Književne novine
ТЕЛЕВИЗИЈА
КОЖА СВЕТОГ. БАРТОЛОМЕА
СКОРО ЈЕ НЕПОТРЕБНО понављање чињенице: судбина телевизије је — ефемерност. Трајање њеног живота је омеђено временом емитовања, а вредност и снага су највеће у тренуцима директног преношења догаБаја или паметног манипулисања веродостојним документом.
На жалост, апетити креатора телевизиј ског програма редовно су већи од реалних могућности телевизије. Свесно заборављајући поменуту чињеницу, они стварају неуспеде сурогате живота — емисије које се привидно ослањају на збивања из даље и ближе прошлости. А живота у тим емисијама нема и вероватно га не мо. же ни бити, као што ни у препричаном роману не м а романа, у опису сликарске изложбе не ма слика, у листићу са кратком садржином биоскопске представе нем а филма... И зато емисије тог „историјског позоришта“ невероватно подсећају на одерану кожу светог Бартоломеа, на Микеланђеловом „Страшном суду“ У Сикстинској капели: кожа је ту, она је у целини и појединостима задржала облик човека — али човек је неповратно отишао из те млитавве ма ск е, коју сад може да навуче на себе и неко други.
Телевизија нам је обзнанила да су у свету „суђења ушла у моду“. Не било каква суђења — рецимо, она серијска Перија Мејсона или енглеска на француске те-
ме о злочинима због страсти. УМ питању“
су спектакуларна историјска суђења, која треба да обележавају извесне преломне тренутке у нашим схватањима правде и односа држава — појединац, идеологија појединац, време — појединац. За прилично кратко време пред нама су продефиловали драматизовани судски процеси Саку и Ванцетију, сарајевским – атентаторима, Димитрову и друговима, фашистичким гла вешинама у Нирнбергу, Опенхајмеру, брачном пару Розенберг... А можда у ову групу треба сврстати и друкчије етикетирано, али недвосмислено суђење приватном животу Алберта Ајнштајна у драмском одломку о Милеви Марић-Ајнштајн. 3
Ако је уопште тачно да је оваква „правосудна мода“ завладала у светским телевизијским центрима — онда је неки телевизијски Диор врло погрешно или злонамерне читао историју двадесетог _ века. Маркантне тачке нашег столећа сасвим си гурно нису били судски процеси, већ низови револуција, стварање социјалистичких држава, неколико светских ратова, атомска бомба, продор у васиону, искрцавање на Месец итд. Велика суђења била су историјска карактеристика друге половине Х1Х века, достижући кулминацију У ~ афери Драјфус“ — па можда баш зато ова телевизијска „мода“ изгледа вештачки подгрејана, овештала, неживотна. Пошто у овим драматизованим стриповима нема елемента неизвесности у погледу крајњег исхода — пресуда, околности, па и личности одавно су до танчина познати већини гледалаца — једина шанса реализатора лежи у оживљавању аутентичне атмосфере, у стварању што сугестивније илузије документарности, у напору да се обликује један својеврсни драмски „времеплов“...
Наши редитељи и таумци задовољавали су се празном „кожом догађаја: облачењем колико-толико одговарајућих одела, депљењем бркова, стављањем наочара да би, тако маскирани, изговарали речи из судских записника и уживали у отрцаној игри „дуелирања тужиоца и браниоца, Дакле, радили су све оно што смо стотинама пута видели, а захтевали од нас да то виђено примамо као нешто изузетно, као чисту историјску истину!
Као поука, као релевантни путоказ за телевизију, одиграо се у два маха ен прави „кратки спој „ телевизијски „ пак бершки пропес“ и „ЏПаљевина Рајхс 5 били су допуњавани филмским и са оригиналног суђења... Мжасна/ ин ка у амбијенту, У држању актера, а зији догађаја — продубљивали у је владљиви понор између документа У поре: говоре савремене драмске пародије. онверћењу са аутентичном историјом, А.
траци, глумљен вираном на целулоидној је утисак реанимација историје давала Је. инфор необавезнег поигравања 6 ичног због неизбежне мативно проблемат ог Оро љно непотпуности, историјски _ пре. ке због немогућности иоде темељније Ре | струкције, глумачки клишетираогађаја већини случајева недостој “ и личности о којима се говор _ драме наМосталом, једине праве АР 7 на телевизији у еми шег времена гледамо инија“, „Одисеји сијама „Круг“, „На 625 динија, »
5 онеки интелигентни чомира“ и другим. п ои
век телевизије — Скале Коав замак мерним по европс : Ма Пие о уха за „драматургију О ; 50 што то могу показати и О а ки театралних врача-васкрса За нат правосудних бламажа... чија р у: Е кост и правдољубивост ипак још У. Тухачевском, оргеу, Слан-
т о процеса Е ако) Манолису Глезосу, АУМУМБИ МЕ
ако не резолутним, а оно р неза Вега савести.
раглим убодима на нашој
~
Берислав Косиер
СЦЕНА СА ПРЕДСТАВЕ „СЈАЈНИ ВЕТРОВИ" 25, ПОЗОРИШТА ИЗ БУДИМПЕШТЕ У РЕЖИЈИ МИКЛОША
ЈАНЧА
ПОЗОРИШТЕ
СКАНДАЛ ИЛИ БИТЕФОВА ИСТИНА
На завршетку шестих Београдских интернационалних
позоришних сусрета
ТЕК САДА када је све готово — могуће је сагледати дилеме, изазове, заблуде, скандале и пустош који су за собом оставили београдски интернационални позоришни сусрети. Истина је много суровија него што су у почетку многи били склони да. поверују: после врло проблематичних фраза о редитељима нове стварности доштле су оне о коренима модерног театра као врхунац битефовске осионости, Какве везе може да има Но драма са искуством и амбицијама модерног позоришта2 Зар овај класични јапански театарски израз није у супротности са свим оним што Битеф упорно прориче2 А 'тек шта да се каже за трупу Роберта Серумага из Кампале и његов сурогатски спектакл у коме се сасвим изгубила аутентичност старих ритуала2 „Сјајни ветрови“ Миклоша Јанча деловали су апартно и подсећали су нас, будећи нелагодност, на време од пре две деценије када су чак и наши редитељи приређивали у част разних годишњица и вештије плакатске рецитале. Све ово убеЊује да је у Битефовим оквирима било веома мало добрих и занимљивих представа и да су доминирале оне које ничим не репрезентују трагања за истински новим и моћнијим формама сценског израза. Та стваралачка инфериорност упућује на закључак да таквих вредних остварења заиста у свету тренутно нема или оне намерно нису укључене у. овогодишњи _ програм. Битеф је слабији него икада раније. То је требало и очекивати јер овакав кон цепт, у коме су програмска начела једно, а представе нешто сасвим друго,
разите симпатије према аматерима и полупрофесионалцима. Циљ више није театар () и зато се упорно демонстрира оно што никад није било и неће бити позориште. Да несрећа буде већа — сарадња са венецијанским фестивалом претворила се у репризирање већег дела његовог програ-
" ма! Битеф тиме губи своју физиономију и
међународни углед и своди се на једну другоразредну манифестацију која неће ускоро моћи да задовољи ни онај најужи круг својих поштовалаца. Он свесно иде у пропаст и зато се могло догодити да и награде; жирија буду онако неразумне и протестно окренуте против Питера Брука и
' позоришта уопште! То је управо час ка-
да истина о Битефу прераста у друштвени скандал и када више нико не може бити равнодушан према оном што се догађа у Атељеу 212.
У другим приликама бисмо можда и нашли оправдање за тај комплекс инфериорности према театру, али у сусрету са
' Питером Бруком2 Чему скретање пажње
на ставове који се и самој публици чине смешним 2 7
"Сан летње ноћи“ сам за себе или у кон-, тексту оних чувених редитељских остваре. ња Питера Брука, у чијем знаку се већ скоро две деценије налази савремени театар у свету, сигурно није изузетна пред. става! Али, у односу на све оно што смо видели на Битефу, и више је него изузетна! ђ ј
Мајсторство којим се Брук служи у пародирању свих реквизита модерног театра је просто бравурозно. У том циркуском пштаренилу његова реч је увек последња и он се са лакоћом поиграва са свим што зажеди. На жалост, инвенција му ипак | није неисцрпна, тако да не успева интензитет представе да непрекидно појачава све до финала. Отуд има и фрагмената које је доста заморно гледати или у којима је важнија спољна форма него унутарњи садржај. 0. .
Несрећа је што нам ова представа долази са две године закашњења па се изгубила чар свежине и изненађења. Многа решења су већ толико експлоатисана и изобличена у разним другим околностима да је тешко уживати и радовати се његовим бравурама. За све ово Брук налази разлоте у самом тексту у коме Шекспир није скривао своје коментаре на друштвену и уметничку моду времена. Брук доказује лажним авангардистима да се оно што су они са поносом открили није ништа друго до низ условности које немају никакво ' стварно значење. Та игра га је, међутим,
толико забавила да је и нехотице почео
сужава његову платформу на презентацију одређене врсте ансамбала и испољавање из-
4
да јој верује и пада у замке које је сам поставио. У тим пасажима еклектика је потисла машту и право надахнуће.
Фрагменти ипак откривају великог мајстора сцене који поједине ликове обликује супериорно: то се пре свега односи на лик Пука (изванредни Роберт Лојд) који потпуно одудара од свих традиционалних тумачења и представља тог чудесног момка у спонтаној разиграности и сасвим природним несташлуцима. Занимљиво је и то да ликове Тезеја и 'Оберона игра један глумац (Алан Ховард) или Титаније и Хиполите (Џима Џонс); извесна мизансценска решења су врло слободна, поједине спене максимално еротизиране и цео ансамбл, иначе не Нарочито великих изражајних могућности, изванредно _ прилагођен редитељским интенцијама. Чак су и импровизације доведене до перфекције!
Представа „Сна летње ноћи“ више изазива поштовање него што одушевљава. То је вероватно зато што се Питер Брук сувише много задржавао у спољним стварима, а ипак премало залазио у унутарње токове ове необичне Шекспирове творевине. Те хника је потпуно затушила поезију и на тим трапезима само у једном трену, када се' Оберон и Пук њишу високо изнад сцене и немо посматрају призор, можемо да осетимо ону исконску лепоту ове нестварне игре!
Са овим гостовањем Питера Брука десило се нешто неочекивано: уместо да му се дивимо — дошли смо у стање које захтева сасвим јасно опредељење: јесмо ли за уметност или нисмо2 Бруков цинизам је макијавелистички: ако хоћемо помодни театар имамо га ево у његовом најбољем издању — ако нас то не задовољава онда престанимо са лажном идолатријом!
Битеф је тај изазов одбио са индигнацијом и окренуо леђа Питеру Бруку. Проблем је ипак много сложенији јер смо за судбину ове манифестације сви заинтересовани. У откривању могућности театра није се отишло даље од оног што већ знамо. Естетичким мерилима просуђивано правих вредности је толико мало да око њих и не вреди стварати толику буку. Истина, Битеф може још неко време да животари и овакав какав је, али онда ваља ствари назвати правим именом: аматеризам и снобизам не воде у свет обећане уметности и сужавање круга његових присташа није добро ни за наш а ни за светски театар. Поготову што се све више осећа да у позоришном животу наступа време преиспитивања постигнутог и смиривања како би театар био саображен својој изворној природи и задржан у свету аутентичне и праве уметности.
Петар Волк
СКУЛПТУРА ПАБЛА ПИКАСА
_ Драгиња Урошевић
СУСРЕТ СА НОЋНИМ ЦВЕТОМ
с почетка Празника заорише тамна и светла бића
Он је жижа и жар света линија нашег јединства , договора нашег тачка
док је васионе осе ништавила пун нека му је дух немира
белу боју наследио од светлости / прапочетка ума
лице пламичка од прве ватре | прапочетка духа
тежак корак пљуска сребра пун од твари | прапочетка бића
у потрази за светковином дубином ширином Он завирује у редове Завештања тамних и · . 3 светлих чује одјек гласова с почетка Празника
Он је пријатељ Ноћног Цвета складног насељеника мрака
у неговању светлости узорног _ у среди тршљике нека се нађе сазна сход и оптицање твари
уместо у Јутро почиње пут у Вече пред
Цвет
удише Он полен на прегибима латица склопљен с мирисом по путевима попалим занима се и посматра
сунчево затишје наговештава почетак Ноћног Цвета дрско напуштање шума луњање по западу с пупољка силазе латице круже око распуклине
коначно допире шапат у ухо сањиво из Ноћног. Цвета
приближио се ПЕСНИК '/ СВЕТСКИ , ВОБ
у латице зури умештву се учи љупкости сагласју и савршенству негује смислице води време климају за њим историја и државе
у уму песниковом седи ововремени бог
гази У Ноћ припадник узнемиреног. о племена а чини му се за опроштај сукоба који не памти моли га Зора скреће његов поглед са звезда на обичне / токове
Одан Поноћи посвећује јој време дубоко
неизмерно златне валове сусретнуте са звуком васионе Природу води од грубости до потпуне прославе
од коначног до бесконачног путује свакодневно ПЕСНИК младица светског духа престоница. свести / ВОБ СВЕТА
од предмета до маштом оствареног ' његовог савршенства
НАКЛОН БРАНКУ МИЉКОВИБУ_
У ноћ загонетну доносиш коштицу за духовни дар
У језгри најтамније звезде исковале сусрет
чула растрешена и чупави цвет мисли у корену зрео
разумео си
кад је свест света постала премалена за твоје чело
кад су небу и земљи отпала крила која си
им створио да у смрт дуговека жудно ослушкује глас и нерв песме
стварност си напустио да ван разума оснујеш слободу
на твом тробу лептири и људи свијају уточиште чува те у вечној иисрињи од злоредих златна прашина пева одсутност твоја ПЕСНИК НАД КОВЕНОМ ПОЧИВА из црног мрамора жубор ватре
тде је поезија застала застали су свемир и свет
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 9