Književne novine

Мој

часовник

у моме часовнику постоји једна кружница У моме часовнику постоје три сказаљке У моме часовнику постоје 12 бројева за · часове У моме часовнику постоје 60 цртица за ; 7 секунде У моме часовнику кружница је бела У моме часовнику су беле сказаљке У моме часовнику су црни бројеви У оме часовинку су федери точкићи . осовине рубини мој се часовник навија једним малим б . дугметом мој часовник је постављен на једну р | смеђу пантљику мој часовник је прикопчан белом копчом . . на моју леву руку мој часовник је стао мој сам часовник навио мој часовник сада ради гледам како ради мој часовник чујем како куца мој часовник окрећу се точкови мога часовника окрећу се (шлајфују) у месту точкови мога часовника

Радован Благојевић (

љубођање

Уз реку је водим дубоко у гору знамо храст велики како шумори и под њиме никад нисмо уморни ту су вуци многе јелене појели ту су јелени младе срне волели тихи од љубави заспимо у гори

и једно другоме опет непознати ф будимо се сами у лишћу папрати _, не питајте ме где је наше небо. +!

Ћ,

СУСРЕТ

У сусрет ми трчи сетна милоока слутите шта ће бити овог трена када се стиснемо лица озарених да слатко ћутимо утрнулих тела

ал ви не знате да среће немамо: никада се нисмо у животу срели вечно у сусрет измишљен идемо.

ГРАНА

И грана је рука мора и лета

кроз њено лишћв ко наранча смеши се жена с овога света уз такву жену песнику треба путањом белом до суноврата у безграничје мора и неба.

ЧИСТООКА 5

Од светлости скројена два ока два сунца и два извора дубока и зато о завери древној ћутим како тихо два суниа да угасим и у радости изворе да замутим.

ПОЉУБ

На пучини је острво од камена: а зову та острвом љубави

кад се заљубљени дотакну стена израстају из њих борови .

а моја се драта пливајући њему претворила у сребрну пену.

С АРУГЕ СТРАНЕ ЧОВЕКА

Покрај реке се разбеже бело стадо

"лугар у крпице исцепка њено рубље

бранећи се камен крај пута превали свежином виткости и раменом белим од трма до грма јури лелек долином силншс примети да она брзо израста а њој се учини да те он све мањи ни да ће та њена надхрвати младост мас овчагт не сакупља расуто стадо и не трчи до села да заусти о болу из мирисавог жбуна задубљен мотри док лугар сади себе девојци у тело.

ЗЛАТОКОСА

Као друга је над потоцима

из грла славуја песму пије она смешком љубав поима

од њеног ока мрак се крије о пустите је у мој стан

„нека му у небу гнездо свије.

Из РОДОСЛОВА ТЈУБАВИ

Ла ли си ми срце волело жену праву као када олуја уз осмех баца лађе. нежније нето што чешљугари певају али пе спомињи чаробницу чистооку смеши се као кругови на тихој води "када танана изрони из реке Радовне именом лепим пола мога имена закла Раду Неимару ствараоцу Љубостиње преоте цело име и златне јаке руке "па песмом љубав за љубављу врти жо птица и светлост кад небом луде

· и док живот љуби предаје се смрти.

ПРОЗА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“

ИСИЦЕ

Миодраг Борисављевић

У БЛИЗИНИ моје колибе никад не ловим. Полазећи изјутра у удаљеније пределе шуме, БАНАНА не пуштам одмах са кајиша.. Бандулу! Не, Бандулу није било потребно водита везаног у лов. Бандула је "схватао сваки мој поглед, сваки мој миг, на једва наглашен покрет моје десне руке увек је знао шта му у даном тренутку ваља чинити. Зато ми се сада дешава да кад, у ре Вам приликама, помилујем младог плахсвитог Адона, поменем име старог Бандуле.

" Да, полазећи у лов Адона неко време чврсто држим на кајишу. То дивљи свет шуме убрзо схвати, те се преконоћ око моје колгбе увек нешто догађа, било да усамљена кошута с јеленчетом изађе ту. на пашу, било да се дивљи вепар, у пролазу, почеше о вржљаво стабло старе тополе. А ту одмах, испод колибе, налази се и стаза високе дивљачи, којом она преконоћ срстари из једног у други део шуме, те се по њиховим траговзчма увек може видети колико је и какве дивљачи преконоћ прошло. А ја увек с пријатним осећањем за: гледам свеже трагове дивљачи. Само не знам зашто ме, кад у неком забаченом кра-

ју шуме, између трагова јелена и дивљих .

свања, изненада угледам усамљен Људски траг, обузме нека тешка, неизрецива туга.

По лајању пса преконоћ увек знам ко то ремети мир на нашем пропланку. Кад свечери јелени крену из густиша према травним пропланцима, он само кратко залаће, тек колико ла нагласи своје рлрс-, ничко присуство, Дивље свиње пропраћа

22 2

У у а

ногу коју сам у сну био испружио испод шатора", додао је брижно загледајући своје босе ноге.

Седајући у чамац чуо сам га како гунБа: „Ето, он се смеје, а мене је тај гад могао ноћас осакатати!"

Како је време пролазило а вода и даље расла, гладне лисице постајале су — све смелије и безобзирније, Ноћу су узнемиравале риболовце, крале им све што сти“ тну. Дешавало се да им нека од младих лисица, избезумљена глађу, усред дана скоро из руку зграбц тек очишћену рибу и замакне у густиш.

И док су се остала тројица риболоваца, бивша ратници, Олагонаклоно саносили према гладним лисицама, па им и бацали понеку рибљу главу, дотле је онај што га је лисица преконоћ гребала за ноге сав торео од жеље да им се освети. Гађао их је бисењем,. јурчо ноћу са упаљеним угарцима, импровизовао разне клопке. („ЈЕ тако, сад кад повуче мамац, пањ ће тре сиути и смрскати јој главу!" ужурбано је објашњавао својој младој жени. „А не, сад сам се сетио!... Ставићу омче од жице, па ћу их живе похватати!") Ала глад је била јача и спретност лисица бржа, те су његове направе остајале празне а мамци редовно однесени. А када је покушао да

"на велике сомовске удлце стави мамце за

листце, бивши ратници су га у тсме Оллучно спречили. У томе им се придружила и његова лепа жена и тада изгледала још лепша;

Трибтеј Житјоо : аља те лефаљо 42, рммје пне Ева Еос љавђих. Фаглраливег 2547 РУУЗРУА “ (е јовуласа уво (и

ИЛУСТРАЦИЈА МОМЕ КАПОРА

дужим срдитим лавежом. На кокетно ма“ хање репом лисице која, избегавајући ро. сну траву, промиче стазом. према коко шињцима удаљених лугарских кућа, он само презршво зарежи. Алп када, за месечине, стари лисац за часак застане да се на неки жбун помокри, он се с таквим урликом сјури према огради да овај у тренутку заборави шта је хтео и безглаво стругне у густиш. Ако ноћу наиђе човек, што се ређе дешава, он га још од Дунава осетл и с громким лавгжом час јури према огради, час се враћа пред врата коли: бе. Тада се и ја подигнем наузнак и ослушкујем гљашкање воде у чизмама незнане шумске луталице.

Дешава се да с пролећа и лета Дунав изненада помута и убрзо прелије обале. Мколико је пораст воде у горњем току реке бржи, утолико пропланак на којем се налази моја колиба бива пре опкољен водом. Јелени и дивље свиње благовремено се повуку у насипом заштићене шумске пределе, а водентим пространством загосподари перната барска дивљач.

Тала се догађа да понека лиспца, која је иначе услед свог косматог репа слаб пливач, буде изненађена порастом | воде, те заостане на прспланку. Повлачећи се испред воде, она и поред своје урођене сналажљивости не схвата да водена стихаја има и друге токове осим оних које пред собом видни, те се одједном нађе између две воде. Тада се ту храни понеким од шумских мтпшева, које преконоћ неуморно ископава. Али кад поплава дуже потраје и мишева, котах у ритским шумама иначе мало има, нестане, за усамљену лисицу настаје сурово воеме глади. Тада се за ноћое ттшине може чути како јој, после безиспешног вребања дивљих патака, које се гњурају по води, сраито шкљо цају зуби. '

За време једног таквог пораста Дунава свог лгта на мом пропланку задесила се мања група спортских риболоваца. Забављени добрим ловом, нису обратили пажњу на моја упозорења, те их је вода изненадила ма омемогућила планирани повратак Те ноћи било је повољно за лов на сома, а кала је свануло већ је било касно, вода је јурила преко низа које су водиле према одбуамбеком насипу.

Трагови по влажном млу наплаве откривали су да је поплава изненалила и једну стару и три младе али већ олрасле лисице. Тако су четири лосице због својих косматих репова, а риболовчи ради својих путничких кола, која су била сме стили у подножју моје колибе, дуже време поинудно живели на опкољеном шумском пропланку. ;

__А Дунав је и даље растао и равнодушно враћао ехо псовки срдитих риболов»ца,

Једног јутра пожалила ми се жена јел. ног од мојих суседа риболоваца како јој преконоћ нешто вотља по судовима које оставља напољу. Насмејао сам се и руком

·показао на лисичзи траг. „Шта је тог" за

питала је радознало. „Лисипа", рекао сем. „Аесица!" викнуо је узбуђено њен муж и извизђио испод ттаторског крглз. „Па 7о је, значи, она мене ноћас гребала за босу

Док сам увече седео с њима поред ват-

"ре; он ми је с огорчењем показивао кома-

диће шаторског ужета; што су му преко:

"ноћ изгризле гладне лисице:и озбиљно се

љутио што не понесем пушку и ослободим их тих насртљиваца. А ја нисам могао рећи зашто не могу да пуцам на дивљач која то више није. Истина, ја сам једном пуцао на две изгладнеле лисице. Крстарио сам на чамцу за дивљим паткама и у јелном тренутку зачуо неко мукло бректање које је доптфало из поплављене шуме. Пропустио сам пар дивљих патака који је прхнуо испред мене и пожурио према једном оцедитом пропланку. Између гу стог шипрага, на разгаженој трави, једна млада кашута, коју је за време телења изманадила поплава, последњим снагама очајнички је бранила своје младунче Од две гладне лисице. Али ни то нисам рекао, само сам о томе мислио гледајући четири пара ужагрених очију која су светлуцала из мрака. |

А када се вода повукла и Дунав вратпо у корито, гладне лисице пожуриле су пре. ма фазанским стаништима, а мотори риболоваца снажно забрујали кроз тишину ратске шуме. Летња кпша спрала је за њима и лисичје трагове и опор мирис бензина. Само су напуштена ватришта ри-

· боловаца, које је обрастала бујна ритска

трава, изазивала неку тиху сету у ДУШИ.

ВРАБАЦ

ОСВИЋЕ летње јутро. Над реком лебди лака измаглица а испред колибе, на столу тамном од росе, стоји врабац на клипу зеленог кукуруза што ми је јуче преостао од риболова п кљуцка млада млечна зрна. Око њега плашљиво поскакују два сива дроздаћа златножутог поткриља, али се не усуђују да му се приближе. Убрзо из шуме, у3 оштар цвркут, долети велики шарени детлић с црвеном ћубом на глави и претећи стане испред врапца. Неколико тренутака загледа га час једним час АРУ гим оком, као да се чуди што само његово присуство није довољно да се'овај уплаши и побегне. Али врабац не само да се није уплашио него се чини као да га и не примећује. Охрабрена присуством свога великог сродника, дроздићи · живље „заскакућу, испружајући према врапцу своје као игла оштре кљуниће, док велики детлић шири своје шарено перје и уздижући се на краћи лепезасти реп прави се већим него што је. Тако удружени скакућу око врашца, рогуше се, прете му, а он мирно кљуп“ ка кукурузна зрна и с времена на време свој мали кљун брише о корен кукуруз“ ног клипа. Само кад би му се неки ол њих мало втше приближио живо би подигао тагву и учинио покрет као да ће се устре мити на њега, при чему би ова!, неспретно поскочивши уназад, бежао даље. те се чи ни као да из ове мале сиве птоце зрачи неки тајанствени флучд који њене про“ тивнике спречава да је напалну. Самоуверена лежерност коју показује У олбрани свог плена лаје њеној храбрости неки ве дар, мио акцент. ;

Богдан Делић

Разнице

Тамо где су се колебали расапи језика Савршено и наго у дубоким сукнима Држао сам те на грудима

Забијени бодежу

Разламала се струја ледина

Сјај зиме ломио је

Изреку димензије и росе

У напрслини чувао се понекад

Говор уваљан длакама и орањем

ЖИВОТИЊА ПОТОЊА

Чуварко равнотеже ти која истураш 12 У окрет жестоког усхита

Звезда орошена сажетом студени Сустижући се у стрпљењу

И језик твој нека засеца Глежањ животиње у трку

ПОРЕД ВАТРЕ

Велика сажетост мраза и савршени дах народа:

Овде су пламенови свинути земаљским

р замасима Пресвучена у чистој постељи злоће Дух животиње је највеће отпадништво.

Лица у чистој причести и међу црним

; главњама Она која је разделила усеве и сметове Тегобо народа осамила си човека У ноћи студене припеке

Дуго сам мерио твоју жеравицу на земљи

Чађави спис о теби црно стопало росе

Мараме слане ваше се плетиво тешко увило

Стргнута басмо обрва

Ту

Блиска земљи дуго си тужила у урвинама Измивала своје опне пламењем глади __ Разламала тешки хлеб тегобе и правде“ Рубље крикова свијала на литицама

Онда си као Менада

Утекла Хаљино оштрица

Уснице срдито сљубљене у мачевима. ог

Списом којим си пресвукла изворе

Где си измила слабине и била. нема Зборила штиво хладноће и трња

Ништа се неће задржати

До искуства највећег мокрења

Зноју оружја уваљаног балавим баспама Коштацу огромног јада

У!

Уста си снисходљиво приклањала

: изрицању Док је на путевима где нестајеш Урисница замахом и уроком

Владала си овом мудрошћу Ледино стегнуте ожетотине Одевена у јаде и рите

Лица свинутих огрлица

Отварала си на свим местима Хаљине са мачевима

ПРИЗОРИ

Дроља беше раздртла језици срдитости Власуље срџбе и власти

Дроњци пљувачке где је мач

Био положен и смрачен

Пичо на назостима и стегнима

Губицо што ждереш тромуље рвања и крви

УСПОМЕНА НА Х

Онај која је крив најстарији зимзелен Присност само једном

Потом језике у призорима крчевина Сабрао кроз најчистије планове Девичанства

Учења љуспица студени

Најтежој помисли облика

ЖИВОТИЊА ПРЕТХОДНА

Раздирање огромне бразде у тешком

крављењу Ти која истураш глас спрам животиње У помаку човека назиреш прибирање Длакаве заусне јада

Избегаваш прастаро буктање Речи тесних увала и теже смрти.

КЉИЖЕВЛЕНОВИНЕ 8

чути

мртвих на земљи“