Književne novine
папила
ита тта пати атентат таван тата ан ват идите и
ОТКРИЋА
ПРВА ВЕРЗИЈА НУПШИЋЕВОГ „покојника“
ДАНАС СЕ НЕ ЗНА или сасвим мало зна чак и у пашим књижевним и научним круговима да је Бранислав Нушић написао још једну, претходну, верзију _ свог најбољег дела „Покојник“, необјављену и неизведену, која се у много чему разликује од опште познате, коначне, верзије.
У рукопису „Покојника" који се чува у Народној библиотеци у Београду (51. К 171, износи 66 листова, писаних само с једне стране; формата 21Х33 см) Ну-
1 је остао у оквирима хумора и није дао друштвену критику као у објављеном тексту „Покојника". Док је у првој верзији радња сведена на малограђански породични круг, и креће се само на једној линији заплета и расплета дотле коначна верзија има два своја тока радње, хумористичан и драмски.
Разлика између рукописа и књиге огледа се већ у броју, па и у именима лица; у рукопису је 24, у књизи 18 лица; Павле и Ри: на Марић остали су и у коначној верзији, Љубомиру је презиме Марић промењено у Протић, Никола Стојановић постао је Ми: лан Новаковић, Ана — Марија, Спасоје је нова личност, итд. Из весна разлика се испољила и у предигри и у заплету радње; док у рукопису Павле, одлазећи на извесно време иностранство, поверава своме рођаку Љубомиру Марићу интимна писма своје жене и њеног љубавника, дотле у књизи он поверава пријатељу Љубомиру Протићу своје неодјављено „научно дело, у страху да та Рина у његовом одсуству не уништи.
Мада се остала три тина у рукопису као у књизи догађају три године касније, у њима је битна разлика. У рукопису све почиње од једне водвиљске спиритуалистичке сеансе, да би се настави ло у комичном троуглу: Рина Павле Стојановић – (Новаковић)у, пи — расплело у завршној сцени, са џпедовољно уверљивости и хумора, у којој Рина постаје господар ситуације Спретно и лукаво, Рина се претвара од „монете за поткусуривање" у лич ност која презире п олбацује; Од риче се својих мужева и „трифумфално" напушта кућу, док 0они "остају неми ин поражени. Ралња у књизи п њен тасплет крећу се другачијим токовима. Поврат. ком „покојниковим“ клупко се размотава. Брак Ринин и Новаковићев постаје спорелан „грех“ Испоставља се да је Спасоје фал сификованим документима присвојио Павлову имовину, да се Анта на суду криво заклео, а да је Љубомир под својим именом штампао Паваов научни рад и постао професор универзитета. Путем мита и кору“пије Спасоје плете мрежу ко Павла. Када се уверио да је добијањем концесије за један конзосцијум био на домаку још већег капитала, Спасоје у помоћ призира вагст и полицију. Он је спреман да Павла прикаже као агента и експо-
нента једно, анархистичке оргамизације којој је циљ "рушење државе и друштвеног поретка.
Видећи да су сви спремни да се као сведоци закуну за доказе о његовој | „кпривипи". притешњен од стране власти, Павле спасава толи живот и с пасошем на туђе име напушта земљу.
Када је дао коначну верзију „Покојника", Нушић је био већ прешао селамдесету годину живота и био ушао у Наролни фронт Вратио се своме првобитном тексту, прерадио га и књижевно побољшао, ставио га у салу жбу свога илејног опредељења и става. Тема о власти, с обзиром да ју је већ обрађивао “„Народном посланику" п „Протек цији", наметала се сама по себи. Износећи судбину инжењера Паз ла Марића, „покојника", Нушић је из хумора прешао у сатиру, опору и горку; Паваз је уз помоћ власти обесправљен, „изаучен из друштва и излучен из живота". Сила власти у трагикомелији „По којник“ „директно је уперена на човекову слободу и егзистенцију".
Неизвесно је када је настала прва верзија „Покојника“ и колико је дуго чекала прераду. Њена књижевна врелност, пак, не да порелити са познатом, штамтолико пута извеленом верзијом _„Покој занимљива је за
Питићевог _ комед дела, Да пс постоји „Покојник“ несумњиво била
се паном "1 на позозтнипи. ника“. _ Ипак проучаваоцс ографског ланашњи би вредност прве верзије „већа" пего што то сала изгае ха.
- Др Александар Пејовић
|
ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС АЕТОПИС ЛЕТОПИС
Зашто једна представа дуго траје2
О шестом робендану „Кате Ка. пуралице“ у Сплиту ;
Сплитско Хрватско народно казалиште које у посљедњих неколико година проживљава, према опћем мишљењу, кризу, дало је 11. ХП 1966. премијеру „Кате Капуралице". А ова комедија ДуСровчанина Влахе Стиулића одржала се стално на репертоару сплитског казалишта, доживјела је низ реприза, била је приказана на телевизији и ове је године коначно ушла у репертоар Стеријиног позорја. Без претјеривања може се казати да је ријеч о нај бољој представи сплитског казаатшта у посљедњих десетак или петнаест година.
Како то да је „комедија међу Вратима од Пескарије учињена у Аубровнику године 1800" доживјела тако велики и неоспорни успјех у казалишту које, и према признању сплитских казалишних људи, муку мучи с тлумцима2 Један од одговора на споменуто питање могао би гласити овако: др Марко Фотез је „нашао" дјело примјерено сплитским глумцима. Било би наивно мис лити да редитељ попут Марка Фотеза није био свјестан — свих недостатака ансамбла који му је стајао на располагању. Али уочити неке недостатке, па и неспособности, чини се да је много лакше него уочити оно што неки глумачки ансамбл издиже од дру гог, барсм у неком погледу.
Гледајући ову комедију у не колико наврата, могао сам опазити да је сваки пут била изведена на висини, макар без „премијерне публике". Фотез је поставио дјело као скроз-наскроз реалистичко, па и натуралистичко, Ријеч је, наиме, о дјелу које се разликује од цјелокупне данас познате дубровачкодалматинске храматике.
За разлику од осталих дотада њих комедија, Стулићево дјело раби говорни језик који не разликује пристојне и непристојне ријечи, изразе, реченице. Нимало уљуђен живот обитељи каплара дат је заиста вјерно, – вјерније ваљда него су га приказивали Француски натуралисти.
Можда је сценограф Анте Пухаловић свјесно употријебно својеврсни триптихон за позорницу на којој ће се одвијати живот обитељи једног дубровачког сиромаха. Љубитељи ликовне умјетности сјетит ће се да је триптихон био на срцу и Николи Божидаревићу, великом дубровачком сликару.
Најупечатљивија остварења У представи дале су жене: Асја Кисић, Здравка Крстуловић и Не ва Булић, Изврсно свладавши лар јечје на којем је комедија на писана и бројне талијанизме, Асја Кикић је тумачила Кату, ту јадну жену још јаднијег мужа, нарочито подвлачећи њену жељу за љепшим животом.
Шимун Јуришић
Пето Тузланско пееничко пролеће
М сали Народног позоришта У Тузли, пред малим бројем посетилаца — верних поклоника поезије, 21. марта 1969. године почеле су прве свечаности поезије у овом географском средишту на ше земље, да би се на тек минулим сусретима наши познати песници нашли пред препуном салом истог Позоришта — све бројнијих приврженика поетске речи.
На прве сусрете „Тузланско пес ничко пролеће", дошли су песници Мак Диздар, Насиха Хаџић-Капиџић и Вито Марковић, док су на овим, тек завршеним петим сусретима своје стихове казивали Оскар Давичо, Јуре Каштелан, Мило Краљ, Алп Подримја, Мирослав Антић, као и представници града-домаћина (Богољуб Не
ита
димовић, уз два члана овдашњег.
Клуба писаца), а гости „Песнич' ких пролећа" били су-још и Мира Алечковић, Рајко Петров Но то, Светозар Радоњић — РАС, и многи други песници из готово свих наших крајева. Организатор „Песничких пролећа“ у Тузли је Одбор за књи. жевну делатност Општинске културно-чтросветне заједнице, док су се овогодишњим свечаностима поетске речи придружили као суорганизатори Дом омладине, Народно позориште, Народна бибанотека, Радио-Тузла, Раднички универзитет и. Савјет за књигу прелузећа „Универзал“. Први јубилеј ове традиционалне _ постске манифестације
у(пети сусрет наших песника у, !
Тузли!) протекао је знању јубилеја · народновслободилачког рата (заседање АВНОЈ-а и.ЗАВНОБИХ-а, ослобођење Тузле, фор мирање бригада).
Другог дана (22. марта) овотодтшњих поетских свечаности у Тузли, песници Мирослав Антић и Јуре Каштелан — посетили су "тузланску Гимназију и водили дијалог са ученицима, док су сво је стихове: том приликом казивали Мирослав Антић м Богољуб Недимовић.,
Истог дана Каштелан и Антић били су гости Клуба писаца из Тузле, у коме су водили дијалог о књижевном стваралаштву, а увече су заједнички наступили у сали Радничког универзитета у Тузли и казивали своје стихове омладини града-домаћина, док се сусрет песника Оскара Давича са тузланским | средњошколцима 0чекује ових дана, а нови долазак Јуре Каштелана и Мирослава Антића — предвиђа се крајем априла. Одбор „Тузланских песничких пролећа" намерава, поред _ тога, да објави и књигу — у којој би били заступљени досадашњи учесници свих пет протеклих сусрета песника наше земље у Тузли, а следећа манифестација би се проширила и на околне комуне овог региона.
Богољуб Недимовић
Десетогодишњица емрти Назима Хикмета
Ускоро, у јуну ове године, навршиће се десет година како је велики турски песник Назим Хикмет умро у Москви, далеко од домовине, коју је морао напустити због своје револуционарне делатности. Рођен 1902. тодине у Солуну, као син државног функ> ционера и директора једног листа, у својој деветнаестој години отишао је у Москву, где је упознао Мајаковскот, Ејзенштајна, Мејерхољда. Тиме је једном заувек био одређен његов буду ћи животни пут писца и борца. Вративши се у Турску, где је кемалистичка влада забранила Комунистичку партију, био је су Ђен, али се бекством у Совјетски Савез спасао робије. Када је поново дошао у Турску 1938. године био је осуђен на 28 година затвора. На робији је био у Бруси све до 1951. године, када је 2 мнестиран након свог штрајка глађу и велике међународне ак ције да се спасе затвора.
Мако је много година провео у затвору и туђини, Хикмет је песник који је у својим делима приказао целу географију турске душе. (У Турској је, на жалост, још увек забрањено азјављивање његових дела.) Иако је у отаџ бини бранио чак и херметичан израз у поезији, истицао је да жели да он сам пише онако како би његове речи лако запамтили и сачували у памћењу и његови неписмени сународници. Његов реализам у поезији и прози произлази из свакодневних животних ситуација осенчених вековном историјом поробљеног народа. Након ХХ конгреса СКИ (6) дао је видан допринос борби про тив култа личности својим позоришним комадом „Да ли је по стојао Иван Иванович2"
Основни циљ књижевности по Хикмету је да чини добра им писци који својим делима не дОГриносе напретку у било ком погдеду нису достојни читалачке па: жње. Што се тиче односа садр“ жаја и форме, он вели да форма не треба да пристаје садржају као рукавица руци, већ да бу. де као епидерма на грубој тежа„чкој и радничкој руци, која није навикла на рукавице. Његова поезија, истовремено лирска и епска, у поетској нарацији опева
Уређивачки одбор: др Петар Волк, Васко Пвановић, Миодраг: Илић, ар Драган М. Јеремић (гаавни 8 одговорни _ уредник) мр Љубиша Јеремић, Вук Крњевић (заме, ник славног уредника), Чедомир Мирковић, богдав А. Поповић, Владимир. В. Предић (секретар редакције), Владимир Стојшин, Бранимир Шћепановић. Техничко-уместнич. ва опрема: Драгомир Димитријевић.
Књижевни савет: др Димитрије Буче, нов, Предраг Делибашић, Енвер Берћеку, др Милош Шавћ, Душан Матић, др Војин Матић, Момчило Миланков, др Драшко Рећђеп, Јара Рибникар, Душан Сковран, Алекса Челебоновић, Зуко Џумхур, Паљ Шафер. Мдејно решење графичко опреме Богдан Кршић.
Аист излази сваке друге суботе. Цена 1,50 дин. Годишња претплата 30, полуго. амшња 15 динара, а за иностранство дво. струко. Лист издаје Новинско-издавачко предузеће „Књижевне новине" Београд, Француска 7. Директор Војислав Вујовић. Телефони: 627-286 (редакција) и 626-020 (ко. мерцијално одељење м администрација). Текући рачун: 60801-601-2089. Рукописи. се не враћају. Штампа: „Глас"", Београд, Влај- ковићева 8. ~ :
НАЗИМ ХИКМЕТ
' величину и слабости понижених, њихове свакодневне радости п болове, поворке људи разних карактера н тежњи (у његовим „јоудским пејзажима", једној вр-
сти сћапзоп де сезје, има три стотине личности). Недавно је париски издавач
кррансоа · Масперо објавио две Хикметове књиге, које су у цуској свратиле велику пажњу на овог великог турског песника: велику поему „Људске пејзаже" и писма из затвора „О нади која вас тера да плачете од беса". (Обе књиге имају готово осам стотина страна. То је свакако највећи продор Хикмета на фран цуску књижевну сцену до сада, мада су прве његове песме преведене још '1931. године, а прва кеига његових стихова је објављена још 1951. тодине. Ипак, и У Француској недостаје једна ду. жа аналитичка студија Хикметовог . стваралаштва. Код нас, меБутим, изузимајући његов комад „Да ди је постојао Иван Иванович2", ЖХикметово стваралаштво, које обухвата и прозна дела (роман „Романтичари“ преведен је такође на француски), као и двадесет пет позоришних комада (од којих је до сада већина играна. само у Совјетском Савезу), неза» служено је мало познато.
Десето Тораново прољеће
Програм овогодишњег, јубиларног, десетог „Горановог прољећа", био је замста обиман и репрезентативан, Почео је рециталом Горанове _ поезије у театру ИТД, под називом „Пјесник _слутње, борбе мн побједе", према избору доктора Бранка Гавеле, у изванредном, полетном и надахнутом извођењу _Љиљане · Поробић-Афрић и Мирослава Зупанца.
У истом театру изведена је Камијева драма „Неспоразум", у режији Антуна Целио Цега, у из вођењу Катје Зубчић, Бурђа Др. нића, Јасмине Катанс, Бисерке Фатур, Ане Умиљеновић, Антуна Бурчевића, Ивице Вавра и Владе Холичека.
У суботу (17. марта) изведен је концерт Академског збора п мушког вокалног ансамбла") „Иван Горан Ковачић".
У понедељак (19. марта) био је на располагању песницима. У великој хали загребачке творнице папира радници су спонтано и одушевљено поздравили преко двадесет песника из свих република и покрајина наше – земље. Био је то, како. рече Марко Дам"њановић, „сусрет између опих ко ји производе папир са онима који та најбоље употребљавају“.
Истог дана, у касарни „Маршал Тито" песници су имали сусрет са војницима. „Нема ништа без војничког аплауза", како рече загљебачки хумориста Кемал Мичић, 5 |
У драмском казалишту „Гавела" поисуствоваћли смо рециталу „Крлежин шеснички ангажман", им избору истакнутог познаваоца Крлежиног дела дра Предрага Матвејевића, у сценској осализацији Богдана Јерковића. Бунтовну, пркосну, дубоко људеки аггажовану' Крлежину реч, глелаопима су пренели Љубица Јовић, Марија Кон, Дарко Чурдо, Енес Кишевић, Угљеша Којадиновић, Фабијан Шоваговић и Гојко Бундало. Био је то заиста изузетан дожив-
"љај. .
У уторак (20. марта), велика дворана Студентског центра, нако једна од највећих у Загребу, била је премала да прими све оне који су желели да присуствују великом митингу | поезије, на коме публика додељује „Горанов вијенац". Марија Шонобори, првакиња · Југословенског драмског позортшта из Београда, која. је Горановим стиховима отвори-
Фран ·
· уфер, Стеван
АЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС дЕТОПИС ЛЕТОПИС
ла ову свечаност, није могла а
да не каже: „За мене, као тлумипу, публика која нас је, јутрос
дочекала, један је од мојих највећих _ доживљаја". Можемо до дати да је и Марија Црнобори, за све присутне, била велики Аоживљај. За „Горанов _ вијенац“ „надметали" су се следећи песници: Бранко Андрић, Јеврем Брковић (најављен, Б појавио), Звонимир Голоб, Ахмед Мухамед Имамовић, Божица Јелушић, Матјаж Копбек, Веселко Короман, Бода Марковић, Дражен Мазур, Славко – Михалин, Мирјана Мокосек, Бећир Муслиу; Бранислав Петровић, Адам Пуслојић, Миливој Славичек, Вено ТаТонтић, Миодраг Трипковић, Атанас Вантелов, Торан Бабић и Милован Витезовић,
Своје тужне „народне баладе" Адам Пуслојић је промуклим гласом отпевао, а млади Горан Бабић је такође одушевио публику товорећи своје стихове „на кинеском". „Горанов вијенац“ (трећи по реду после Драта Иванишевића и Пера Зупца) добио је песник тихих елегија Звонимир Гол06. Изван конкуренције, за госте и домаћине, певала је Лада Кос.
Присуствовали смо и такмиче њу рецитатора аматера Југославије, издању усменог часописа „Нитко не може два пута, сватко може два минута“, концерту ансамбла народних песама и игара „И. Г. Ковачић" итд. Као што се да закључити, читав Загреб дочекао је пролеће у знаку „Горановог прољећа".
А у Ауковдолу, родном месту песника Горана, било је заиста славља и младости. У том пре делу „обасјаном _брезама", под блиставим окриљем раног пролећа, Горан је био жив, у нама.
Бранислав Петровић
0 имиџнетичкој поезији — поново
Недавно се у Енглеској (код „Пенгвина") појавила књига Питера Џонса „Имиџистичка поезија" („Џпагј! Роегу") код нас, из савршено неоснованих разлога, назива имажистичком ишли, чак, имажинистич“ ком — књига састављена од осам десет три стране уводног текста и седамдесет две стране изабраних, историјски значајних песама песника — припадника споменутог литерарног покрета у Енглеској. Поводом публиковања те књиге коментатор Тајмсовог књи“ жевног додатка, у једном од но вијих бројева тог листа, с пуном мером _ скептичности и ироније критикује и тај покрет и књигу која се њиме бави.
Он, тако, каже да читалац сад
може да се упозна са комуном пали краљевином Езрасл (од и
мена Езре Паунда) коју је толико некритички дивинизирао Т. С. Елиот, а коју је, тако профетски Виндам ЛАујс још пре педесет година назвао „фармом авангард них будала". на којој су, осим Паунда а Елиота, у раду учес твовалт Ричард Алдинттон, Х. ДА, Џон Гулд Флечер, Ф. С. Флинт, Еми Лоувел м др. .
Да ди се од нас тражи да се дивимо изванредним песмама у овој књизи — пита се овај критичар. Не, то није таква врста антологије. Састављач _ Пите; Џонс на првој страни свог увода каже да су то лоше песме, 08 даље говори да је имиџизам био преоптерећен проблемима и пара доксима, да манифести ни песме нису били у сагласности, да де финиције слике (мисли се, дакако, на песничку слику, штаве) које су имиџисти ·изрицали нису Силе идентичне, итд, ита: „Моле да је највећи проблем у томе каже Џонс. — да су песме које су имиџисти као група објављивали биле такве да се, поштено говорећи, не могу сматрати великим. достигнућима _ литературе. · Неке су врло лепе, али су мноте лоше судећи са било каквог станови. шта и по било каквим критери“ јумима".
Па зашто се онда таква књи. та саставља и зашто се о том покрету говори2 Делимично зато што је Т. С. Елпот у једној сво јој белешци тренутак рађања мо дерне поезије повезао са појавЉивањем групе пмиџиста, негде око 1910. године. А највећи раз Лог нађен је у фрагменту једне критике, изречене поводом појав Љивања књите Еми Лоувел „Не ки имиџистички песници" 1916. године, а објављене такође у Тајм совом литерарном додатку, Тај фрагменат. је гласно; | „Имиџи“ тичка пас поезија испуњава наЛом; чак и кад сама по себи нт је веома добра, чини се да „дећа ва форму. у којој ће се одлична поезија написати". То, је, каже данашњи критичар. овог листа, Питеру Џонсу дало зелено свет Ао, уверило та да имиџисти „не морају бити исувише бистри, њи хове песме не морају Онти псу више значајне — али је истина ла су имиџистичке идеје п данас У центру песничке. праксе међу енглеским песницима.
али се није.
— која се“