Književne novine

· КОПЕРНИКОВА ВИЗИЈА СВЕМИРА |

је ти стапања њи атеизма пута ова оло вида вени паварња- навала раниданииоанцаа нијансама Цар виа не а ~ а-е и апарате адио повељи равцив наилази

_ средишту Свемира, - сфере Месеца, Меркура, Венере,

· релативном кретању

ДАТУМИ

НАУСД ЖУААЊО

И МОДЕРНИ ПОГЛЕД НА СВЕТ

На путевима кој покНо креће човенива мале 6. < тсао како би све дубље открила тајне и структуру Све мира, како би јасније и реалније одреди. ла положај човека у њему, Коперникова визија Свемира, обликована у његовом хелиоцентричном систему, револуционарно је означила почетак модерног погледа на свет, срушивши бесповратно многе догме које су, до њене појаве, чврсто окивале научну и филозофску мисао. Његов хелиоцентрични систем јавља се у првој половини ХУТ столећа, неколико година пошто су Колумбо, Магелан и Васко де Гама разбили границе старог света. Јавља се у епоси ране ренесансе, у доба пробуђеног интересовања за космологију и астрономију античког света, м, у вези са. тим, пробуђеног интересовања за филозофију природе, која је, на себи својствен начин, утирала стазе примени експерименталних и математичких метода у природним наукама, што, на бази Коперникове визије Свемира, нарочито долази до изражаја у складном развитку теоријске и МЕ чнЕ астрономије ХУП им ХУШ столећа. Ако се има у виду да су Галилеј-Њутнова динамика и Кеплер-Њутнова теоријска астрономија, односно небеска механика, битно карактеристичне за токове конституисања модерне науке, онда се рељефно оцртава детерминантни утицај Коперникове визије Свемира на то конституисање, иницирано у ХУП столећу, као и на генезу целокупног модерног погледа на свет. Бруно, Галилеј, Кеплер и Њутн створили су физичку и филозофску аргументацију Коперниковој визији Свемира. Она је тако постала основа на којој се развила модерна визија Свемира, а дело „Пе теуоови огрушт соејезИшт“ (1543), у коме је Коперник изложио и математички формудисао своју визију Свемира, сврстало се међу најмонументалнија дела којима је започела епоха развитка модерне науке о Свемиру и којима су ударени темељи модерне науке уопште.

У том светлу размотримо укратко генезу Коперникове визије Свемира, њену садржину и њен значај за развитак модерног

погледа на свет.

Антички филозофи, космоаози и астрономи замишљали су да се Свемир састоји из осам концентричних сфера са заједничким центром у непокретној Земљи, као ( коју окружују редом

Сунца, Марса, Јупитера, Сатурна, и осма сфера звезда некретница, на коју се пројектују сви положаји и сва кретања небеских тела. Иза ове сфере, по Аристотелу, нема ни простора ни кретања. Унутар ње, од периферије ка центру, по одређеном реду остварују се кретања осталих сфера односно планета, Сунца и Месеца, а она је практично сматрана непокретном. Усвајајући, нарочито под утицајем Платонове и Аристотелове филозофије, да су небеска тела савршена и да им одговара равномерно кружно кретање, као најсавршеније, антички астрономи су настојали да на тим поставкама протумаче сву разноликост осмотрених кретања небеских тела и загонетни облик њихових путања. Таква је би ла, у основи, античка визија Свемира, мако је било изразитих схватања међу Питаторејцима да је обртање небеског свода привидно, а обртање Земље око њене осе стварно, док је славни астроном Аристарх са Самоса у трећем столећу пре нове ере, експлицитно образлатао да је Сунце непомично и да се Земља окреће око њега као центра Свемира. Међутим, та хелиоцентрична схватања нису била џтрађена у античку визију Свемира, коначно изграђену на поставкама геоцентризма. |

Сумирајући вишестолетни развитак античке астрономије и космологије, Птоломеј, велики астроном античке Грчке, у дру том столећу нове ере, ингениозно је, на добро познати начин, помоћу нарочитих кружница, деферента (путање Кра иди средње планете, са центром У тљи), еницикла (путање стварне планете у њеном

те) и ексцентра (ексцентричне кружнице у односу на деферент, коју описује стварна планета око непокретног центра), геомет-

ријски моделирао античку ВИЗИЈУ. Овомире, Не улазећи у физичке узроке кретања пла

нета, он је, када се та кретања ПРЕ са Земље, као непомичног центра, на за равномерног кружног кретања, Мари: њихову, чисто кинематичку, реконстру

Тако је математички, односно кине-

цију. матички, био формулисан ХРОН. систем, као адекватан израз античке в

зије Свемира. 1 < а колико иним компликованим, м 1 ка механизмом, Птоломејев теоје на размишични систем подстицао 1 а ан о томе у којем степену он даје слику реалних кретања планета, гносеолошки прецизније, У којем степену омогућује реалну спознају структуре Свемира. Да ли о фиктивни математички

гениозним.

:е само 1елан у ем кретања планета, не откривајући су: штину и праву сложеност тих кретања:

око фиктивне плане-.

даље аами а

Таква и слична питања мучила су филозофе, космолоте и астрономе средњег века и ренесансе, који су, на бази геоцентричног система тражили одговоре на питања која им је Свемир стално постављао затонетношћу своје структуре. Сви покушаји, у вези с тим, модификовања античке визи-

је Свемира, имали су за последицу ства-

рање компликованијег .теометријско-кинематичког модела геоцентризма, нето што је

био Птоломејев модел, па се нису могла,

постићи задовољавајућа решења уочених проблема структуре Свемира, ни у филозофско-космолошком, ни у научно-астрономском погледу.

У трагањима да се дође до решења споменутих проблема све се више интуитивно увићђало (космолошки погледи Николе Кузанског и Леонарда да Винчија) да је неопходно извршити темељите измене У античкој и: средњовековној визији Свемира. Суштински преокрет у томе учиниће Коперник својом визијом Свемира, односно својим хелиоцентричним системом света. У чему се састоји тај преокрета Сумирајмо кратко одговор на ово питање.

а;

Боравком у Италији, на студијама у Болоњи, Падови и Ферари, Коперник се у срединама које су доживљавале духовну ренесансу, кроз све интензивније прихватање античке науке и филозофије, инспирисао античком космологијом и астрономијом. На њега су сугестивно деловали Аристархова хелиоцентрична хипотеза, питагорејска хипотеза о покретности Земље и математички платонизам. Но, астрономији пре Коперника, античкој и средњовековној, био је стран појам релативног кретања. Коперникова, интуитивна и практична, примена овог појма на опажена кретања небеских тела била је сопано 5тпе аца поп његова преокрета у погледима на Свемир, односно његове визије Свемира у упоређењу са античком и средњовековном визијом Свемира.

„Свака опажена измена положаја последица је кретања, било посматраног пред“ мета, било посматрача, било кретања једног и другог, ако су, разуме се, различити међу собом, јер када се посматрани предмет и посматрач крећу на исти начини у истом правцу, онда се не примећује никакво кретање између посматраног предмета и посматрача“ — истиче Коперник као свој принцип релативности кретања.

Тај принцип Коперник примењује у 06јашњењу: привидног дневног обртања небеског свода, као последице стварне ротације Земље; привидног годишњег кретања Сунца, као последице стварног орбиталног кретања Земље и у објашњењу прецесионог кретања (померање равнодневница), као последице кретања земљине осе око нормале на равни еклиптике, узимајући у овом последњем случају да су звезда гама у сазвежђу овна и читава осма сфера апсолутно непокретне, што је била слаба тачка у његовом схватању релативности кретања. - Ј

Коперникова тенијална интуиција и њетова изванредна оштрина ума, као и космичким загонеткама његова разиграна машта, с једне стране, откриле су једноставну истину да је неопходно привидно годишње кретање Сунца пренети на Земљу, и, с друге, увиделе су да се тиме, за посматрача са Земље, неће нимало изменити појаве зависне од привидног годишњег кретања Сунца, јер је сфера звезда некретница, на коју се пројектују кретања планета, неизмерно велика У упоређењу са растојањем Земље Од Сунца. Коперник је на тај начин успео да Птодомејев теоцентрични систем ослободи многих с кретања, да објасни „многе привидне неједнакости на небу“ и утврди распоред пазнета према трајању њихових револуција, односно према трајању једног њиховог пуног обрта око Сунца. Тиме је отворио пут дубљем сазнању хармоније у кретањима и просторном распореду планета.

Коперникова визија Свемира, заснована на примени релативности кретања, ослободила се основног недостатка античке и средњовековне визије Свемира, а наиме, хипотезе о непокретности Земље, као заједничког средишта кретања небеских тела м средишта Свемира уопште, заменивши је хипотезом о покретности Земље, као једне од планета, чија кретања имају заједничко средиште у Сунцу, око којега се оне, као непокретног средишта, крећу равномерно по кружним путањама. За њега је земља само једна од планета, па што вреди за остале планете, вреди и за Земљу. На примедбу да би се ротацијом Земља раскомадала (услед огромне центрифуталне силе), Коперник одговара да би се то још пре десило са планетама, чија је брзина кретања неупоредиво већа него брзина кретања Земље. Сличним рационалним аргументима (у недостатку правих физичких аргумената, јер му гакве аргументе није могла пружити неразвијена физика његова времена) побија аргументе Птоломејеве астрономије и Аристотелове физике о непокретности Земље. У томе доминира његова рационална противаргументација да је неприродно претпоставити да се огромни Свемир обрће ско једног, тако рећи, зрнца прашине, и то његовом учењу даје карактер не само једне астрономско-космолошке револуције, него и једне опште мисаоне револуције која је темељито потресла традиционално џстаљене идеје о структури Свемира.

У својој визији Свемира, Коперник је, попут Питагорејаца, Сунпу доделио место

Свемиру „прво по достојанству и централно по положају“; ту оно нема улогу динамичког центра, већ улогу да даје светлост Свемиру, а сами центри планетних сфера не налазе се тачно у Сунцу, него у његовој околини, нако је оно смештено у центру Свемира.

_ НИКОЛА КОПЕРНИК

Ни у Коперниковој визији Свемира простор није бесконачан, већ ограничен, као ни у античкој и средњовековној визији, мада је много већи од овог; земљина путања је само једна тачка у односу на сферу звезда некретница, којом је простор ограничен.

Коперник сматра да је сферни облик најсавршенији облик, коме сва тела У природи теже, па зато небеска тела, међу њима и Земља, имају сферни облик; он је довољан разлог за равномерно кружно кретање, које Коперник усваја као основу своје небеске механике, односно своје визије Свемира. Због тога је и он, као и Птоломеј, у извесној мери морао користити епицикле и деференте. Тек ће Кеплер, познатим открићем закона кретања планета, коначно распршити мит о равномерном кружном кретању планета, којим је била опсењена астрономија до њега и од којега се није могао ослободити ни сам КоперНик. Тако је Коперник створио теометријско-кинематички модел свог хелиоцентричног система, који, са кинематичког гледишта, представља много једноставнију и природнију математичку експликацију кретања планета, него Птоломејев модел. Но, ни Коперников систем, као ни Птоломејев, не даје одговор на питање динамичког узрока кретања, што је подједнако слабо место и у једном и у другом систему, Односно и у Коперниковој визији, каои у античкој и средњовековној визији Свемира. Али, потребно је подвући да дискусије о равноправности оба система, које су настале на бази Ајнштајнове теорије релативности, нису, теко примећује познати совјетски физичар В. А. Фок, унеле никакву принципијелну измену у став о предности Коперниковог- система. над Птоломејевим; који је важио и пре Ајнштајнове теорије релативности.

Односећи се критички према античкој и средњовековној визији Свемира, Коперник је јасно истакао неопходност критичке провере података стечених чулима и неопходност разлучивања привидног од реалног, што је дошло до нарочитог изражаја у његовој примени принципа релативности кретања, па је зато његово учење могло снажно утицати на развитак теорије спознаје, односно. на начин заснивања научних хипотеза. Оно је врло оштро покренуло њихове методолошке и уопште тносеолошке проблеме. Отуда се њему, на бази сколастичког схватања да задатак науке није да објасни стварност, нето да само опише појаве, јављају разни агностички отпори у виду тврђења да је оно само математички правилно, као згодан модел за извођење астрономских рачуна, али да гносеолошки и уопште би: лозофски није истинито, односно да даје само опис појава, не одражавајући њихову суштину. Ти агностички' отпори заснивали су се код једних више на аргументима ауторитета Светог писма и ауторитета Аристотела, а код других више на аргументима. обичних и непосредних опажања. појава, чију привидну несагтласност са кретањем Земље није могла да објасни физика Ко-

• перникова времена. Међутим, његово уче-

ње ће се дефинитивно потврдити у Њутновој динамичкој синтези природе, као учење које је у одређеном степену одразило суштину конкретних астрономских појава,

Парун - Димић

ПАРА И ДИМ

Запутише се у ноћ касну

уз тврди Петроварадин,

у загрљају, авај; страсну прољетна пара: и. љетни дим.

Тепаху једно другом: тко си

· сребрна паро, диме плави2

Дим пару гужвао по коси, у мрак је млијечну нагарави.

Врх дунавскога брзог вала утканог у вишњеву свилу циганска свирка миловала поноћним срхом пјешчану вилу.

И разгали се небом дан, око тврђаве љиљан суста. Тонући у свој горак сан дим пару пољуби у уста.

И што је остало од свега можда ће прича да нам шане. Кад испод воде, испод снијега разгрнеш. искре запретане.

И бит ће ватре, дима, бит ће, и бит ће опет димић мома!

А снијег и вода испарит ће

у облаке. О, бит ће лома

у мојој глави лед кад пукне,

и не у пару већ у парун

Дунав се претвори, па кад хукне у њ-вјетар огњен, љут сахарун

и: бијесна кад те стигне весна

с небеса древних — диме, хајде, ако си аванзарда свјесна џ развежи смијешног смисла гајде.

Нек дим издими, испари пара, ријеком нека успрсне чун.

Да будем Весна — нисам стара, нит премлада да будем перун.

Ну ти и ако јеси млађан, па ако те још зову Мома, паруну бит ћеш димић славан на прагу мога и твог дома

у коме огањ глух пуцкета.

и стропом нијеме черге броде. Тек ова књига“ сва од љета

и сна, заувијек од нас оде.

ж Квига „Како или аутобиографска бунцања“, која ускоро излазни У Независним издањима Слобо. дана Машића.

аниме

и тако ће се обеснажити све агностичке сумње у објективно. сазнајну вредност Коперниковог учења, односно његове визије

" Свемира.

Својим филозофским и идеолошким импликацијама, Коперникова визија Свемира је на посебан начин друштвено револуционарно деловала, наневши одлучан ударац антропоцентризму, као традиционалној, прквено-сколастичкој доктрини, која је човеку додељивала привилегисани, божански, положај, смештајући га у центар Свемира, што је изазвало оштру и немилосрдну реакцију цркве и њених идеолога, а Најбоља су сведочанства томе трагичне суабине Бордана Бруна и Галилеја.

Филозофи природе и космолози прихватили су Коперникову визију Свемира и извукли су из ње филозофске консеквенце, схватајући да она иницира нову космолотију и нову филозофију природе уопште и да отвара перспективе за нову физичку концепцију света. У том смислу дано Бруно ју је најдубље космолошки схватио, доследно је даље развијајући, својим погледима на материјално јединство природе, на постојање мноштва светова расутих у јединственом (бесконачном простору, тде не постоји ни лево ни десно, ни горе ни доле, а свака се тачка може сматрати центром Свемира, у којем Сунце губи своје привилегисано место, које му је Коперник доделио, јер је схваћено само као једна од безбројних звезда. Свемира.

Брунова космологија, настала из Коперникове визије Свемира, ову је консеквентно ослободила ограничености античке и средњовековне визије Свемира; прихватила је њено раволуционарно језгро, које је далеко превазишло границе астрономије, крчећи одлучно путеве модерном погледу на свет, својим заоштравањем најдубљих филозофских питања света и човека У њему. Тако је, с једне стране, Брунова космологија јасно обелоданила револуционарни карактер Коперникове визије Свемира, као филозофске визије, а с друге, Галилејева открића су потврдила њен револуционарни карактер као научне визије. Зато ће трагичне судбине Бруна и Галилеја вечито подсећати на пионирску и драматичну улогу Коперникове визије Свемира у генези и развитку модерног, како филозофског, тако и научног, погледа на свет.

Да закључимо. Инверзијом Птоломејевог система, на бази покретности Земље пи схватања да је она само једна од планета у Сунчевом систему, као и научним и филозофским импликацијама те инверзије, Коперникова визија Свемира, без обзира на њене ограничености у космолошком, астрономском пи научно-методолошком погледу, је једна од оних ретких појава у историји филозофске и научне мисли без којих се не могу замислити токови те историје. Без ње се не може замислити генеза и развитак модерне науке и филозофије, а тиме и модерног погледа на свет. ;

др Ернест Стипанић

о а ицрецр аланина ада пттаманииаеепељпитењамањњнеаинцњепви-ћ