Književne novine

патња пад нил а и– —_

БРИГА ЗА ПРИСУСТВО КЊИГЕ |

Наставик са 1. стране

Код таквих људи залагање за књигу значи савлађивање азбуке и суочавање са букваром, основачким, синовљевим букваром, иза којег треба да следе буквари про-

изводње, буквари самоуправљања.

буквари друштва н буквари живота. -

У осталим случајевима, залатање за књиту значи залагање за нова знања, за знања о новој машини, за знања о стручним новостима, за знања о економским олносима, за знања о друштвеним могућностима, за знања о само управној моћи, али и за знања о узбудљивој лепоти поезије, о мотућностима за боме разумевање са сином, о тајнама непознатог неког далеког краја, о људима који се на суседном континенту такође суочавају са потребом прогреса, о спортском тиму у комшијској и још даљој земљи, о космосу и тајанственим даљинама, о 1сторијским чувеним догађајима и људима које је запамтило време и о новим лековима који спречавају рак и ко зна какве све болести са којима се сусрећемо, Бескрајне ширине и богатства књиге није тешко открити. Оне су тајновите само док им се са истинском радозналошћу не приђе и док се не схвати да се никад није ништа до краја, до оног потпуног Краја, сазнало, паучило, прочитало ...

М свет људи — једнако оних који су за стругом, на крају као и оних који сачињавају компликоване планове развоја или смишљају новотарије у процесу производње, односно једнако и оних који су без много тодина тиколског учења као и оних који су у своје школовање уписали многе семестре — треба унети књигу, и ону књиту која је разбибрига. као и ону књигу без које се не може разумети нови, компликовани технолошки процес, без које се не може одлучивати о судбини прелузећа, па и о својој личној судбини и перспективи, без које је немогуће водити разговоре са све

радозналијом и образованијом де-,

цом, без које је немогуће, исто тако, безбрижно ћаскати са дРруштвом у омиљеном кафанчету, без које се не може прихватити телевизијски програм и без које се не може мирно ми спокојно чекати сваки долазећи дан.

Ако се то покуша — лепоте тих покушаја онима, који су уверени у њихову исправност и дуговечни значај, не могу бити умањене отпорима, неразумевањима, па п потцењивањем, а њих мора бити, и ако их нема треба се забринути, јер битке без борбе нису битке, а јопт мање су засигурно лобијене победе — резултати неће изостати, мада у почетку вероватно неће бити спектакуларни... Аам, ако се тако покушта и ако се о тога пребрзо не одустане због малодушног сустајања, које није непознато чак и нашим окорелим занесењапима — лепоте ће се таквих "покушаја осећати, осећати у оном латаном и једино мотућем људском мењању, позитивном мењању и развијању, које се убрзо мора да одрази у односу према раду, у односу према окоаини по према животу, и још у много чему.

У таквим залатањима- било би тотово сувишно и, свакако, без очекиваних, потпунијих последица ако би се водила битка за књи ту, било коју књигу. Потребније је, корисније песумњиво, ако се битка за књигу најпре усмери на подручје очевидно потребних књита, одређених књита, књига које,

чак, тренутно користе и без којих

се заиста не може. Залагање за.

књигу уопште, у ствари, имало би уопштени, готово неухватљиви звук, У којем се не би схватила конкретна корист, помоћ, утицај, значај и лепота књиге, Такође, било би без непредвидљивог резултата, и залагање, нарочито оно почетно и инспиративно — за књиту која се не може разумети, која се — због обима знања и квалитета навика — не може прихватити, не може осетити и не може деловати. Одсуство праве припремљености за књигу, која мора да рачуна са педагошким, психолошким и сваким другим претпоставкама, често је веома добро смишљене, маштовито конциповане и у суштини племените акције одвело у супротност. Оне су тада деловале одбојно и још више ненавиклог читаоца одвајале О4 књиге, од читања, од жеље да се књизи приђе истовремено и због непосредне користи као и због развијања духа...

Нарочито у случајевима првих контакта са књигом, ове елементе треба брижљиво, крајње опрезно неговати. Није свеједно, уосталом, шта се као прва књига препоручује и шта се чита. Као и за све, као и за струку, као и за политику, као и за самоуправљање, и за трајање књите у човеку потребни су припремање и специјализовано образовање, Уосталом, није уза-

аул Маркс рекао у „Економско-по- |

аптичким _ рукописима“ да „ако желих да уживаш у уметности, мораш да будет уметнички образован човек“.

Милош Јевтић

КЊИЖЕВНОСТ и РЕВОЛУЦИОНАРНИ мит

Наставак са 1. стране

ком валу хистерички разуларених реакциопарних, лажних, националистачких, десничарских митова свих врста — од шовинизма = ло унитаризма — који пријетећи моту да припреме нови фашизам и њиховој свакодневној спекулангској мистификацији — ноу књи жевности, као естетско — идејном спознајном процесу, и у политици, као револупионарном чину.

Свако спутавање или негирање друштвено — идејне функције хуманистичких митова, као конкретпног „принципа наде" (с Блоховим мтопијским смислом) у класноме и пријелазном друштву, са сталним“ антатонистичким сукобима интересних група и слојева, значи скептично или. нихилистичко одрицање од такве конкретне борбе. Ма каквим се то рационамистичким разлозима и филозофско егзистенцијалистичким анализама оправдавало — такво одри: цање може само зауставити, укочити и спречавати револуцнона!ни развитак људскога друштва, љегово стално и скоковито напредовање према бескласном и тако коначно „лдемитологтпзираном" друштву.

Дакле, ни књижевност пи револуција не могу се напросто оаз вијати, па готово ни постојати без хуманистичких митова, То је она додирна тачка у којој се они састају и понекад спајају у конкретним, хисторијски наметнутим и џапетим револуционарним ситудцијама. Све њихове хуманистичке идеје п економско — друштвене анализе, те из тога изведена научна марксистичка идеологија, У крајњем смислу по у заоштреним

И 4 7 См,

У ОВОМ БРОЈУ ВИЊЕТЕ СЛОБОДАНА МИЛИЋА

економским односима одређених повијесних „момената“ своде се увијек на неке конкретно оплемењене хисторијске митове, који, уз научно „руководство за акцију", постају духовно — морални инспиратори, прави ферменти, таквих ослободилачких _ револуцио“ нарних акција.

Мит је, дакле један од битних елемената који оплођују поезију па према томе и умјетност. А како хисторијски мит улази као динамична покретачка компонента, као неопходни романтични занос али не као слијепи фанатизам, и у духовну структуру сваке истинске револуције, то се он указује и као онај фермент који повезује, готово амалтамира (иако неп синтетизира), умјетност и револуцију. М управо је напредна друштвена свијест она духовна снага која тај амалгам – прочишћава која освјешћује, осмишљава п изабире одговарајуће хисторијске хуманистичке митове и револуционарне_ легенде, актуализирајући их увијек у рецентном времену и претварајући их у инспиративни и продорни мобилизациони фактор ослободилачке класне борбе, у револуционарном ммјењању свијета и менталитета човјека, укретању људске повијести уопће. „Коријени зла" мистификација

Зато је, једнако тако као и ровалоризација хуманистичког каљ спот мита, неопходна и потребна стална борба против свих мистификација — иу животунп у умјетности ш у политици — које манипулирају менталитетом_ човјека и његовим митовима. Односно, да направимо итру ријечима — које грађанског човјека мите, подмићују са старим; преживјеАИМ као „коријеном зла" свих мисти-

фикација. Те мистификације ра«.

сту, дакле, из мутних талога непревладаних, или у погодним друштвеним приликама поново ожи“ вјелих, традиционалистичких, ах сторијских, лажних митова — ми у култури и у књижевности и У напионалној политици. Оне без друштвене _ одговорности _спекулантски манипулирају особито с језиком, те с принципима такозване „апсолутне слободе" индивидуалног човјека п стварања, као и с менталитетом и митовима ро' мантичарске или мистичне националистичке „идеолотије“ — било сепаратистичког _ било унитаристичког типа, које радничку класу утапају у нацији и онемогућују њезину улоту и положај хегемо“ па у друштву. Зато су те мистификације изравно управљене, с разаралачком скепсом, против сталчо обогаћиване револупионарнг теорије и праксе радничког покрета у освајању племенитих, по-

У АЛЕЈИ ВЕЛИКАНА

малогтрађал ским "митовима,

| | |

ава ава ит њи тла пива пи и дао и

некад и утопијско митских, про јекција хуманизиране људске будућности у колективној једнакости и истинској појединачној, 2 не манипулираној, слободи кому“ низма. -

Стога такве манипулације стално одричу или спутавају развитак напредне друштвене свијести и социјалистичке солидарности супротстављајући јој приватну личну свијест наводно „апсолугно слободнот" апстрактног човјека, У првом реду интелектуалца. „као таквог", слободног Од свих Аруштвених односа и одтоворности, Такав, само „за себе" слободан | интелектуалац, а многи књижевник, види често сврху свога стварања претежно у“ умјетничкој езотерији и у културној изолацији. Управљене на такозваног „обичног човјека , ове разноврсне манипулације с љул ском свијешћу развијају заправо несвјесно, а често и систематски промишљено, стари 'ситнопосјед; нички малограђански менталитет у новом урбанизираном грађанину сувремене техничке цивилизације, стварајући опет нови, „технички" или „аутомобилски" негативви мит потрошачког друштва.

„Демитологизирање“ живота

Ова обрана смисла револуције и сврхе хуманистичког мита, У њиховој динамичној интегралности п утопијском тоталитету, ол све упорнијих „анти — митских" и „анти — херојских" негација револуционарног процеса. уопће, није никаква митоманија, него марксистичко признавање и дијалдектичко уочавање свих хисторијско — класних и психолошко спознајних покретачких идејних снага социјалистичке револуције. А само постепено, степенасто ос лобађање друштвено „отуђеног" човјека значит ће уједно и ослоСађање човјечанства од терета такођер и свих хисторијских и рецентних митова, као дотад неизбјежних о покретачких духовних снага у класноме друштву. То би тек могло бити стварно „демитолотизирање" живота и човјека, а то значи и његово потпуно „раз — отуђење" у бескласном друштву колективне једнакости појединаца, у Марксовом, Енгелсовом и Лењиновом _ „царству – слободе", које се на степенастом борбеном путу револуције све више осваја, нако се као истинска утопија никад потпуно ш без остатка неких Аруштвених ограничења неће моћи досећи. И зато ће увијек остати становито повијесно мјесто и дубљи друштвени смисао за нову, конкретну утопију.

Можда ће то својеврсно посте» пено „демитологизирање" човјека и његове „претхисторије“ довести уједно и до губитка поезије и умјетничке маште, посебно и хисторијске маште, односно њихових старих моралних и естетских сензибилитета, па идо краја ста рих облика умјетности, — као што то предвиђају неки сциентистички фуотуролози. Или ће то ипак бити проналажење нове поезије и развијање нове маште и умјетности, које би одговарале новој, будућој цивилизацији ослобођеног човјечанства и новом сензибилитету потпуно друштвено освијешћеног и морално свијетлог лика човјека, у потрази за новим, конкретним, антимитским козмич. ким утопијама. То још не може. мо предвидјети, јер нам недостају све претпоставке за таква прет ходна разматрања. Али ће свакако стара митологија револуција — као што су то већ данас митови Париске комуне, Октобарске револуције, наше НОБ, Кинеске револуције, вијетнамског револупионарног отпора америчком империјализму итд. — остати као драма драгих и болних успомена, као хисторијско зна ње и херојско признање, као _ инструктивна Спознаја пријеђеног тешког, кривудавог и крвавог _ револуционарног пута класне хисторије човјечанства у борби за социјалну правлу и слободу човјека".

Ку маомак — на _ опсежније _ расправе „Књижевност и револуција“. им нешто проширени реферат одржан на њемачком а хрватско српском језику 25, УШ 1971, на Корчуланској љетној школи (опна тема „Утопија и збиља“) у секлијн „Сенијализам и култура".

Влало Мађаревић

особито,

АЊА

филозофа |

КРИТИЧКА |

НЕУТРАЛНОСТ

Наставак са 1. стране у

бија од домаће литералуре. Као што се проповедници из разних назаренских секти боре за сваког потенцијалног верника, тако се критичар бори за сваког потенцијалног читаоца, А резултат је супротан од онога што се очекује! Како критичар благонаклоно товори о већини жњига, публика. му не верује ни онда када пије благонаклон него пред собом има, заиста добру књиту.

Ми живимо у време једног чудног неутрализма, То је време равнодушности _ посебне врсте. Пре стотинак година изложба. импресиониста у Паризу била је својеврстан скандал. Један стари господин, забележили су хроннчари, разгневљено је викао пред неким њему неразумљивим платнима, а пред неким сликама“ је чак и пљунуо. Тај господин У поодмаклим годинама, као што се зна, није био нико други него Ежен Делакроа, чије су слике пре неку деценију изазвале псту так ву буру гнева и сличне манифестације, Према Бодлеровом сведочанству, Вагнерови непријатељи откупљиваћли су све улазнице за конџерте на којима се изводила. Вагнерова музика да би се кон: мерат одржао пред празном са» лом. У позоришту су не само ка» да се давао у Београду „Рагабас" мего и када се давао у Паризу Итоов „Ернани" избијале бучне демонстрације. тако би МОГАН да се набрајају до у бескрај примерп из прошлости који би говорили да некада тог неутрализма. није било. Данас, ако се изузму неке приредбе забавне музике, транс у који су „Битлси“ на сво. јој првој европској турнеји бацили публику, тако нешто се не догађа, Када се у позоришту чује понеки звиждук онда се тај звиждук сматра за поремећај добоога реда и изазива забринутост. Иако би пре разлог за забринутост би“ ле чињенице да се у позоришту више не звижди, да се на сликар. ским изложбама више не дешавају демонстрације м да публика. увек има једно сверазумевајуће и свепраштајуће лице са којег не може никад ишта да се закљу“ чи ни прочита,

Критичари различитих естетичких опредељења _ добронамерно товоре о свему што се догађа у књижевности, позоришту, филму, музици или ликовним уметностима у зависности од тога којом се врстом критике баве. Публика. равнодушно, прима „све то, и Круг је затворен. Позоришна авангарда пастала је у побуни противу

„конвенција. а данас је постало

конвенционално прихватати авангарани театар. У знак протеста пре неку деценију боемија је пред најездом _ спобова побегла _ из „Дарданела" у „Скадарлију“. Сно“ бови су данас окупирали и „Скадарлију“. У том бекству боемије и снобовској офанзиви има више симболике него што се на први поглед чини, Јер то што се догодило у кафани догодило сен“ позоришту, и у уметничкој гале рији, и у биоскопској дворани, и пред књижарском тезгом. Уко“ лико. се није десило нешто горе да су дошли дивљи, У смислу на: родне пословице, истерали питоме, па отишли. Ако неко жели да се љути он има штнд. О њему може да се дискутује, да се пишу дуги мудри чланци и да му се према потреби приреди чак " јавна ломача. Ја се тнушам јавних ломача и мислим да је оно што су за време Конгреса култур“ не акције учинили крагујевачки омладинци било врло. близу дивљаштву. Кажем „врло близу", јер је дивљаштво мање од тога што су они урадили. Али, они су бар реаговали. А код нас публанка ни када не реагује.

У томе су критичар и онај коме се критичар обраћа у слич. ној ситуацији. Када се ваш ближњи налази у ситуацији у којој је истоветна вашој ви не примећујете да је та ситуација иста. А да би се имао културни живот мора. да постоји једна страствена атмосфера, морају да постоје они који су за нешто и они који су противу нечега. Свеједно је да ам ћете ви пљескати на „Антигони" а звиждати на „Коси", пали пада ти у делиријум одушевљења на „Коси“ а звиждати на „Антигони". Али је јако опасно ако ви са подједнаким одушевљењем ал лаулирате јелном и другом. Онај коме се свиђа све, у суштини, не воли ништа. И зато када идући пет пођете у позориште, ако вам се представа свиђа пљескајте дотле док вам не помодре дланови, толико да сутра ништа не можете да узмете у руке. Или звижлите што јаче можете чак и по цену тога да се сутрадан сретнете, са. суднјом за прекршаје. Онда ћете имати и литературу и критику, а онда ће литература и критика имати и читаопе.

Предраг Протић

КЊИЖЕРНРНОВИНЕ >

ПИ _ Путне пне а неНннак