Književne novine

унете се танана пети пољ пеш таван а аветвинва пне инненненаљетиава аи антене авина ин а ита

дар ти а а љљ а а а ал петиавеци Даме = да инв

апатита

_ нате између Сарајева и

ПОРТРЕТ

Поетеки свет

:0 аи +

Изета Сара јлића

ПЕСМЕ ИЗЕТА САРАЈЛИЋА лако је читати, али је о њима тешко писати. ова ни на непосредном исказу, Сарајлићеви стихови брзо прелазе баријеру између ствараоца и читалачке публике, и он већ одавно има популарност какву је мало који од савремених песника постигао. Истовремено може се рећи да нема толико популарног песника који би се до те мере разилазио са општим, владајућим током наше новије лирике, а то уједно значи и с "мерилима и укусом, критике. Појава по-

'пуларног песника, какав је Сарајлић, и

критичарских негација, неразумевања и прећуткивања, прелази оквире књижевних појава и постаје својеврстан феномен. Да бисмо детаљније размотрили одлике Сарајлићеве лирике и прецизније одредили њено место, значај и значење у нашој савременој поезији, неопходно је: најпре одбацити критичарске поштапаЛице, оне популарне, ефемерне и не увек образложене мини — периодизације, засноване не само па новинама п појавама У књижевности, већ често настале из тежње да се живи токови песништва каналишу и омеђе, етикетирају и ограниче.

Ако се мода у одевању мења сваке

"сезоне, мода у поезији се ипак и срећом

не: мења толико 'често. Настојања појединих критичара да непосредно или посред но заснују периодизацију у ужим временским оквирима немају никаквог. прихватљивог п објективног разлога, изузев када је реч о поезији стандардног нивоа и готово масовног квантитета. Експерименти и нова кретања у поезији могу се, међутим, прикључивати општим токовима, али сем у извесним, изузетним случајевима не могу негирати значај раније постигнутих резултата. Историја књижевности, која следи критику, не: признаје никакве микроскопске поделе и границе, већ тражи заједнички именитељ за далеко пространија временска раздобља. Стога пи лирику Изета Сарајлића не можемо посматрати у односу према тренутној моди, већ према трајнијим и шире схваћеним принципима за вредновање и анализу стихова.

Поезија Изета. Сарајлића остварена је једноставним, опробаним песничким сред ствима, и казана поетским језиком романтичног тона. Сарајлићева лирика се, на изглед, својим меким сензибилитетом и суптилном исповедном нотом, ослања на традиције романтичарског певања, али у основи тог романтичног тоналитета налази се својеврстан песников субјективан став према свету, према људима, стварима;м појавама. Сарајлић је, ближи, романтизму као посебном приступу. књижевном ствералаштву, него што се: надовезује на тамне. тонове и песимизам романтичарске епохе. Песник се определио „за један вид, вечног романтизма, прожетог сентименталношћу, местимично патетиком, и хуманизмом који се повремено претвара У сажаљење. У свом поједностављеном неоромантизму Сарајлић је поготову далеко

"од романтичарске спиритуалности, а кад

товори о песницима тога времена (о Бајрону) он у први план ставља акцију (Бај: ронова помоћ грчким устаницима). Сарајдић је у. суштини далеко и од руских романтичара, Пушкина и Љермонтова, иначе веома присутних у његовим стиховима. Он је основу — романтичарски лиризам и. сензибилитет — уклопио у свој хуманистички концепт, допуњавајући је оптимизмом и топлим словенским колоритом. У пределима нашег неоромантичарског песништва, односно романтичног тока наше новије лирике, Сарајлићеви стихови су гранично подручје, област песничког смешка за све оне који су зоуњени динамиком савременог света.

У ·Сарајлићевим стиховима често наилазимо на ликове и силуете, догађаје и наслове које песник укључује У шири круг асоцијација.' Аутор је космополитски надахнут и окренут свету чије су коорди-

Париза, Босне и Туркменије. Тим, стихови добијају известан публицистички призвук, што нас даље, приликом вредновања, АОГИЧНО води публицистичким _ мерилима. Унутрашњи приступ поетским структурама тако се замењује спољашњим: уместо трагања за елементима песме, опредељујемо се према журналистичким подацима, својим симпатијама или антипатијама. Такав сам неспоразум доживео читајући Сарајлићеву песму „Из дневника“, тде се упоредо јављају Светлана Алелујева и Марек Хласко. Као предан читалац и поштовалац овог пољског писца, иначе емигранта, нисам се сложио с таквим песниковим ставом, кад Хласку приписује фељтонску славу (таквим аршином мерел лоше би прошао и Лешек Колаковски, и Јан Кот, и ко све не!), и тако се јавио неспоразум и с песмом. Разуме се да према песми „Из дневника“ нисам више могао заузети ни читалачки, ни критичарски однос, између Сарајлића и мене у том тренутку више није стајала песма, већ журналистички, памфлетски антагонизам. г то, међутим, где се у песмама јавпа Кетра, Омар Хајам, Пушкин, љЉермонтов, Назим Хикмет или Мајаковски, дакле тамо тле језички знак има исто

КЕИНТЕИТНОВННЕ 7

ИЗЕТ САРАЈЛИЋ

Изет Сарајлић

Из књиге писама

АЛЕКСАНДРУ ПУШКИНУ ·

И ви сте волели епистоле2

Таквота хајде игде више нађи! Бајрона већ једва читају и школе

а ви сте са сваком годином све млаћи.

Код вас, јурите ли у песми за Аном или се сећате свог црног претка, све је тако свеже ко да је писано прошлога петка! ·

ПРЕДРАГУ ПАЛАВЕСТРИ

Код куће жена, и Моцарт, и папуче,

и: сопствене књиге са сликом, у платну. „Да, и ми смо ето стекли своје Јуче, а са њим и право на своју патњу.

Све би било лако, и то што је рана толико — и за Хајнеа да би било много, кад би се само једнога дана

први стих поново написати мого.

ЛУИСУ СЕНДОЈИ

Добро што се не јавља Перси Биш Шели, нисам га ни срео, закасних за. два века, али ти и ја канда смо се срели,

а од тебе зодинама писма ни за лека.

Да ниси умро2 Да те нису — убили2 Сендоја, јави се: ево и остарисмо.

Мени не треба комунизам у Колумбији, треба ми од тебе — живога — писмо!

или СслИЧНО значење и за песника и за читаоца, та Сарајлићева склоност ка обраћању великанима из прошлости или знаменитим савременицима олакшавала је кореспонденцију између аутора и публике, смањивала растојање, доприносила разноврености лиризма. И још више — давала је Сарајлићевој лирици један нов, у на: шој савременој поезији нимало чест квалитет: осећање конкретног, географски и историјски јасно одређеног. Песниково позивање на живе или ванвремене савременике представља врсту поетске аргументације, показује да ова непресушна лирска исповест није настала случајно, већ да се развила из традиција европског хуманизма, прогресивне песничке и револуционарне мисли. Наноси векова, све што се у ближој и даљој прошлости догађало, свеколика узбуђења и светске буре, све је то утицало на формирање и опредељивање песникове генерације. Разумљиво је онда што Сарајлић о томе пише и што, вођен својим хуманистичким идеалима, као и веровањем у моћ песничке речи, покушава да се ослони на ве. лике узоре, или барем да нас још једном подсети на њихову мисао. Стога је и ње гово певање о историјским и књижевним личностима уверљивије и дубље када је афирмативно и људско; тада је и заиста — сарајлићевоко.

Развојна линија Сарајлићеве поезије, ако изузмемо један краћи период педесе-. тих тодина, не поклапа се с токовима.

наше лирике. Има више особености у. стваралачком путу Изета Сарајлића. Пре. свега, свој антологијски (и до данас. чини |

се непревазиђен) тренутак он има песмом „Рођени двадесет треће, стрељани четрде“ сет друге“ (1953); то је песма која га још

_увек најбоље репрезентује у. Џ и изборима, песма по којој га знају и

у антологијама

најшири читалачки кругови, чак и они читаоци којима је савремена поезија релативно страна и мало позната. Ту песму аутор није надмашио, али је више пута досетао: „Мала ноћна музика“ (1958), „Латано с тугом“ (1959), „Ипак елегија“ (1962), „Говорим о Европи“ (1965), „Тешко је живом Вуку бити Вук“ (1966), до појединих песама из најновије збирке, („Стихови за лаку ноћ“, 1971). У читавом том периоду песник је успео да остане и опстане на свом путу, доследан у трагању за вед рим странама живљења. Пишући о свет лом, Сарајлић није могао да избегне ни тамно, певајући о радостима и лепотама живота он је наилазио на тугу, патњу и бол. Он ипак настоји да трагизму супротстави активитет, љубав, разумевање, људску солидарност и поезију као збир свега тога. Песник је виталистичким оптими» мом проткивао стихове, видећи у бујању и обнављању живота, у стасању нових генерација противтежу данима и годинама што одлазе у неповрат.

Иако Сарајлићева песничка мисао нитде не израста до целовитог филозофског погледа, било би претерано одрицати његтовом песништву мисаоност. И кад пише о љубави, непосредно, отворено. и једно ставно, Сарајлић не може а да љубав не повеже с кругом других мотива, међу којима доминира осећање пролазности. Време је непрестано присутно у овим стиховима, час као пространство кроз које се назиру минула поколења и догађаји, час као појава које, по престанку младости, изненада постајемо свесни, да би, коначно, у појединим песмама попримило облик будућности, онога што наилази, узимајући лик непознатог, али извесног противника с којим ће се Сарајлићеви стихови тек носити. -

Простор, као што смо већ видели, конкретизован је у одређеним координатама, објективизиран; то је бука железничких станица, панорама градова, тишина паркова. Локалитети не прерастају у слику, већ се јављају најчешће у виду песниковог сећања, као нешто што постоји и што та прати. Занимљиво је да се Сарајлић не везује посебно ни за један крај или град, већ подједнако пева о свом Сарајеву. као и о градовима кроз које је тек једном прошао или које је посетио.

Сарајлићев на изглед мали, али ипак богат низ тема и мотива уводи нас у поетски свет инспирисан савременошћу, али ипак везан за прошлост, за традицију. На први поглед сав у једној димензији, овај песнички свет нас збуњује п заварава декором иза кога следе нови слојеви поетичности. Сарајлићеве збирке, без обзира на осцилације у дометима и остварењима, увек се издвајају изнад разине: текућег певања. Ако бројне збирке и плакете што се појављују, уочавамо или препознајемо обично по. једној песми, за. Сарајлићеве књиге то се не може рећи: у свакој наилазимо на више песама које се:издвајају, привлаче, које памтимо као несвакидашњи читалачки доживљај. Његови стихови су читљиви и памтљиви, и у том потледу намеће се једно, „веома слободно поређење: „место зета, Сарајлића у нашој 3 савременој, лирици слично је месту какво међу својим савременицима заузима А лекса Шантић. Омиљени међу читаоцима, а: пострани од тражења и експериментисања, далеко од апстрактних и астралних проблема, оба ова песника, сваки у своје време, . испуњавају одређен простор на нашем Парнасу. Ово поређење се, наравно, не односи на сличност у. поетском сензибилитету, у песничком језику и структури самих песама, мада има одлика по којима се Сарајлићева лирика ближи Шантићевој (интимно исповедање, сентименталност). Сарајлић, међутим, остаје без бардске компоненте и химничних акорда који би га још више приближили Шантићу, а и тамо где тежи песничком ангажовању његова поезија је обично ограничена на романтичарске изливе. Кроз поетски хумор (нарочито у,свом новијем стварању) Сарајлић постиже нову димензију, _ приближавајући се естрадној поезији, али и ту остаје самосвојан и ни ту границу не прелази у,потпуности.

Такво Сарајлићево певање, праћено аплаузима и неразумевањем, интимним и покаоничким прихватањем или пак неспо-

разумима и одбијањем, траје своју судби- |

ну и богатим валерима наговештава ново трајање.

Иван Шоп

теџтоп ди

МЕНАД НОВАКОВ; ПЛАКАТ, 1966

по паањињ ој

Велимир Милошевић

ПРЕЛАЗИМ САВ У СВЕТЛОСТ

Прелазим сав у светлост

У сунчево иверје

Откуд ми толика смелост . Откуда такво перје

Као да пишем песме Као да песме пишем

Од свесне до несвесне Висине свет зањишем

Па ми се врти у свести У свести ми се врти Хоћемо ли се срести Животе уочи смрти

Па ми се шире крила Небеса буду плавља Песма ме научила Живот ме заборавља.

ХАРАНФИЛ С ПЕСНИКОВА ГРОБА

Руже не могу бити ружне Руже су руже и када вену Некако тужне и недужне Живе за мртву успомену

Каранфил с песникова гроба

И мак и божур на крају лета О које ли је у смрти доба

Кад у животу ни цвет не цвета

Руже су птице и љубичице Лептири у врту који не вене Руже су љупке девојчице

У те лептире заљубљене

Каранфил с песникова гроба И светови на крају света

О које ли је у животу доба. Када у смрти ни цвет не цвета.

БАЛАДА О ЧАШИ

Изету Сарајлићу

Нема та више за столом Чаша из које пијаше Сад за се сећа са болом Не личи више на чаше

У дну ње бледи памћење Суха је рука држаше Ни чаше нису схваћене Не личе више на чаше

Вене на небу виноград

У ком се друштво скупљаше Као да вене витез млад Сломљено крило крај чаше

Гледам дно неба — пустиња Над којом звезда дрхташе Не приносим га устима

Дно неба као дно чаше

Нема га дуго — не стиже Онај што вино вољаше Ником се чаша не диже

Не личи више на чаше.

Стеван Тонтић

ЛОМАЋИН

Мирно је море, нема гусара тамо где ја постојим

постао сам свој домаћин закључавам капије, стражарим.

Немам унутрашњих непријатеља

а у рупи унутрашњој

вршим експерименте — ситна крвопролића држећи на ланцу жестоку звер

домаће зло првобитно

Након мојих контраудараца напустили . су ме

туга и очај — стари пријатељи

сада се око вас врзмају

у вашим одајама вино пију

БОГАТСТВО

Накупило се у мени много тога сувише људског, одвратно лепог таквога блага није било

у прачовеку и дечаку

Стекло се унутра богатство срећа и љубав, ториво и ђубриво имао сам чак и славуја

за недеље и празнике

Испуњена је најзад моја рупа затрпан дечак с прачовеком

моји мрави и слуге свемиром круже трбухом за крухом

ОПШТА СМРТНОСТ СА СЛУЧАЈЕМ БЕСМРТНОСТИ |

Моји прадедови беху смртни смртан. отац и смртна мајка

Смртан је мој старији брат а смртан ће бити и брат млађи

Ни Сократов живот тужни у смртоносном силогизму не може да састави

крај с крајем

„Само ја мудро састављам

ћаволов и свој крај гризући се за репове кружимо у“ себи од постанка на поледици и хжлизавости пловимо по бесмртности

А око родитеља и браће

око Сократова кућерка и баште круже тајни меци

страшти грчки силогизми.

мота препредено умиљата курва, смрт