Književne novine
_развија се прилично богат
тој
ИСТРАЖИВАЊА
Уметничка
публика у Београду
Наставак са !. стране
5 4 ' 4
потреба. становништва и од услова под којима се те потребе задовољавају. Она тако настаје као резултанта свих "битних услова који, одређују могућност испољавања и задовољавања различитих уметничких потреба. У том смисалу уметничка публика је једна динамичка категорија, која се мења у зависности од свих тих услова: психолошких, интелектуалних, уметничких и урбаних.
| Каква је социјална основа за конститунсање уметничке публике у Београдуг
Треба рећи да је становниш-
-тво Београда врло хетерогено по „многим обележјима. Појам
„Београђанина“ је пре свега услован. Свако ко је трајно настањен и ради у Београду укључен је У тај појам, али је, бар за конститунсање уметничке публике, врло битно да 'ли је неко ту рођен или живи већ двадесет тодина за разлику од другог ко је тек А0шао у Београд. У том смислу Врло је важно знати да се демографски развој града заснива на тзв. механичком _ прираштају, · лакле
на досељавању. Механичка КОМПО-,
нента у укупном прираштају учествује са три четвртине,
Из тога у великој мери произлази и проблем образовног нивоа становништва, који пма пресул: ну важност за конститунсање појединих облика уметничке публике. На жалост, у Београду још увек има близу 80.000 неписмених, односно близу 400.000 становника без потпуног основног образовања, Остаје око 600.000 становника са потпуним основним образовањем односно образовањем на вишем ступњу, које је свакако асиовни извор за формирање појединих врста уметничке публике, У том оквиру има близу 400.000 становника са средњим _ односно вишим или високим образовањем, и то: 145779 квалификованих радника (37,1%), 98.395 лица која припадају _ средњем | стручном кадру (25,1%), 66.658 факултетски образованих лица (171%) м 54.971 · гимназијом
лице са завршеном (14.0%). „Овај, само летимичан ПОГАСА
на социјалну основу требало је да послужи да се види који је основни дискриминациони фактор у · конституисању уметничке пу блике. Томе треба још додати просторну _ разуђеност Београда, концентрацију извесних уметнич“ ких капацитета у џентру града и недостатак слободног времена, па ће бити 'много јасније зашто обим неких врста уметничке публике „остаје на истом нивоу већ годи-
нама, односно код _ појединих врста. се чак и смањује. У исто време, презентациона
основа уметности у Београду је прилично широка, под чим, пол разумевамо укупност физичких и људских капацитета помоћу којих се реализују одређени уметнички програми и садржаји. Београд има 61 биоскоп са близу 30.000 седишта, 5 позоришта са 11 сцена и греко 5.000 седишта, 3 наменске концертне дворане са око 1.50 седишта и још 6 дворана које повремено служе за одржавање концерата. са око 3.000 седишта м
"десетак галерија у којима се олржавају изложбе уметничких
слика са око 1.500 квм. ног простора.
На тој презентационој основи и ин тензиван уметнички живот који пије увек у складу са интензитетом уметничких потреба одно-“ сно обимом одговарајуће уметничке публике. Тако се, на при мер, годишње прикаже око 50.000 филмских представа, око 2.000 позорвишних представа, изведе. око 150 _ концерата озбиљне музике, приреди близу 150 уметничких изложби. .
Најзначајније је ипак се публика окупи на свим тим представама, концертима и из ложбама. Узимајући у обзир само 1971. годину, за коју постоје сређени и објављени подаци, види мо да је на свим филмским прелставама било око 7,5 милиона посетилаца, на позоришним преа“ ставама око 600.000 посетилаца, на концертима око 100.000_ посетилаца и на изложбама _ око 250.000 гледалаца (податак за 1969. годину).
Просек посетилаца по једној представи је врло груб показатељ, али он ипак указује на однос и међу обима уметничке „продукције и обима уметничке публике. Тако је просек по једној филмској представи био 179 посетилаца, по једној позоришној пред“ стави 345 посетилаца и по једном концерту 674 слушаоца,
колико
изложбе |
Судећи по овом показатељу, најпосећенији су концерти, затим позоришта, па тек на трећем ме сту биоскопи. Међутим, ако У обзир узмемо обим сваке наведе не уметничке публике и одговарајући део популације, на пример, све становнике са потпуним основним образовањем, добијамо сасвим друкчије показатеље, Онда видимо да је сваки Београђани" из наведеног оквира популације био у биоскопу 12 пута, да је сваки био само једном у позоришту и да је тек сваки шести био на концерту.
_ Наравно, то је конструкција, јер се зна да сваки грађанин није био 12 пута у биоскопу ОАНОсно да сваки грађанин није био у позоришту. У оквиру сваке пуо“ лике, у ствари, постоји неколико слојева; активно језгро, које фреквенцијом _ свог учешћа У уметничкој комуникацији одређује главнину обима уметничке пубанке, део који се јавља као повремена уметничка публика " маргинални део који скоро излази из концепта уметничке пуб. лике.
Ова релација ће бити нешто јаснија на примеру око 700 испи-
таних чланова београдских јавних библиотека, који су били предмет истраживања. „Читаопи
београдских јавних библиотека", које је спровео Завод за проучавање културног развитка У Ђеограду. Треба одмах рећи да је састав ове групе такав да превлађују факултетски образована лица и ли ца са потпуним средњошколским образовањем — таквих је око 250 (38,0% у односу па укупан број испитаних чланова). Остало су ученици и студенти, којих такође има око 250, радници, којих је прилично мало, свега осамдесетак, и пензионери и домаћице.
"Дакле, образовни. ниво. ово скупине је далеко виши него што је образовни пиво популације ко. ју смо“ третирали као социјалну основу за конституисање уметничке публике.
Упркос томе, 82% пспиштаника није било ниједном на концерту у периоду јануар-јун 1972. тодине, 34% није било ни на једној пои 25% није
зоришној представи : > било ни' на једној филмској представи.
Концертну публику налазимо
једино међу професорима и уметницима, међу стручњацима са ви“ соким образовањем техничког и природно-научног „смера и међу тимназијалцима. _ Професори и уметници су ипак најчешћи посетиоци концерата: 13% је било 3—7 пута на концерту за наведених шест месеци.
Позоришна ни поглавито филмска публика су много хетерогени“ је. Истина, на некој позоришној представи није било 48% административних · службеника, односно 40% средњег стручног кадра, али је зато 36% ученика гимназије, 30%' стручњака „техничког и пари родно-научног смера и. 29% средњег стручног кадра у позоришту било. 5—10 пута.
Филмске представе нису много привлачиле · стручњаке са висо ким образовањем друштвеног сме ра п административне службенике, па ни професоре пи уметнике, али су зато припадници скоро свих. осталих категорија У биоскоп одлазили врло често, неки чак и преко 10 пута.
· Можемо ли на основу тога свега говорити о кризи уметничке публике или се само мењају нека тежишта»
Било би, сматрамо, исувише једноставно објашњење тражити
експанзивној улози масовних медијума, пре свега телевизије, У Београду, истина, има 231.083 телевизијска _ претплатника. М исто време, најбројнија су трочлана и 'четворочлана домаћинства, па треба претпоставити да постоји · једно „домаће гледали ште“ од око милион лица. Међутим, свако ко има иоле развије-
"није н диференцираније културне
потребе, неће моћи искључиво да
се веже за телевизијски програм.
Право питање је, чини нам се, следеће; да ли је настала криза једног типа уметничке публике У
· друштвеном смислу — конкретно,
грађанског типа уметничке пуо лике2 Које врсте уметничке публике је та криза највише захватила2 И да ди се, насупрот ОВОМ типу уметничке публике, изграђује неки нов, демократски тип уметничке публике»
Одговори на ово сложено пи“ тање, међутим, захтевају озбиљна.
проучавања, којих, на жалост, још увек немамо У ДОВОЉНО] мери.
Милош Немањић
ЛЕТОПИС
АНДРЕ МАЛРО ЗА ВРЕМЕ НЕДАВНОГ БОРАВКА У ИНДИЈИ
Малро у Индији, ђангладешу и Непалу
м својим „Антимемоарима“ Андре Малро је, између осталог, описао' и свој боравак у Индији и разговоре са Нехруом. Недавно је опет боравио у Индији, а такође у Бангладешу и Непалу и у „Пари мачу“ од 2. јуна (бр. 1256) налазимо низ снимака и неке ње“ гове утиске са тог путовања. У. главном он истиче напредак који је у Индији запазио на многим пољима, Једно од првих његових запажања јесте да је сада У Њу Делхију упола мање Енглеза него пре седам година (свега их је 5.000), п то запослених у приватним предузећима. Око града су се формирала многа приградска насеља, у којима живи око два милиона, углавном добро ситупраних индијских грађана. Индира Ганди, како истиче Малро — који је. с њом и лично разговарао савладала је глад у својој земљи. Сада ни тзв, свете краве, које се слободно шетају по улицама, нису не само тако многобројне него ни тако суве као раније.
Посебно је важна чињеница да су се идеје о разликама између разних каста у Индији веома много промениле. У многобројним додирима са тзв. недодирљивима У новим односима. одбачена је једна. од највећих ранијих предрасуда. Један од главних узрока томе је демократизација живота, а. посебно систем гласања, приликом ко. та свако мора да додирне бар листић онога који треба да буде недодирљив. Данас је у Индији чак н министар рата члан најниже касте, касте недодирљивих.
У Бангладешу Малро је водио разговоре са премијером Муцибуром Рахманом и на универзитету Рашшахи, који има двадесет пет хиљада студената, био промовисан за' почасног доктора. Малро тврди да је изборна. победа 'Рахмана изванредна, али сматра да би за младу државу било драма. тично ако жетва. не би била добра. Индија сада води преговоре са Пакистаном за пуштање паки-
· станских војних заробљеника У замену за сто педесет хиљада цивидних Бенгалаца који се сада налазе у Пакистану без права да та напусте, У Бангладешу сва је
ИВИРКЕВН НОВИНЕ
Уређивачки одбор: др „Петар Волк, Васко Ивановић, Миодраг Млин, др Драган м. Јеремић (главни и одговорни уредник), мр Љубиша Јеремин, Вук Крњевић, Чедомир Мирковић, Богдан А. Поповић, Вла-
димир ВБ. Предић (секретар редакције), ·
_ Владимир Стојшин, Бранимир Шћепановић, Техничко-уметничка опрема: Драгомир Ди“ митријевић. Е |
Књижевни савет: др Димитрије Вученов, Предраг Делибашић, Енвер Берћеку, др Милош Илић, Душан Матић, др Војин Матић, Момчило Миланков, др Драшко Ређеп, Јара Рибникар, Душан Сковран, Алекса Челебоновић, Зуко Џумхур, Пал
Шафер. Идејно решење | графичке опреме,
Богдан Кршић,
Лист излази сваке друге суботе, Цена 1,50 дин. Тодишња претилата 30, подугодишња 15 динара, а за иностранство двоструко. Лист ·мздаје Новинско-издавачко предузеће Београд,
„Књижевне – новине“
Француска 7. Телефони: 627:286 (редакии“ ја) и 626-020 (комерцијално одељење но 22,
министрација). Текући рачун: 60801-601-2089.
Рукописи се-не враћају. Штамла:' „Глас“, '
= Ђеоград, Влајковићева 8,
' уметничког · ниоца.
култура бенгалска упркос ранијим пакистанским репресијама, Културне забране су ишле до тога да се чак и велики писац Рабиндранат Тагоре нашао на индексу забрањених писаца. Репресија је ишла до физичког уништења. У тим репресијама, као и у борби против Пакистанаца, који су Бангладеш сматрали за своју колонију, половина студената универзитета у Даки је изгубило своје животе.
У Непалу Малро је наишао на децу коју су њихови хипи-родитељи дали на школовање код првених лама. Религија црвених лама, за разлику Од оне коју практикују жуте даме, испуњена је матијом и чаролијама. Непалци ве рују да је родно место Буде Капилаватсу негде у њиховој земљи и археолози се надају да ће јел нога дана тачно утврдити тде је велики оснивач будизма рођен. Супруг богиње смрти Кали, по имену Кали-Бханрава је заштитник непалске краљевске породице и, као бог страха, још и данас служи за утврђивање кривице оних који тврде да су невини: 0 сумњичене доводе у сандуку до једне његове скулптуре и, ако У изненадном _ сусрету, окривљени повраћа, онда је крив, а ако се уздржи — сматра се невиним.
То су, углавном, Малроова запнажања, која су у чланку у „Пари Мачу“ само набацана без не ког видљивог реда по стилског глачања, а која ће, сва је прилика, једном наћи места у неком новом издању „Антимемоара“ или у некој другој његовој књизи,
Жан-Мари (еро
У педесет осмој тодини умро је познат авангардни француски глумац | и – позоришни _— редитељ Жан-Мари Серо. Архитект по образовању, ученик Дилена и пријатељ Брехта, он је много помогао афирмацији Јснеска, Женеа и Бекета као драмских писаца, а уз то је био један од првих приказивача Брехта на француској сцени. Био је директор позоришта „Вавилон“ и саоснивач трупе Серо-Перинети, Мако је показивао веће симпатије за модерне писце, приказивао је и класике, али је настојао да они делују на нов начин, У том смислу говорио је: „Један спектакл треба да буде променљив сваке вечери“. С друге стране, мада је радо приказивао комаде без хуманистичке и политичке поруке, много је учинио и за приказивање друштвено и политички ангажованих комада: најпре комада Бертолда Брехта, а касније и писаца Тзв. трећег света Емеа Сезера и Катеба Јасина. Режирао. је Брехтов комад „Изузетак и правило“ с црначким глумцима и приказивао та црначкој публици, сматрајући да порука овог комада може бити од интереса за савремену Африку, али је тврдио да верност Брехту обавезује да се иде даље. Брехтово , позориште је произишло из ранијих историјских збивања, те стога „бити данас брехтовац, значи. говорити о трећем свету“. У том смислу борио се за афирмацију Сезеровог и Јасиновог поетског и политичког позоришта, У којем су се, у неку руку, спајали Брехт и Бекет. Прошле године је са Мишелом Рафаелијем пронашао сценску архитектуру која је омогућавала приказивање борбе етничких мањина кроз историју Бретање. Комад у којем се па борба приказивала под насловом „Пролеће црвених капа“ био је последње остварење његове позоришне уметности, али његово име ће остати исписано светлим сА0вима у историји модерног фраз пуског позоришта као. активног и друштвеног
чи-
АЕТОПИС ЛЕТОПИС АЕТОПИС ЛЕТОПИС АБТОПИС ЛЕТОПИС
Класик италијанске књижевности Карло
Емилио Гада
М осамдесетој години Умро је један од највећих савремених италијанских писаца Карло Емилио Гада. До значајних признања д0шао је касно; тек после шездесете године, када су његова дела почели интензивније да преводе и“ на стране језике. Његовом успеху највише је допринео роман „Грозна збрка у УЛИЦИ Мерулана“ (1957). По неким пртама ово дело личи на криминалистички роман, јер је реч о откривању једног злочина, али то је, у ствари, широка фреска живота римских грађана и малограђана за време фашизма. Иако рођен, у Милану, У грађанској средини, Гада је створио и у својим делима користио један „суперјезик“, састављен из више жаргона и. ди. јалеката. (римског, наполитанског, миланског), а У многим. својим делима врло успешно је приказивао тратичне стране живота са извесним хумором. Његовом стваралаштву је, без сумње, дало печат и његово велико животно искуство, Као инжењер живео је у разним друштвеним срединама и крајевима Италије, па чак, иду. ћи трбухом за крухом, и У Арген-
КАРАО ЕМИЛИО ТАДА
тини, _ Француској, Белгији.
Почео је као песник, а у првом светском рату написао је дневник са ратишта и из заробљеништва (објављен је тек 1955. године, али је врло значајан за разумевање Гаде као писца и човека). Први његов роман је „Мадона фило зофа“ (1929. објављиван у часопису, а две године касвије и посебно, заједно са две новеле). Од 1931. године напушта позив инжењера и посвећује се писању. Од 1940. до 1950. године — пошто је У међувремену објавио „Замак У Улинама“ (1934) и „Чудеса Италије“ (1939 — живео је у Фиренци и околини да би се 1950. године преселио у Рим, где је живео 10 вучен и усамљен и где је и умро. До 1955. године сарађивао је на Трећем — програму Радио-Рима, али је тада престао са било ка квим, сем књижевним, радом.
Гада је један од италијанских писаца који се, поред писања 14 ративне прозе бавио и писањем културно-историјских, филозофских, психолошких и друштве | но-критичких текстова. Критичари
| су препознали извесне идеје Лајбница, Бергсона и Фројда у ње товим погледима, које имају при лично кохеренције, док се У ње говој прози описује живот једног, углавном, дезоријентисаног света, што се нарочито запажа у њего вом делу „Сазнање бола“ (1968). Био је противник фашизма и у есеју „Ерос и Пријап“ (1967) дао је гротескно психоаналитичко објашњење фашизма и Мусолинија. Добитник је неколико чувених књижевних награда, међу којима и „Виаређо“ (1953) за „Новеле из војводства у пламену“ и награду издавача за „Грозну збрку У ули“ ци Мерулана“. Гада је п преводио (превео је са енглеског Конрадо“ вог „Тајног агента“). Поводом ње тове смрти критичари су истак“ ли да је Гада класик италијанске књижевности, чија ће врелност тек у будућности бити У потпуно“ сти сагледана.
Немачкој и