временски те би се фазе. предодредиле стањем У старој Југославији, за време рата и после ослобођења. Са емотивнд-мисаоном структуром која се скоро увек поклапа са. мислима и емоцијама, са жељама и тежњама времена и народа из кога је изликла и коме припада, ова је поезија, зато, остала увек жива и актуелна, свежа и савремена.

'Иначе, када пишемо мили товоримо О поетском опусу Есада Мекулија, који није тако широк (објавио је три збирке песама на а1банском и једну на српскохрватском језику) обично се: највише задржавамо на његовој родољубивој лирици, оној: од пре, у току и после рата, са паролом и декларацијом, или без њих, на његовим песмама пуним пркоса или гнева, пуним полета и вере у победу тежњи и напора свога народа, на песмама са социјалним мотивима, које су проткане м суптилном нежношћу и топанном непосредно исказане реча која окрепљује и храбри. Али. нису безначајни у његовој поезији ни интимни стихови, нежна суптилна лирика која је пастала било у доба узнемирене младости или већ сталожене зрелости. Међутим, исто као што је његова ангажована поезија, она с јарким родољубивим и социјалним. точовима и бојама, проткана многим меким тоновима лирике једне саме по себи меке и меланхоличне психологије, тако је и најтананија интимна лирика Есада Мекулија проткана родољубивим и сопијалним тоновима, од којих се он као песник“ тешко може растати.

Јер, он је теспо везан за свој народ, свим својим бићем је неодвојив од љега, и њему је подрелио' своје дело, њему је посветио и своју прву збирку. „За тебе", која је доживела четири издања. Ова збирка и почиње песмом „Своме народу“, која је као неко постоље на које је постављен споменик који је Есад Мекули својом поезијом подигао албанској књижевности у Југославији, Она из-

ражава циљеве и жеље које он: представља као човек и као пе--

сник. Јер, заиста је он хтео, мното је желео да својом устрепталом речи „пробуди из сна" снаге овог, вековима поробљеног народа, певајући о њему и онда када

„му је то забрањено било", увек

сигуран да ће слобода једном доћи, јер је за њу он „са другима ~- дао и зној и крв примером прадедова". Поноси се песник 0-

вим народом „и данас, на слободи, када нас не стежу ланци, не гази гвоздена пега". А такав је песник још у првим својим песмама — пун поноса и самопоуздања, пун наде п непоколеољиве вере у снагу народа и његову победу — и када је певао у „мраку ропстна", и када је оставио перо и узео пушку да би се нашао у првим редовима борбе за слободу свога народа и своје земље.

Аки, Мекули је песник речи која одзвања, одјекује; он је песник мислам, оне дубоке мисли која се рефлектује у многим бојама. и нијансама, и његов се стих, врло често, уобличава „потиснутим" ре-

чима када „у мраку ропства" пе-

ва о „прогољенима", „беземљашима" и „тестерашима", да би букнуо покликом у „развијеним заставама“ — „да би и на нашим путевима свануло пролеће" у „Новом животу“ којим се заокружује прва и једина целовитија збирка његове гоезије.

Топла љубав за завичајем, описивање природе и њених лепота, проткано болом им револтом против стања у коме се некада налазио његов завичај, све је ово изражено неком природном градацијом и “у ритму се уздиже до једне говорне симфоније са снаж. ним поетским фигурама и рефлек.сима. Повезивање човека са зем-

љом (у једној од његових најлеп- |

тих песама посвећеној Метохији), са њеним „рањеним телом", његова неизмерна љубав према земњи и нераздвојивост од ње дати су тако да остављају веома снажан утисак. Песник је овде и те:

ЕСАА МЕКУЛИ шки терет колонизације, која је више погодила албанског сељака нето бета феудалца, представио као средство којом је сејано разједињење и мржња међу сиромашним становништвом Косова за време старе Југославије. Неколико песама Есада Мекулија из овог периода су прави портрети Албанаца у предратној Јџгославији са свим историјскопсихолошким карактеристикама („Просјаци“, „Аечак" и „Тестера-

ши"). По лепоти израза и дубини

мисли оне улазе у ред најлепших остварења социјалне поезије на албанском језику уопште. Овај циклус „синова патње" почиње сетном елегијом о просјацима ко-

' јих је „пуна касаба, и сваки кутак у њој", да. би се наставио потресном поемом о тестерашима„печалбарима који су крстарили по граду и топали се „на белим путевима“ и својим дрхћућим испупалим уснама нису тражили ништа више сем „хлеба... и рада" и: мало топлог отњишта,.. „уморна тела да одморе". Потресни су описи ових људи у њиховој борби за голи опстанак, за залогај хлеба за себе, а још више за оне који су чекали „иза седамдесет и седам брда" пи долина да.одрже свој живот од њихових руку и напора.

Али много је шири дијапазон тема и мотива поезије Есада Мекулија која је својом снагом вршила и врши велики утицај на поезију и уопшта на књижевност која се на албанском језику ствара у нас, на књижевне ствараоце и широку читалачку публику. Њетово уметничко дело представља велики допринос овој култури и заузима доминантно место у ал банској књижевности у Југославији. Међутим, од не мањег значаја је и велики допринос Есада Мекулија овој књижевности и култури као главног уредника књижевног часописа «Јета е те« (Нови

· живот) коме стоји на челу од њетовог оснивања 1949. године и око кога је подигнута читава плејада албанских писаца у Југославији.

Вехап Шита

ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕ:

Две књиге о

англосакгонској

књижевности

У новије време — а о томе из вештава „Тајмсов литерарни Ао-

датак" — појавиле су се, у обла-

сти есејистике и критике, Аве занимљиве књиге које су, 9че видно, изазвале пажњу критике и омогућиле доста занимљивих полемичких опсервација у текстовима критичких _ рецензаја. Реч је о књизи „Ситуација романа" Берчарда Бергонција, кога, кри: тика назшва, „танким теоретичаром и убедљивим практичаром“, и о књизи „Преживљавање погзије“ коју је уредио Мартин Додсворт укључивши у њу седам есеја о познатим енглеским песнацима, а међу њима су неки који су само живели у Енглеској (Ф. Ларкину, Р. Лоувелу, Џ. Бериману, Т. Хјузу, С. Плат, Т. Гану и групи „Црна планина") и коју критика сматра „комади ма и делићима"!

Што се прве књиге тиче, критика још и може да прихвати Бергонцијеве дисциплинарне судове упућене Ивлину Воу, Анто: вију Пауелу С. П. ·Соноуу, Кингсли Ејмису и другим савременим _ енглеским _ романси. јерима. Пргво полемичко бојно поље назире се кад се при ступи основном задатку Бергонцијеве књиге („да нагласи тешко успостављену равнотежу између позиције "која необазриво по здравља енглеске културне и ли. терарне покрете као по себе очевидне и правилне и супротне позиције која одбацује текућу енглеску литературу као досадну, обуздану и безчадежно укорењену у поошлост") и кад су у питању извесне Бергонцијеве ог сервације о америчким писцима и компаративистичка запажања о енглеским и америчким прозамцима. Шегово уверење, кажу енглески критичари, да је енглески роман упао у некакав пророчки, тенерачки стил, само је ствар личног утиска. Његово мишљење да су амерички романи, и кад су по садржају медиокритетски, боље написани него енглески, тражи много више аргумената. Расправљање о Роб Гријеовим идејама о роману не уверава да су те идеје тачно интерпретира“ не и добро схваћене, итд. У свему, и његов закључак како „из тледа да романсијери- продужава“ ју варијације на породичне теме и изводе заплетене стилистичке маневре унутар основног безизлазног положаја“ исувише је платшљив «и безчачајан судећи по борбеном _ становишту које је Бергонци _ заузимао на првим странама своје књиге,

Основни притовор другој књи: зи, Додсвортовој, у ствари је питање: шта је у тој књизи коју су, заправо, писали различити писци (аутори есеја у њу уврштевих) она неопходна кохезивна снага, има ам у њој јединствене теме око које би оно. што су ту писци писали било организованог Јединствен одгопор је да: тако нешто не постоји. Почевши од критички веома наглашених при медаба предговору књите који је, наравно, писао сам њен уред. ник, па до готово хируршких захвата у ткиво појединих есеја, међу чијим су ауторима и познати енглески критичаои, теођетичари и универзитетски прољесори, критичари готово удружено закључују да је питање основе по којој су ти „есеји у књигу “компочовани примарно, али да је подјелнако значајан и пола так ла је сасвим неизвесна м“ра преблемског поистта петницима коли је та освова одредила. п н> слов књите обећавао.

Нови подухвати у извођењу опереких дела

Градско позориште У Аутзбурту (Савезна _ Република _ Немачка) учинило је припремом и по стављањем _ оригиналне _ верзије _ Берлиозове опере „Тројанци" _ редак преседан У Исто ријату извођења опера светског гласа. Интендант аутзбуршког позоришта Петер Еберт, који је већ 1969. године у Глазгову извршио једну _ инсценацију _ оригиналне верзије овог Берлиозовог дела, био је иницијатор овог подухвата и преузео је и сам режију дела. Диригент Ханс Цанотели је изву као из оркестра — иако није располагао с партитуром предвиђених шест харфи, огромним орке стром гудача и предиме=зиозираним оркестром дувача — ванред:

и |

ни звуковни интензитет и племе нитост, а солисти и хор су били на ванредној висини, У круговима, стручњака влада: мишљење да је извођење Берлиозове опере „Тројанци" показало да је већ време да се ово џиновско дело . године испроба на једној великој бини

Опера. „Хофманове приче" Жака Офенбаха доживела је, пак, у Аармштату једну прилично необичну инсценацију. Италијански

товао је ово омиљено дело оперског репертоара на необичан на: чин: У смислу Адорновог тумаче. ња ове опере, који ју је означавао као критичку скицу, диригент је наглашавао оно недовршено у њој оно противуречно. у партитупи које тек _ наглашва унутрашње повезаности дела. Тако је настао јелан _ готово | антиромантични Офенбах. А режија Харо Дика испитала је такође све оноштоје у опери представљало скицу, али се постарала, међутим, да не занемари ни унутоашње и спољне сценске везе поевасхолно путем једне паноптикум — перспективе.

Рајнер Марна Рилке у (Ру

Недавно је за неколико сати у московским књижарама буквално разграбљено. једно издање избора. Рилкеових дела, које је издавачко предузеће „Уметност“ објавило У тиражу “А 50 хиљада примеракаКњига «бима 450 страна садржи Рилкеозе прилоге. о уметности, писма и „песм:. Рајнер Мариа Рилке (1875 — 1926) важи у Сов: јетском Савезу као један од најбољих немачких лиричара. Његов пут у Русију, његово брзо савлачавање руског језика, којим је он касније добро владао, па је чак написао и неколико песама на том језику (оне се такође налазе у овој књизи), као и писма која је писао на руском, допринеди су да се руски преводиоци све више и више баве његовим делом. Наравно, не наилази на разумевање у СССР-у баш све што је Рилке створио и што прелставља карактеристике његове личн' . Мако је Рилке један од најпоштованијих немачких песни: ка у Совјетском Савезу, људе У тој земљи покаткад одбија прису“ ство ирационалног и мистичног у његовом делу и религиозна симболика његовог песништва. Али без обзира на то, његов опус не нанлази код совјетске књижевне критике на оштру негацију (Р. С-)

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

Уређивачки одбор: Филипо Давна, Васко Швановић, Миодра: Шлић, Арагав М. Је ремић (главни 2 одговорни џредник), Љу биша Јеремић, Вук Крњевнћ (замених главно: _ урединка), Чедомнр Мирковић, Ботдав А. Поповић, Влалимир-.8. Предић "(еекретар редакције), Владимир Стојшин, Бранимир Шћепановић. — Техничко-уметничка опрема: Драгомир Димитријевић,

Књижевни савет: ар Аимитрије Вученов, ·

Предра: Делибашић, Енвер. Берћеку, др Милош Шлић, Душан Матић др Војин Матић, Момчило 'Миланков, сар Драшко Рећеп, Јара Рибникар. Душан Сковран, Алекса Челебоновић, Зуко Џумхур, Пал Шафер. Мдејно решење графичке опреме; Богдан Кршић, Е | Му

Анст излази сваке друге суботе. Цена 1,30 дин. Годишња оретилата. 50, чолуто диштња 18 динара, а за иностранство 480 струке, Лист мадаје Новинско-издавачко пре. лузеће „Књижевне новине" Београд, Францу. ска 1. Амректор Војислав Вујовић Пелефо. ни: 627-286 (релакција) а 626-020. (комерци (аано одељење п замннистрација) екући рачун 608-1-208-1 . Рукописи се не враћају. Штампа: „Гаас" Београд, Влајковићева 8.

из 1858.

Велимир Милошевић · Куће на небу _

Куће нам небо дотичу ровови пуни пламена

И светли душа камена.

Коме се звезде примичу

· Ми љубимо се — бројимо | Ударе златних година · | Небо је плава родина. | Где се као звездг ројимо

Пало нам сунце на главу Пала нам светлост по душа Ко може да нам поруши Градину плаву дрхтаву

Ми љубимо се — палимо Ватре около домова · Стојимо испод громова Велику славу слазимо

Кубе нам небо вазноски И лете бели кровови

И светле смели сводови О нама глас се проноси

Ми љубимо се — патимо Носимо камен и воду Сводови ничу по своду . Златним их болом златимо..

Први комунални | бисеконп у СР Немачкој

Да би поклоницима седме уметно' | сти омогућио да се ослободе увиформности понуде приватних вла: сника биоскопа, предузео је мис. такнути културни _ радник из Франкфурта на Мајни, Хилмар Хофман, кораке да још у току ове године створи у Савезној Републици Немачкој први комунални биоскоп. Хофман, под чијим су вођством „Дани кратког и, пр таног филма“ у Оберхаузену по стали најзначајнији светски фест вал кратког и цртаног филма, не само да је већ годинама „истак» нути човек филма", вего је стекао и значајна сазнања о односима у“ овој уметности, Насупрот комерцијалном биоскопу, у комуналном бноскопу програм треба да сб ме ња сваког дана, и свакодневно ће се приказивати по два играна | филма, тако да ће се недељно ну | дДити гледаоцима четрнаест разлв | читих филмова. Ова брза измена | филмова и њихова разноврсност | м бројност омогућиће стварање | филмских серија, које ће увек | бити са одређеном темом: „Мај сторска дела филмске историје"; | „Режисеоски и позоришни цикат си"; „Међународни цртани филм"; „Победници на фестивалима године"; „Вестерн" ита.

Хофман такође намерава да | приликом компоновања .репертог ара комуналног биоскопа створи | паралеле према осталим културним праредбама у граду. Тако би се приказала · нека _филамована | драма управо у време када сеона изводи на једној од сцена франкфуртских позоришта, или би се “ време одржавања _ чувеног Ффранкфуртског сајма књига при: казивали филмови снимљени по делмма светске литературе. До 1974. године требало би да се франкфуртски _ комунални био скоп изгради у један „аудио визуелни комуникациони центар". Радна заједница филмских новинара тражила је да се подрже све иницијативе за стварање ко муналних биоскопа, Журналисти виле у комуналном – биоскопу, онако како је оч, на пример, планиран у Франкфурту, шансу да се „најважнији Филмови учине приступачним _ публици, управо ови филмови која јој се из раз них комерпиталних а к подитич ких разлога закидају". |

С друге стране је влада Савезне Републике Немачке по први путу оквиру свог програма за унапређење филмске уметности долелила премијеоним приватним поседницима биоскопа који су својим посетиоцима пружили програм филмова на високом уметничком нивоу. Укупан износ тих премија је при Анчно велики — 220.000 · западнонемачких марака. Од 153 посед; ника биоскопа награђено је осамнаест. Прва. награда од 30.000 марака додељена је једном 'биоско“ пу у Билефелду, а по 20.000 мара-

„ка примили су један бкоскоп у

Циљ ове својеврсне награде је да се власници биоскопа подстакну. да својим гледаоцима понуде фил“ мски програм који неће само 6: | ти усмерен' на пуњење касе, 'већ | |

; |

Минхену и један у Франкфурту. | |

ће задовољавати и тражњу за “метнички врелним филмским“ ос тварењима. (Р. С.) це 6