Književne novine

ИНТЕРВЈУ

Јединство поезије.

и музике

Разговор са композитором Светомиром Настасијевићем

ОСАМ ОПЕРА, три балета, четири кантате, двадесет пет симфонија, осамдесет хорских композиција, преко сто камерних дела, музика за четири филма — то је, углавном, педесетогодишњи уметнички биланс нашег познатог композитора, Светомира Настасијевића. Музички стваралац из породице која је дала нашој уметности четири талентована брата: сликара, Живорада, песника Момчила, романсијера Славомира и композитора Светомира.

Тим поводом обратили смо се Светомиру Настасијевићу да за читаоце „Књижевних новина" нешто каже о свом стваралачком раду и о неким питањима нашег музичког живота.

— Кахав је однос између ваше музике и поезије вашег брата Момчила Како сте остварили прожимање ваше музике и његове

оезије2

— Главни принцип мог стварања базира се на мелодији која израста из нашег матерњег језика, у крајњој линији из поезије остварене нашим матерњим језиком. Таква мелодијска остварења у ствари су матерње мелодије. Оне садрже у себи укорењени ритам језика, а исто тако и латентну, али у извесном смислу одређену хармонију. Из ова три елемента и из њихове природе произлазе и важни елементи контрапункта.

Момчилова поезија је, по извесним музичким принципима, кондензовани и продубљени матерњи језик и она је као таква мени највише одговарала за стварање мојих музичких композиција. Исто тако и филозофско-поетска садржина његових поетских стихова врло је блиска музици. Добар пример за овакве односе пи поставке је наша заједничка музичка драма „Бурађ Бранковић". Ако би се узела у обзир наша крвна и духовна сродност, она је манифестована и у томе што сам ја њетове текстове много лакше савлађивао и музички реализовао нето неких других наших песника, иако је Момчилова поезија у плогледу форме и садржине за извесне музичаре необична, отпорна и загонетна.

— Како по вашем мишљењу, треба стимулисати наше музичко национално стваралаштво и како омогућити да наша добра дела дођу у контакт с публиком2

— Треба само одабрати збиља лобра и значајна наша дела, затим их стално изводити са најбољим уметничким снатама пред нашом публиком. У овом случају морало би се претерано извођење просечних дела страних композаитора редуцирати на минимум. Тај баласт претераног извођења таквих незнатних дела са стране неизмерно гуши у сваком погледу наше музичко стваралаштво.

— На који начин треба пропагирати наше националне опере пи балете, _ укључујући ту и наше оперске сцене, телевизију и остале установе»

— Прво треба одабрати дела са великим и дубоко литерарно-драмским садржајем, и потпуно одговарајућом музиком, јер наша данашња публика тражи велике доживљаје и снажне емоције, уп раво оно што превазилази њене свакодневне: мисли, осећања и доживљаје. Данашња публика осећа потребу за великим и снажним узбућењима Према просечној уметности она остаје незаинтересована и хладна.

Ако би се интересантне и садржајне домаће опере и балети још и добро увежбали за извођење на сцени и упорно изводили пред нашом публиком, верујем да би се КОА нас у знатној мери ублажила општа оперско-балетска криза.

— Како би требало пропагирати наше националне опере п балете и другу музику у иностранству2 :

— Тамо гле је немогуће изводити их у театру практично је пропагирати их преко снимака на трамофонским плочама и магнетофонским тракама. Сматрам да би један добар избор наших оперских им балетских дела мотао да нађе тласман на неким иностраним оперским сиенама, концертним дворанама и ралио-емисијама. — Како објашњавате што — се данашња публика још увек држи прилично резервисано према хипер-авангардној модерној музици2

— Мислим ла нашу ширу лублику најпре треба солидно и обимно упутити у праве вредности пра-

СВЕГОМИР НАСТАСИЈЕВИЋ

ве класичне музике, па тек онла испоставити пред њу, врло стручно и пажљиво, одабрана дела оне авангардне музике коју су створили прави музички таленти 03биљних музичких схватања и намера, а не дела оних који данас пишу свашта зоог неких личних каприца, извештачених протеста, сензација и, најзад, због трговања. Сматрам да би се на овај начин код нас прилично ублажила стварна констатација о сукобима, несхватањима.

— Ви се базите и студијама о присуству музичких феномена У осталим уметностима. На основу ваших проучавања о примању и реатовању човгчјег уха на тонско-музичке надражаје како објаш њавате однос нашег примања елемената авантардне музике с одбзиром на органске физиолошке могућности нашег уха2

— Као што је позлато, човечје ухо је врло компликован и префисњен орган, створен за разнолике и важне функције које служе за одржавање човека у животним условима природе. Оно још није у довољној мери испитано, нарочито његов трећи део, унутрашље ухо. Ипак можемо сматрати да су његове могућности примања спољних надражаја у извесном смислу и поретку специфичне, као и то да су примања тонско-музичких квалитета свих врста одређена и ограничена,

Мхо није у могућности да подноси велика оптерећења изван граница својих могућности и поред свих вежбања и навикавања. Довољно је само проучити функпије две врло осетљиве и фико, од тананих нервних влакана конструисане мембране у пужу унутрашњег уха човека; мембрану „базалис" и мембрану „текториа" и дознати за њихове сувише суптилне и непрекидне функције, па онда схватити докле оне могу подносити и велика оптерећења музичких елемената, као што су ритам, мелодија, боја и динамика. Ако упоредимо све ове елементе класичне музике са одговарајућим елементима авангардне музике, можемо закључити да међу њима и по квалитету и по интензитету постоји огромна разлика, и да ће нормално ухо човека увек лакше и природније подносити елементе класичне музике него дисонантне авангардне музике, Нарочито “џ хипер-авангардној музици много замарају уши слуша лаца мелодије конструисане претераном употребом прекомерних и великих интервала изнад октаве, а још више акорди остварени хипердисонантне у снажним и дуготрајним низовима, без предаха и без разрешавања. Исто тако у авангардној музици замарају човечје ухо сувишне аритмичне појаве, као и прекомерно и вештачко стварање неправилних ритмова и њихово разнолико и брзо сме-

' њивање. Слично се дешава у овој

музици и са мнападним.и жарким бојама необичних инструмената, ударање у лрво и разне метале, као и произвобење разних звукова електронским путем. Ризично би било предсказивати да ће се уши нормалних слушалаца музике у догледном времену на све ово нкавићи, као што је некада чувени мелицинар и физичар-акустичар Хелмхоли изузетно услео да увежба и навикне своје уши да чују и распознају већи број аликвотних тонова, док његови ученици акустичари то. нису успели да постигну.

Разговор водио Винко Шале

ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС леТОПИС ЛЕТОПИС

Јежи Анджејевески | опет има реч

Услед сукоба са званичном књижевном политиком, име познатог пољског писца Јежија Анджејевског последњих година се ретко појављивало на страницама књижевне штампе, Недавно се овом значајном уметнику ипак указала прилика да у два наврата изложи своје мишљење — о савременој књижевној продукцији у Пољској |и своме стваралаштву, и 0 До" стојевском, Поглед Анджејевског на поменуте проблеме је веома занимљив, па ћемо стога упознати читаоце с његовим најважнијим аспектима, |

У првом овогодишњем броју новог књижевног листа „Литература“. објављени су фрагменти говора, који је Јарослав Ивашкјевич одржао на конгресу писаца у Лођу, том говору председник Савеза пољских писаца је свратио

„пажњу, између осталог, на штетан утицај свакојаких табуа на квалитет савремене пољске литературе, Нешто касније, филмски јрежисер Јежи Каваљерович се у интервјуу „Литератури“ сложио са МИвашкјевичевим мишљењем, оценивши савремену пољску литературу као „слабу“; аутор „Воза“, „Јоане, мајке анђеоске“ и „Магдалене“ навео је и једну последицу оваквог стања у савременој књижевној продукцији — ниједно савремено дело није адаптирано за екран, Одјек сличних погледа може се наћи и у одговорима, Јежија Анджејевског на анкету „Писац — читалац — критика“, коју је организовао лист „Жиће литерацке“, Одговарајући на питање шта би ваљало изменити у пољском културном животу, посебно у 06ласти контакта писаца и издавача, Анджејевски је подвукао да су његови досадашњи контакти са издавачима били углавном добри, уколико нису били отежани компликацијама _ чији _иницијатори нису били издавачи, По мишљењу Анджејевског, основне слабости пољских издавача изазване су „дејством веома сложених чинилаца, који се налазе изван издавачких кућа“,

Друго питање је гласило: „Имате ли довољно информација о томе како читаоци прихватају ваше књиге, какав утисак оне 0остављају на њих; да ли вас у том погледу задовољавају рецензије, објављене у штампи» Анджејевски је на њега одговорио кратко и — уверљиво јасно: „О тој теми могу да говорим само у прошлом времену, а то је мало интересантно, Последња моја књига се појавила 1963, године, а последње 06новљено издање 1961, године (не рачунајући „Пепео и дијамант“)“.

Треће гитање анкете тражило је одговор на питање о књижевним плановима, који се из било којих разлога морају одложити за будућност, Анджејевски је тим поводом изјавио следеће: „Тај проблем за мене не постоји већ низ тодина, Ако сам се одрекао неке замисли или напустио рад на започетом делу, то сам учинио из искључиво личних разлога, Пишем (без „унутрашњег цензора“, али сам ипак из више разлога, када је у питању издавање књиге у земљи или изван ње, спреман на извесне уступке, очигледно само у оним случајевима када схватим ла је то безусловно неопходно, Никога не желим да наведем на

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ

Филип Давид, Васко Мвановић, Миодраг Илић, Драган М. Јеремић (главни м одговорни уредник), Љу биша Јеремић, Вук Крњевић (заменик главног уредника), Чедомир Мирковић, Богдан А. Поповић, Владимир В. Предић, (секретар редакције), Владимир Стојшин, Бранимир Шћепановић. Техничко-уметнич-

ка опрема: Драгомир Димитријевић,

„Уређивачки одбор;

Књижевни савет: др Димитрије Вученов, Предраг Делибашић, Енвер Берћеку, др Милош Илић, Душан Матић, др Војин др Драшко Јара Рибникар, Душан Сковран, Алекса Челебоновић, Зуко Џумхур, Нал Шафер. ИМдејно решење графичке опреме; Богдан · Кршић,

Матић, Момчило Миланков, Ређеп,

Лист излази сваке друге суботе. Цена 1,50 дин. Годишња претилата 30, полугодишња 15 динара, а за пностранство двоиздаје НМовинско-издавачко Београд,

струко. Лист

предузеће „Књижевне новине“, Француска 7. Директор Војислав Вујовић. Телефони: 627:286 (редакција) и 626-020 (комерцијално одељење и администрација). Текући рачун: 608-1-208-1, Рукописи се не враћају. Штампа; Београд, Влајковићева 8.

„Глас“,

» о; РАД У

грех, али мислим да би било боље кад би писац водио дијалог са цензуром него када би морао самог себе да цензурише“,

Из одговора на четврто питање дознаје се да је Анджејевски управо завршио рад на роману „ЈУ па“, који ускоро треба да се појави у издању „ПИВ-а“, и на драми „Прометеј“, која је спремна за извођење у Новом позоришту у Лођу, Тренутно, Анджејевски пише савремену комедију „Се“ бастијан 1", планира рад на књизи „субјективних (рефлексија и исповести“ под насловом „Зашто нег (или „Може бити“), и у сваком случају не намерава да се у најскорије време врати прозној про“ дукцији, која му је, по сопственом признању, „досадила“.

Занимљив је и став Анджејев“ ског према Достојевском, који Је изнео у разговору са сарадником „Вепулчесношћи“ Збигњевом Полгужецом, Преносимо га у целини;

„Шта мислим о Достојевском» Да сте ми то питање поставили пре тридесет година, највероватније бих вам одговорио дитирамбом, који би изражавао младалачко и помало егзалтирано обожавање, Није искључено да бих у“ ложио напор да моје осећање досегне температуру изјаве мога пријатеља Адолфа Рудњицког, Иако данас, можда, свестраније и дубље него у младости схватам и оцењујем генијалност Достојевског, ипак, на жалост (да ди одиста на жалост2), не гајим симпатије према том писцу. Дивим се аутору „Злих духова“, осећам према њему чак и више од дивљења, можда се чак ником другом у тој мери не дивим као њему, али та не волим, Такво писање одбацујем, Због чегаг Чини ми се да је Достојевски најразвратнији писац

ЈЕЖИ АНАЖЕЈЕВСКИ

света, Очигледно, имам на уму психичку развратност, која је по моме мишљењу стопут развратнија од. телесне развратности, Искрено речено, та стихија духовне развратности што прожима стваралаштво Достојевског апсолутно ми не смета, Не гајим симпатије према омотачу (великоруско-православном), којим Достојевски обавија хистерију, злочине и дегенерисаност својих лудака, Хистерија лудака ме баца на колена, тај омотач ме тера да им окренем леђа, У ствари, он ми је непријатан п помало одвратан, То је отприлике све,“

(вогодишње награде „Неидора Секулић“

Жирн за додељивање награда „Исидора Секулић" (коју сваке године додељује Општинска скупштина Савски венац у Београду) у саставу: др Милош Бандић, Томислав Богавац, др Драган М. Јеремић (председник), Данило Киш, Велимир Лукић, Раша Попов, Борђе Радишић и др Тоде Чолак, донео је одлуку да се награде „Исидора Секулић" за 1971. годину доделе следећим писцима: за критику и есеј — Александру Петрову за књижевно-историјску студију „Поезија Црњанског м српско песпиштво", за приповедну прозу Светозару Влајковићу за роман „Неко друго лето" и за поезију — Радомиру Андрићу за књигу песама „Шумска црква" и за циклус песама у збирци „Карпатско умнљеније". Приликом свог рада, жири је, запажајући да велики број књига млађих писаца објављен од, 1. јануара до 31. децембра 1971. године представља зрела уметничка остварења, одлучио да паграде додели писцима који су не само својим најновијим књигама него и ранијим делима показали да њихово стваралаштво представља допринос савременој српској кљи жевности.

ЛЕТОПИ | Видосаву (тевановићу награда _

с ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС

„Милан Ракић“

Награда Удружења књижевника „Милан Ракић" за прошлу годину додељена је Видосаву Стевановићу за роман „Нишчи", који је био озбиљан кандидат и за наг раду НИН-а. Награда, коју чине повеља и износ од четири хиљаде динара, доделио је жири у саставу: Зоран Гавриловић, Драган М. Јеремић, Миливоје Ристић, Бранко Копић (председник) и Петар Џаџић, До сада су ову награду, поново _ установљену пре три године, добили Филип Давид и Матија Бећковић. Награду је добитнику, уз пригодан говор, у име жирија, предао Бранко Бо пић на Годишњој скупштини Удружења књижевника 7. маја. Бопнић је најпре евоцирао додељивање прве (и једине) предратне награде истога имена, коју је њему предала Исидора Секулић, а затим је говорио о стваралаштву младих писаца, посебно се осврћући на дело Видосава Стевановића. „Еквиноцио“ у дубровачком позоришту

И БЕЗ ПРЕПОРУКЕ казалишних људи, који тврде да је у Хрватској послије Загреба најјаче казалишно средиште у Дубровнику (сличне комплименте добио је и дубровачки Градски оркестар), могли смо се и сами увјерити у умјетничку вриједност чланова дубровачког казалишта Марина Аржића. То казалиште тостовало је у Сплиту и у другим градовима Хрватске с представом Војновићеве драме у четири чина „Еквино-

Као и остале Војновићеве. драме, „Еквиноцно" је познат у више иначица. У оној коју је писац сматрао коначном, Јеле на крају умире (у првој остаје жива), „али с много мање натрусних детаља нето у пријелазним варијантама прије дефинитивне", Па и та коначна обрада доживјела је, с правом, критике, и то највише због „суда добријех људи". У данаце њој изведби редатељ Ивица Купчевић вјешто је изоставио скоро сва, У умјетничком погледу, спорна мјеста, И његова Јеле умире, али без суда и суђења, послије обрачуна с човјеком којему је родамла дијете. Л та смрт је пре дочена као нешто могуће, да не кажем пормаално,

Редатељ Ивица Куичевић није драму поставио ни у само реда стичком стилу, нити је допустио да је прекрију реторички тоноРи „и угођаји. Не инзистирајући мно. то на „тајни еквиноцијалне олује", редатељ је ипак у Влахи Слијепому пронашао модерног Тиресију, нешто што се не може до краја објаснити. Представа је дана у јед ном даху, без станке, призори и чинови смјењивали су се један за другим на позорници што се није знатније мијењала и која“ је била без изгледа позорнице — кутије. '

Мише Мартиновић у улози Нике Мариновића дао је креацију која ће се памтити по лежерности п ненаметљивости, иако је тумачио човјека наметљивца и бескраљежљњака. Дао је тон цијелој прелстави, те је и Милка Подруг-Кокотовић, на тренутке патетична, у сусретима с Ником била за октаву нижа, тиша, догађаје п дојмове проживљавала је у себи. Мартиновић иде међу онг умјетнике

· који сву пажњу обраћају детаљу,

„ситници". Треба се само присјетити призора шестог у другом чипу и Мартиновићеве реплике „Ко бп уживо да се мисли на мртве2"

Влаха Санјепога тумачио је Злен ко Јелчић као човјека којега је натња очеличила и учинила ММА: ријим и разборитијим. Једино би се могло приговорити маски коју је носио тај тлумац и што га је чинила младим. Златољутша Фра. ну, капетана поморског, дао је достојанствено Мартин Бахмеп.

Тоолист (Мартиновић — Јелчић — Бахмеп) ипак је на неки начим одскакао од осталих тлумаца који су такођер били на висини, „Ек кинопио" релатеља Ивице Кунче. вића замишљен је кло зајелничка представа у којој нема главних и споредних улога. Ту своју замг сао релатељ је могао остварити јер те имао посла с људима од та лента и љубави према казалишту.

Са задовољством могу казати ла ме је први сусрет с дубровачтим казалтштем угодно лојмио. Класично дјело госпара Мве дали су његови суграћант на пазини којо! могу позавилјсти т казалишта У тав, метрополама. „Кад се заситите слата великих хлипа, сјетите се ла постоје мо малс, које саме по себи Нису“ ОДМАХ ин мање сјајне" — нет: ко је записао.

Шимун Јуришић

| |