Književne novine
ак аниљанљљи алата титана ср пена.
ФЕСТ
и како га етећи
НЕСУМЊИВО ЈЕ: ФЕСТ је постао не само значајна културна. манифестација Београда. Би је, у општој кризи филмских фестивала која је започета 1968. године у Кану рушењем принципа на којима је почивало ово свјетско филмско светилиште играног филма, својом отвореном формулом успио да опстане као изузетна смотра свјетског филма. Рушећи све каноне фестивала. као институције у којој продуценти и комерцијални „филм имају знатног утицаја, нови филмски ствараоци су заправо тратали за фестивалом на којему неће бити доминантни критеријуми естетичког, или пак комерцијалног, успјеха и ваљаности већ ће се принцип отворене смотре свега новога у филму до краја поштовати. Наравно, таква је формула у основи антитрадиционалистичка. Повод за рушење фестивала у класичном значењу те ријечи био је талас ангажованог политичког филма. Али каом све моде у филму и тај талас је нестао са позорнице и разни „годаровпи" су се нашли у истој ситџуацији у којој и остали аутори филмске умјетности, у ситуацији трагања за новим изражајним и садржајним формулама. Тиме је, наравно, поново постављено пштање организације филмских фестивала. У таквој ситуацији, када Кан, Венеција, Москва, Берлин и ко све не, поново покушавају да поврате углед крајњом луберализапијом критеријума, ФЕСТ је нашао једну прихватљиву концетцију фестивала. Замишљен — као фестивал фестивала, или, другим ријечима, мјесто окупљања. већ потврђених вриједности, што је својевремено покушао да будем фестивал у Акапулку, ФЕСТ је успио. политиком ненаграђивања. и неопзедјељивања по одређеном критеријуму, дакле без става, да окупи све оно што је једне године значајно у свјетском филму. ДХа би окупљао и авангарду која нема приступа на велике свјетске фестивале ФЕСТ се домислио стварањем специјалног програма. који носи назив „Филм у социјал“ ним конфпонтапитама", А да би окупио и дечије филмове 'смише љен је и трећи специјални про-
рам ПОЛ називом а рад а, • "мара буж , 5 Међутим, оно. што заиста
| | | | | ' | |
|
.моза „који су на
ФЕСТ чини фестивалом фестивала јесте главни програм, тзв. званични програм, састављен од филофициједним међунаоолним, или националним фестивалима, као и на значајним филмским манифестапилама. добили признања стручног. жирија, критике или публике". У изузет, ним случајезима — како кажу поавила ФЕСТ-а — могу се приказивати и Филмови који нису суделоћљли на светским фестивалима. Први специјални програм носи назив: „Најновија дела вели-
ких редитеља и младих ствађала-
па", те се на њему приказују филмови тих аутора. Уз главни протрам, свзај први: специјални прогоам јесте запоаво оно тресудно у ковџепцији што ФЕСТ чини фестивалом фестивала.
Потребно је, заиста, рећи да овако широко и в'ешто постављена формула омогућује да сена ФЕСТ-у појави све што је воиједно у једнотодишњој свјетској глзодукцији. Ако на протом ФЕСТУ није, реџимо било „Рубљова" или на овом „Демона" или „Смрт у Венептћи", најмање је кривице до ФЕСТ-а а највише до стицаја околности.
За свакога онога којему, је до увида у свјетску кинематографиЈУ, ДО проучавања свеколике проАукпије која се отима комерци Јалном пи конвенционалном филму, ФЕСТ је био илеална прилика. да се на једном мјесту, у неколи-
ко дана, прегледа све оно што је
било, мање-више, _ занимљиво у свјетској и нашој кинематогра-
ји претходне године. Међутим, пошто ФЕСТ није, и не може бити, замишљен као фестивал за. сладокусце и професионалне проучаваоце кинематографије, поставља се питање конституисања. репертоара на тај начин да публика заиста види у главном програму оно што је најбоље, а не оно што је најпознатије, и да свој глас, тлас публике, дадне најбољим филмовима. _ Програм треба да буде састављен тако да не буде механички фаворизован филм који је хобио највишу _ награду на неком фестивалу, већ филмови _ који, по мишљењу умјетничког вођства фестивала, то највише заслужују. По ономе што је постигао, што значи, и
Наставак на 2. страни
Вук Крњевић
"не, опет, скорашњи – полет "ричког _ новог
“
БЕОГРАД, 16. ФЕБРУАР 1972. ГОДИНА. ај
% :
-
РОГ 409.
<
ИЖЕВНЕНОВИНЕ
ЛИСТ ЗА КЊИЖЕВНОСТ И КУЛТУРУ
ОД 21. ДО 28. ЈАНУАРА ОДРЖАН ЈЕ У БЕОГРАДУ ФЕСТИВАЛ ФИЛМСКИХ ФЕСТИВАЛА —. ФЕСТ 72, НА КОМЕ ЈЕ У РАЗНИМ СЕЛЕКЦИЈАМА ПРИКАЗАНО ПРЕКО ПЕДЕСЕТ ФИЛМОВА КОЈЕ ЈЕ ГЛЕДАЛО ВИШЕ ОД СТО ХИЉАДА ГЛЕДАЛАЦА. — СЦЕНА ИЗ:ЈЕДНОГ ОД НАЈБОЉИХ ФИЛМОВА „РАЈАНОВА КБИ" ДЕЈВИДА ЛИНА; НА СЛИЦИ ЈЕ НО-
СИЛАЦ ГЛАВНЕ УЛОГЕ САРА МАЈАС
__ХРАБАР. АЛИ НЕ
„Господе, како мрзим ХХ век". („Генерал Патон")
ОНО што се данас догађа у светском филму, то се догодило. и на ФЕСТ-у 72: некадашњи полет „европског новог филма" (започет шездесетих година, с појавом ГоДара и француског „новог таласа", из кога је израстао савремени естетички концепт аутор. ског филма,. добијајући своју потврду у целовитим и заокруженим _редитељским циклусима Антонионија, Макавејева и друтих), доживео је сада свој приРодни „естетички завршетак (а вропа је, “у овоме часу, штедро понудила ФЕСТ-/у. филмове „старих мајстора": Де Сике, Бергмана, Вајде, Карнеа, Кајата, Татија, Дејвида Лина...) — с друге стра„аме» ВО ма" (започет седамдесетих година, у плодоносном спајању експеримената „ан дерграунда" са социјалним проте. стом „њујоршке документаристичке школе", што је довело до појаве снажне „антихоливудске струје" и до филмова као што су били „Голи у седлу", „Поноћни каубој", „О јатодама и крви“ или „»МАЉН!"),- претворио се веома брзо у креативно посустајање, Аобивши успут н свој комерцијални холивудски схо (Америка се, тако, представила на ФЕСТ-у с филмовима у којима се, углавом, само варирају неки већ познати мотиви и садржали: у томе смислу, „Квака 22" Мајка Николса, у којој се на сатиричнотародичан начин говори о животу у авијацији, представља само другу варијанту филма „МАЗН: у коме се на сатиоично-пароличан начин говори о животу у Једној пољској војној болници, „Пет лаких комада" Боба Рафаелсона, чији главни јунак никако не успева да се веже за неко од рећђено место или за неке одређене људе, сасвим се спонтано наловезује на „Голе у седлу", чији главни јунаци такође „бесциљно Хутају Америком, а „Мо, у режија Џона Авилдасена, са својом уареали социјалном критиком у лиском је духовном, сродству са „Поноћним каубојем“, у коме се
истовтемено руши једна „запад. њачи=- дионална _ митологија као и у филмовима „Велики мали
„ ена' или „Плави
човек
Филм ·
вог контекста, сасвим природно, није-се могао родити. утисак о декаквом кинематографском полету савременог. света, мада је било неколико филмова који су импресионирали својом суптилношћу и лепотом („Заљубљене жене" Кена
Расела, „Одмор“ Тинта Браса, „Живела смрт" Арабала) или су деловали потресно својом хуманистичком дубином („Хелстромова. хроника": Валона Грина, „Џони је кренуо у рат“ Далтона .Трамба). Међутим, посматран у целини, ФЕСТ је дао једну прилично суморну слику савременог света, суочивши нас са сумраком чита ве људске цивилизације... Судећи „по многим филмовима,
снимљеним последњих година, ра-“
зочарење савременог човека У савремени свет постаје све комплетније: ако смо на прошлогодишњем ФЕСТ-у видели сабласни
филм Федерика Фелинија „Сати“.
рикон", у коме је приказивање распадања једне минуле цивилизације представљало очигледну алузију на тренутно стање наше сопствене пивилизације, онда се на ФЕСТ-/ 72 та идеја о катаклизми пред којом стоји читава наша епоха изразила још директније и нелвосмисленије (па, -док: у филму „Патон“ доминира личност тенерала Патона који, као симбол човековог самоуништавајућег нагона, ослањајући се на митове прошлости, делује слепо рушилачки, не устручавајући се да обелодани своју мржњу према веку коме живи — дотле, у
„Квака 22", такође пуном слепе рушилачке акције, аутори — ди скретно пласирају тезу о неми новном крају „америчке цивили“ зације", повлачећи паралелу са крахом других великих пивилиза-
· ција за које већ зна историја чо-
вечанства, укључујући ту и про паст античког освета им аст римске империје!). Најекстремнији, 7 томе смислу, био је ипак филм Валона Грина „Хелстромова хроника", у коме се на научно „популарни и документаран начин
· доказивало како, ће, у блиској
будућности, људска цивилизација мозђата сасвим да устукне поред најездом различитих врста инсеката, који ће “Лоишни бити у пи да преживе „биолошка и фи зичка | искушења — савременог жтирата. По томе Жоттетту, човек Као ПСИХОЛОТИКИ И емоциомнал» но веома компликовано _ биће
=
(одакле произлазе многе његове биолошке несавршености у борби за опстанак!), нема ама баш никаквих шанси у за одржање врсте са обичним малим инсектима (којима су стране све људске емоџионалне и психолопшке трауме, али им је савршенији апарат прилагодљивости _ датим околностима!). С обзиром на то да живимо у свету чије су трауме све многобројније и све сло женије (о чему, на свој начин, сведоче и бројни филмови приказани на ФЕСТ-у: Бертманов „До дир", Пазолинијев „Декамерон", „Дневник бесне домаћице" Френка Перија, „Паника у граду дрога" Џерија Шацберга или Шлезингерова „Недеља, проклета неде-
-ља"), то шансе Гринових инсеката.
из дана у дан постају све веће: „Хелстромова. хроника", према томе, делује као најцеловитија, и најпровокативнија метафора ФЕСТ-а 72, чији глобални смисао потврђују многи од педесетак виђених филмова.
Помиреви са једним тлобалним осећањем људског пораза, које проистиче из пораза који је претрпела читава ова цивилизација, савремени филмски аутори као да имају све мање простора за неку своју артистичку и хуманистичку акцију. Та акција не изостаје једино ако је у питању директнији политички ангажман (као у случају Нелсоновог „Плавог војника“, где један аутентичан покољ над Индијанцима, забележен у америчкој ис торији, сасвим ван контекста митологије „вестерна", делује као директна алузија на америчко понашање у Вијетнаму), док у готово свим другим случајевима филмско дело представља · акт прећутног мирења са датим околностима и прихватање живота гаквог какав је (рекло би се, чак, да и нема више ничега што би могло 'узнемирити савремене филмске ауторе — јер су и насиље, и секс, и дроге, постали феномени који се посматрају сасвим мирно и разложно, као већ усвојени облици наше свакидашње егзистенције!), Оно што је још јуче представљало известан мо-
ЦЕНА 1,50 ДИНАР | У ОВОМ БРОЈУ:
Др _ Александар _ Костић: · СКЛИЗНУЋЕ ПОЈМА СЕ: КСУАЛНОСТИ
Ристо Трифковић: РОМАН У _БОСАНСКОХЕРЦЕГОВАЧКОЈ ЛИТЕРАТУРИ
О ФЕСТ-у 72 пишу Слободан Нсваковић, Вук Кр њевић и Драган М. Јере-
мић
Иван Шот НЕУКОРИЧЕНА КЊИГА МОМЕ КАПОРА ПУТОПИСИ Твртка Куленовића и Бранка Пеића
ПЕСМЕ Слободана Ракитића, Данета Зајпа, Гордане Тодоровић, _ Мирка Вранетпа, Боре Младеновића и Драгише Радосављевића ИНТЕРВТУ са Перл Бак водила Марија Жикић
ПРОЗА – Светозара вића
Геооти Арсовски: МЕТАФОРА У САВРЕМЕНОЈ МАКЕДОНСКОЈ ПОЕЗИЈИ
ПРЕВЕДЕНА ПОЕЗИЈА Анрија Мишоа, Ингеборг Бахман, Роберта Фернан. деза Ретамара, Јаноша Пилинског и Абдула Вахаба ал Бајатија
САВРЕМЕНИ ФНАМ
| ДРУШТВЕНИ ПРОБЛЕМИ
Један утисак са ФЕСТ-а 1972
Влајко-
и ОВЕ ГОДИНЕ, као прошле, београдски филмски Фестивал фестивала или, краће, ФЕСТ. 72 пружио нам је јединствену прилику не само да видимо многе најбоље филмове са разних – фестивала одржаних прошле године широм света, него и да кроз њих сагледамо основне тенденције сав: меног филма. Иако стваран жеље да буде кохерентан у било ком погледу, ФЕСТ 72 је имао приличну тематску кохерентност, која се, добрим делом, огледала у чињеници да су друштвени проблеми избили у први план. Очигледно, филм је стекао зрелост и не жели више да, површно и вешто приказујући измишљене
људе и односе, буде забава, већ се укључује у савремене друштвене процесе, фиксира слабе
тачке друштва и подстиче на аслобођење од њих, и то без обзира да ли је играни или локументарни филм.
У ту основну тенденцију савременог филма не улазе само неки славни или бар добро познати редитељи, који су већ прилично давно нашли и своје карактери стичне мотиве и свој стил.ми не желе или не могу да их лако напусте: Дејвид Лин, Ингмар Бергман, Андре Кајат, Жак Тати, Џозеф Лози, Пјер Паоло Пазолини, с напоменом да је Кајату филму „Умрети од љубави" поставио бар један етички проблем, а Тати је “у „Саобраћајној гужви" маркирао, макар и површно, је дан од проблема модерног начина живота. Од самозадовољства и незаинтересованости за савремена друштвена кретања, из плејаде класика филмске уметности, осло« болио се једино Виторио де Сика, који је у свом најновијем филму „Врт Финци Континија", ослањајући се на истоимени роман Борђа Басанија (1962) и, описују“ ћи фашистички терор над италијанским Јеврејима, на дискретан али снажан начин осудио тенопид. Геноцидом се баве и два аме. ричка филма, приказујући уништавање Индијанаца. Пошто смо годинама првенокошце гледали у америчким филмовима као крво жедне дивљаке или полудивљаке,
сала нам се одједном открива права истина о њима, њиховим људским тежњама и масакрима
којима су амерички досељеници, понекад и безразложно, уништавали читава њихова насеља. „Ве лики мали човек" Артура Пена и „Плави војник" Ралфа приказујући те масакре на натуралистички начин, упознају“ нас с мрачним страницама америчке историје, каквих, на жалост, им иу многим другим националним историјама. Отвореност и
рални, социјални и политички искреност у Њиховом показивању це
па ле 2лотрами Наставак на 2. страни
Слободан Новаковић . ~ Драган М. Јеремић
Нелзона, _