Književne novine
КЊИЖЕВНЕ ТЕМЕ
РЕЧИ Н ПЕСНИЧКА САОБОДА
О ТОМЕ да звукови желе бити товор и да људима су потребне речи џи изван смисла, писали су својевремено, руски формалисти, са намером да континџитетом пажње, у историјској вертикали од неколико столећа, покушамо сви заједно, да сагледамо ту фа. мозну реч о речи којој се песници вечито враћају као својој властитој судбини. о Фама неразумевања, фама недоступности песничког говора и збора, проноси се и овим нашим просторима вечито у присуству ових аутора који одступају, који не маре за буквализам, баналну комуникативност, али веома маре за слободно поље експеримента. Оскар Давичо, тај велики маг наше метафоре, јавља се, у таквом светлу, у несумњивом контексту отворених, јер смелих могућности. Душан Матић, у запису „Годишња доба", има стих: У јесен све је сен. У „Зарном влачу" исти овај песник римовао је, сад већ чувено, али некад сензационално: Ја сан ја сен је сени јасан јасен јесени. У „Каменом спавачу" Мак Диздар, певајући на тему слова, скандира и овако: Ово солос ово совос ово словос сов о волос сол о ловос о совол о оп ословио оволоси олосови ово слово. А у „Напоменама" уз ову књигу забележено је и следеће: „Још је Аристофан у „Птицама" тражио основну мелодију из сазвучја птичјег контрапункталног оркестра. Наша народна поезија пуна је „летризма" и ја не кријем чињенипу да њу радије ослушкујем него тековине нових „изама". „У једном исказу, предговорном и унеколико пригодном, песник Борислав Радовић говори управо о
тој „пристрасности“ саопштавања _
и песничког сашаптавања које се дисперзивно развија пред нама: „Немојте ми рећи шта је.то љубав. Сви су песници одговарали на то питање и сваки је од њих био у праву. Немојте ми рећи шта је то поезија: и ту су сви песници давали своје сопствене, свакад пристрасне и свакад тачне одговоре. Али ако већ постављате таква питања некоме, одтоварате на њих или се препирете, знајте да сте увек у праву, подједнако, и ви и ваш саговорник". Тако се и овде та нова могућност коре спонденције и сазвучја неочекиваног и богатог песничког говора јавља као судбинска, на вавилонску кулу налик опсесија од које се побећи не може.
Од времена наших древних затонетки и бајалица које раскошно светлуцају у познатим антолотијама Васка Попе, до нашег надреализма, од игре речи коју свакодневно ослушкујемо у пролазничком ходу, до експеримената наше естрадне поезије, изузетног Бранислава Петровића на пример, Од древних медијевалних записа из књига староставних до покушаја да оно што је мутно остане и даље мутно и нејасно у сашаптавању са светом и читаоцем, та велика, непрекорачива Псепџа роеИса одјекује као слободно третирање, као полигон маште. Славко Леовац је својевремено писао и говорио како је есеј слобода. Парафразирајући ову напомену, мотло би се, сад и овде, рећи како је поезија слобода, и како речи, по Лотманиовом закључку, и те како трају као елементи смисаони, а како у исти мах и све мисли твају као формалне. Оно што је Шкловски својевремено забележио као потребу самосталних звукова који желе бити говор, појављује се, у многобројним ситуапијама наше наздравичарске литературе, више још увек, срећом, усмене него писане, као празнорека, шупља, несмислена фраза која ништа не сакрива, већ која једноставно ништа и не може подразумевати. Наше здравице, наша погребна слова, наш уњкави хумор товор-“ ничких обрта, наше патетичне и сузне речи опроштаја од оних ко. јих више нема, наши поздрави и наше апологије, све је то толико у сфери празнореког, јефтиног, несувислог, _ никоме потребног, штурог и крајње сиромашног муцања, да се може слободно рећи
како та велика Исеппа роенса никако није присуствовала ни једном од тих свакојаких и свакодневних, и по свему судећи потпуно неуништивих наздравичара. Одиста, сувише глатко, сувише слатко писали су јучерашњи писци, вели Шкловски. У трагању за та козваном напрегнутом речи, коју су песници новијих времена дозивали као оно негда Овидије пролећне тренутке евентуалних сусрео“ та са морнарима на тек приститлим дађама, на Понту, у том тратању дакле далеко је корисније и умније потезати управо и за том
Наставак на 2. страни
Драшко Ређеп
БЕОГРАД 16. ЈУН 1972.
ЛИСТ ЗА =:
У . 5 годи" ___БРОЈ 417 _ ЦЕНА ТНАР кон д до“ ма >, „ЈСТ И КУЛТУРУ =
МОТИВИ ЗА ПРОЦЕЊИВАЊЕ КЊИЖЕВНИХ ДЕЛА СУ КРАЈЊЕ РАЗЛИЧИТИ ЗАВИСНО ОД РАЗНИХ УГЛОВА ГЛЕДАЊА
МАЛИ ЕСЕЈ
Различити мотиви просуђивања књижевних дела
ЈЕДНО од искустава из историје српске књижевне критике говори да су при процењивању књижевних дела мотивације оцена бивале крајње различите. Некада су У питању били у првом реду просветитељски разлози, јер је онај који просуђује књижевно дело, сматрао својом патриотском дужношћу да сваку књигу читаоцу препоручи и да на тај начин учествује у стварању националне културе. Некада се чак ишло и даље. Код Хрвата је, на пример, Адолф Вебер Ткалчевић упутио директни апел свим писменим Хрватима да свако из своје струке, према својим знањима и могућностима, напише бар по једну књигу. Без обзира на то какве ће те књиге да буду, мислио је Вебер Ткалчевић оне ће бити боље од никаквих. И није баш сасвим ни погрешио. Али, разумљиво је да се ту о оценама и проценама књи· жевних дела, са становишта не какве естетике, не може озбиљно говорити. У исти мах то схватање било је нешто што није било само схватање једног књижевног критичара _ просветитељске оријентације. У нашим старим часописима можемо између редова да чатамо извињење уредништва: што уопште пуштају критичке чланке.
У време националног романтиз-
ма требало је доказати, да су и.
млади народи који тек ступају на историјску позорницу, или они који се, као рецимо српски или че шки, после дуге паузе, поново, на њу враћају, способни да се мере са народима, како се то онда говорило „срећнијим од нас и да. и они ето имају књижевност, Писање није било, дакле, само један стваралачки чин, оно је било м један патриотски чин. Видаковић је вероватно био запрепашћен када је, између осталог, прочитао У Вуковим рецензијама и то да његови романи нису У довољној мери српски. Наши национални романтичари када су, најпре, од Љубемира Каљевића у „Србији, а после од Светозара Марковића, у ње. товим чланцима о романтичарској поезији, чули да је њихов патрио-
тизам, у основи, лажан, били су,
вероватно, више гневни на ту констатацију него на констатацију да њихова стихотворенија богзнакако не вреде. одмах на пометку наше књижевности, а то траје и данас, увек су се поред књижевних разлога јављали м неки други разлози, без обзира на то да ли ће у име тих разлога ос-
порено књижевно дело да буде брањено или ће књижевно дело коме су признате такозване естетачке вредности да буде оспоравано. Политика и морал су наравно одувек били најјачи аргументи, али они нису били једини.
Некада су те некњижевне мотивације при просуђивању књижевних дела биле свесне, некада су се оне укљунивале у критичарев потлед на књижевност и он њих ни сам није био свестан. Односно, тачније речено, он је тих некљижевних мотивација био свестан, али је због тога веровао да је његов поглед на књижевност целовитији и свеобухватнији а да су погледи оних којису тих мотивација лишени, уколико такви уопште постоје, и уколико их само вешто не прикривају, дефектни. То нису само мислили професионални књижевни критичари, тосу мислилин новинари који пишу о свим могућим темама дана, па и о књижевности, професори и учитељи која просвећују народ, политичари ка да им књижевност буде потребна да поводом ње искажу своја мишљења о ономе што се догађа у друштву. У целом том размишљању присутно је једно благонаравно, доброћудно и добродетаљно српско девојче, којем се некаква страшна књига не сме дати у руке, јер ће речено девојче изгуби ти не само свој девојачки стих него и своје душевно здравље, А од моралне, па до оне друге пропасти нема ни корака. У „Застави" за 1911. годину, имамо једну такву белешку о једном таквом девојчету коју Младен Лесковац, са много разлога, приписује Јаши Томићу. А Томић је и сам био романсијер (није битно какви су били његови романи) и његово мишљење због тога може да буде двоструко интересантно. МИ _ као схватање једног политичког чотека који товори о свему и свачему, што је Томић несумњиво био, и сао схватање једног романсијера који пише романе, на ползу отече.ства, А књига коју Томић — није смео да да у руке смерном српском девојчету није ниједна друга књита него роман због кога су, ако га нису прочитале, гимназијалке, као и њихови другови уосталом, убрзо, потом, и вероватно све досад, падале на велкој малури. Тај роман се зове, вероватно сте погодили и сами, „Нечиста крв", а његов писац је Борисав Станковић, | --
Оно што је код тих некњижевних мотивација при проценама књижевних дела нарочито битно, то је да су оне лишене сваке зле намере, да то нису оцене људи који у просуђивању уметничких дола имају нечасне мотиве и који говоре противу својих уверења да би из тога извукли некакву корист. Марко Цар је, на пример, био дубоко убеђен да је филм доиста једно глупаво бекељење, како је то писао у својим чланцима, у послератној „Политици" и. да је он опаснији чак и од — замислите чега — бољшевизма, Сима Пандуровић је то исто мислио о модерној поезији и они су при том, и један и други, били двојица граБана које нико није поткупио, него, који су, врло озбиљно, забринути за мир, спокојство и за постојање свога света, који је дошао у такву кризу да чак и једно. „блесаво бекељење" може да га угрози. У свести Марка Цара у то време Лењин и Шарло (тако се у то
време у Београду и, вероватно, не.
само у Београду звао Чаплин) су људи који угрожавају његов свет. Једна од несумњивих моралних предности Марка Цара у односу на неке савремене мале цареве је несумњиво у томе што је Марко Цар имао моралне храбрости да то призна, а што један савремени борац, рецимо, противу порнографије нема храбрости да то призна. Једен београдски писац већ годинама предлаже различитим редакцијама да уведу рубрику која би се звала „5 рдамит зетешп" или „5фардат ита јивовјамесит" и где би се бележило много штошта слично овоме што сам ја овлаш пописао. Ја мислим да све ово што сам пописао ниуком случају не спада ни у какав ступидаријум, већ да се морамо помирити с чињеницом да у размишљањима о књижевности и уметности увек и оваква размишљања имају своје место, да су она вечни и неизбежни пратилац књижевности и да их треба пустити све до оног тренутка док се не претворе у општепримљену и у општеважећу друштвену норму, да живе и трају са свим осталим, паметнијим и гаупљим мишљењима. Али у исто време та мишљења треба квалификовати и прихвате или не прихвате, њихову власници размишљају 0 њима. прихвате или неприхвате њихову квалификацију и после тога измене их или не. |
Предраг Протић
А
У овом БРОЈУ:
ТРАДИЦИЈА И ИНОВАЦИЈА — анкета „Књижевних новина“ — учествују Рајко Петров Ного, Драгутин Вујановић, Бакомо Скоти и Драгољуб Јекнић
ОСАМДЕСЕТ ГОДИНА СРПСКЕ КЊИЖЕВНЕ ЗААРУГЕ — пишу Добрица Ћосић, Радован Самар. џић, Никша Стипчевић и Меша Селимовић
Радојица Таутовић: ВОЛИТЕ ЛИ СИМЕНОНА:2 — 0 паралитератури
Вук Коњевић: ЗАШТО КЊИЖЕВНИПЦИ | НАПУШТАЈУ УДРУЖЕЊЕ»
ПРОЗА Слободана Џунића
ПЕСМЕ Велимира Лукића, Буре дамјановића, Драгиње Уротевић, Стеве Пупића и Данета Стојиљковића Дргтика Ређеп: РЕЧИ И ПЕСПИЧКА СЛОБОДА
Предраг Протић: О ПРОСУБИВАЊУ КЊИЖЕВНИХ ДЕЛА
0 нловим књигама Добрице ћосића, Светозара Влајковића и Мирослава Максимовића пишу Чедомир Мирковић, Љубиша Јеремић и Богдан А. Поповић
Слободан Новаковић: КАД ЛУНУ СВЕЖИ ВЕТРОВИ — О савременом маћарском филму
ПРОБЛЕМИ
КУЛТУРНЕ ПОТРЕБЕ РАДНИКА
ЦИЉЕВИ културне политике и политике образовања у Србији своде се укратко на што свестраније и интензивније 'уусвајање тековина људског духа, на овладавање знањима, како би порасла заједничка | производна способност, како би-, смо без страха од заостајања и губитака били део укупног светског људског рада, кадри да савременом техником и методима стварамо вредности и живимо праведнијим и срећнијим животом. Овај ланац узрока, у коме од сваке карике
· зависи чврстина оне што се на њу
наслања, кида се у нашим условима тако рећи на почетку: да би се усвајале тековине духа, да би радни човек могао да развија им 60гати своју личност, способност расуђивања и процењивања, хуманистичко виђење и доживљавање _ односа човек-човек и човек-рад 'неопходно је да располаже извесним већ стеченим знањем и естетским искуством. Веома је тужан и тежак обол који радничка класа Србије даје својој прошлости, Пре кратког времена, па Трећој конференцији републичког Савеза синдиката у Бору, саопштено је да је више од петине свих запослених у нашој Републици (284.318 радника) неквалификовано, а да је проценат неписмсних још врло висок — 26,53% становника не уме да чита и пише!
Сведоци смо, међутим, великих промена; за последњих пет година број квалификованих и висококвалификованих радника порастао је од 29,4 на 32,5 одсто, а број запослених са високим и вишим образовањем попео се од 7,7 на 9,9 процената. Све ове промене веома споро утичу на развијање општих културних потреба, што се може доказати подацима о раду народ: них и радничких универзитета у Србији.
М 159 оваквих установа највише се радило на стручном оспособљавању, односно практичном обучавању за радна места У привреди, а најмање је било одраслих ученика основне школе. Од више стотина разних културних приредби у прошлој години најпосећенији су били концерти народне и забавне музике — око 440 хиљада слуша лаца, а најмање посећене књижевне вечери — 55.500 присутних. Ову слику интересовања, а у доброј мери и настојања културних организатора, унеколико мењају подаци да је 711 ликовних изложби ви, дело близу 650 хиљада посетилаца, и да је у 466 дискусионих састанака учествовало преко 60 хиљада Људи.
Да културне потребе зависе у многоме од средине, и напора да се развију међу радницима, показује пример Београда. Иако је међу 470 хиљада запослених У главном траду тотово 85 хиљада млађих од 40 тодина без основног образовања (од тога 13.500 неписмених!), сваке године повећава се укупна културна потрошња.
. Рецимо, 1972. године само 48 рад-
них организација остварило је 457 различитих културних програма Наставак на 2. страни
Миодраг Илић