Književne novine
· ске свести"
АНКЕТА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“
КЊИТЕ КОЈЕ НЕДОСТАЈУ. НАШОЈ КУЛТУРИ.
Наставак са 1. стране
ваквих или онаквих приједлога, културних установа које репрезентирају те земље, дотле приједАози који потјечу с овога тла и плод су иницијативе наших познавалаца страних књижевности односно њихова рада — остају често у запећку. Не пледирам овдје, разумије се, за оглушивање на кретање на свјетском књижарском тржишту нити за ремећење културне размјене по „аожавној“ линији. Заузимам се напросто за То да се створе повољнији увјети за пласирање дјела која нити пре-
| поручују страни рекламери нити
нам предлажу стране институџије (таквих је, уосталом, врло маАо), а сасвим сигурно могу 060гатити наше спознаје о сувременим књижевним кретањима и представљати прилоте наттој властитој књижевној култури.
Александар Флакер
ВЕЛИКЕ " МОНОГРАФИЈЕ
У ПОСЕТИ старом — пријатељу, Рашку „Аимитријевићу, враћамо се анкети „Књижевних новина“ и питамо се, заједно са Вама пошљ товани урелниче: које књиге недостају нашој култури, првенствено књижевној, из туђих ризница2' · Има заостајања која је тешко или касно сад надокнађивати, али боље икад него никад... Рецимо, нисмо на време преводили — са француског, енглеског, немачког, италијанског, шпанског, руског велике монографије о највећим појавама у књижевности и уметнасти, филозофији и култури уопште. О Шекспиру, из огромсе би: блиотеке о његовим делима и це лом му опусу, преведене су само три-четири изврсне књиге, Шта имамо, или боље: шта немамо, на пример, о Гетеу2 Рашко Димитријевић помиње Гундолфа, али — да је преведен раније! Долаје Брандесову монографију о Гетеу и не заборавља две књоте, истога Георга Брандеса, о Волтеру, у којима се огледа осамнаесто сто. леће, тако рећи цело... Ја дода“ јем монографију Пола Азара о Сервантесу, и онда потече цела река све бољих и бољих студија о творцу „Дон Кихота". О Лаву Толстоју у послелње впеме много се пише, не само у Русији. По менимо две добре, популарне, корисне монографи:е: Виктора Шкловског (1963) и Антзија Тгоа: ја (1965). Стари Шер Пастал објавио је 1970. релативно сажету мо нографију „Достојевски — човек и дело", плод вишегодишњег тру: да. Зашто у нас још није преведе на виспрена књига Џорџа Стемнера: „Толстој или Достојевски" 2 Она. би изљлавачу донела и непосрелну корист.
Да не развлачимо, јер листа би могла бити предуга: предлажемо да неки добар издавач оснује едицију: Велике монографије, или Велике књижевне студије, или Животи значајних стваралаца, Том низу ваљало би при'ружити Студије о великим епохама. Рашко Димитријевић се сећа узгред и готово кличе име Густава Ко. ена: у његовој обимом невеликој књизи „Велика светлост Средње та века" побијене су заблуде о средњовековном – мрачњаштву, а васкрсло је једно плодно доба кад су неимари и уметници имали широко поље рала, кад је у музици пронађена полифонија, кад је жеви припало, најзад, достојно мес то у животу духа, кад су створе. ни нови лирски жанрови у пес ништву, кад.:. Ја додајем дело Е. Р. Курциуса: „Француски дух у двадесетом столећу". Рашко Димитријевић жали што досад нико не преведе „Романтизам у ев ропској књижевности“ од Пола Ван Тигема, а ја се враћам уна: зад сећајући се једног узорног дела за сваког компаратисту, дела доиста“ класичног: „Криза европ од 1680 — 1715. од Пола Азара, једног од утемељача упоредних изучавања литературе, идеја, моралних и естетских нор. ми. Додајем „Европску мисао у осамнаестом веку" истога писца, Правимо скокове, јер области су велике: ко би превео „Кризу рог мана" од Марсел Ремона (1966) која може огде да спада, али мо: „же да сугерира и трећу едицију: Књижевни жанрови велике синтезе2
Нека од поменутих класичних дела ту и тамо су превазиђена. Али то су темељи без којих је теш ко градити у овој области. Њих треба имати да би се могло ићи
даље, да би се у нама боље др.
жала најновија слична дела.
" предузеће
Добро би дошла и једна се: рија која би систематски представила велике књижевне крити: чаре (знатан део тог посла ради и урадила је већ, нпр. „Култура_ и други). Критичарима при. дружујемо есејисте, сејаче идеја, душебрижнике целих нараштаја и целих епоха, узбуркане савести свог времена, и свих времена... Рашко Димитријевић почиње Од модерних Француза, шири лепезу ми спушта се у прошлост, Надмећемо се у додавању имена, Сећамо се Сиареса, с којим ме добро упознао Ромен Ролан. Читао сам Сиаресове огледе о Сервантесу, о Шекспиру, о Достојевском, о Ибзену, о Паскалу. Писац необичан, а у нас — једва познат... Рашко Димитријевић помало стидљиво изговара име опата Бремона, јер оеше — опат! Али је писао како сјајно писао! — и о „чистој поезији", Шарла ди Боса наша пуОлика треба тек да открије, ако се нађе неки издавач да га пред; стави. Затим блистави огледи им: пресиониста у критици: поред Леметра (чији један мали избор имамо), Франса, Жида (кога такође имамо у малој, танкој књи: жици)...
Зашто је у нас тако мало поз нат Ален, мислилац, есејист, сја: јан тумач велике литературе, а сажет, афористичан2.., Како то да. је енглески критичар Метју Арнолд у нас готово непревођен> Од „нове критике" у нас је на гласу Роланд Барт, преведен је Дубровски, Остали делимично или нимало: Жорж Пуле је најобухватнији, јер његова књига „Са: вест критике" (1971) сбухвата књижевну мисао од Госпође Де Стал до Ролана Барта. Исти критичар редактор је и значајне књиге „Да.
иу
СА ИЗЛОЖБЕ „АНТИЧКИ МОЗАНЦИ И УМЕТНИЧКО БЛАГО ТУНИСА“.
Рашко Димитријевић — много би нам о не само о Жиду... Ја додајем Дневник његовог противника, Ромена Ролана, и његову толему преписку — какав је то споменик (још необјављен у цедини), какво сведочанство, каква морална лекција! Ко ту све не дефилује: Тагоре и Ганди, Горки и, Цвајг, Ајнштајн и Шва,цер, Толстој и Малро... велики распони, имена куљају.. На други начин занимљив и врло значајан је днев ник Браће. Гонкур, у коме се по Јављују Зола, Мопасан, Туртењев, Доде... дуга је колона, Дневницима. би. се могла придружити велика мемоарска дела, опет фрес-
ке епохе, од Сен Симона до Де.
Гола. и Малроа, а велике преписке — каква би то била едиција! ~ каже одједном Рашко Димитријевић,. Па писма Томаса Мана, Рилкеа, Пруста,.. ; .
Моја тренутна опсесија су ве лики моралисти, есејисти, они чији је праотац Теофраст, а дел — Монтењ, Уздрман је, ако не и срушен, цео један систем драгоцених вредности, Корисно би биАо понудити савременицима на» шим неку проверену, здраву хра: ну: огледе, максиме, разговоре, мисли једног Монтења, Ла Боесија, Паскала, Ларошфукоа, Фонтенела, ћЛабријера, Вовнарга, Диклоа, можда и Босјеа (набрајамо без реда, па и писце који су превођени али овде је реч о систематској едицији великих моралиста) све до Расела, Сартра и других моралиста нашег доба. Јер то је, како би Томас Ман рекао, „племство духа“, јећлина аристо. кратија увек неопходна човјечанству, вазла дежурни „саобраћај ци" моралног чувства.
Драган Недељковић
Р. 5: Као славист додао бих: ради проширења видика ваљало би љубитељима, студентима, па и наставницима руског језика и
руске књижевности понудити „Ис торију руске литературе“ од Д. Мирског (објављену на енглеском, преведену на француски и друге језике), па и ону од италијанског
руаижу а РА 5 НА СЛИЦИ:
НАДТРОБНИ МОЗАИК, ВЕРОВАТНО ПАГАНСКОГ ПОРЕКЛА, ОТКОПАН 1909. ГОДИНЕ
Х МЕСТУ ТЕНЕ (ХЕНХИР ТИНА)
нашњи путеви критике" (1967). Немамо ни једну књигу Жа а Русеа, „папе“ европског Баро.а; пише он и о другим епохама — ње гово дело „Облик и значење" не малоби нас обогатило. Поменимо и другог Женевљанина: Старобинског, чији се огледи појављују У нашим часописима, Сећамо се и других савременика, баш савре меника, јер су редовно у теку. ћим проблемима, пишу изазовно, актуелно, аристофановски по ду“ ху. Мислим на Ескарпија, писца „Отвореног писма Богу" (које је у нас преведено) и „Отвореног писма Баволу“, које чека свог и» давача. Етизмбла. .. Е Затим нас заносе велики днев ници, фреске епохе, огледала драме савести: Дневник Андреа Жида, бар у одломцима — каже
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ
Уређивачки одбор: др Петар Волк, Васко Ивановић, Миодраг Илић, др Драган М: Јеремић (главни и одговорни уредник). мр Љубиша Јеремић, Вук Крњевић, Чедомир Мирковић, Богдан А. Поповић (оперативни уредник), Владимир В. Предић (секретар редакције), Владимир Стојшин, др Иван Шоп, Бранимир Шћепановић, ; Техничко-уметничка опрема: Драгомир Димитријевић. Књижевни савет: др Димитрије Вуче. нов, Предраг Делибашић, Енвер Берћеку, др Милош Илић, Душан Матић, др Војин Матић, Момчило Миланков,. др Драшко Рећеп, Јара Рибникар, Душан Сковран, Алекса Челебоновић, Зуко Џумхур, Пал Шкафер. Идејно решење графичке опреме Богдан Кршић,
Лист излази сваке друге суботе, Цена 30 дин. Годишња претплата 60, полугодишња 30 динара, а за нностранство дво, струко. Лист издаје Новинско-издавачко „Књижевне новине“ Београд, Француска 7. Телефони: 627.286 (редакци. ја) и 626-020 (комерцијално „одељење и па: министрација). Текући рачун: 60801-601-2089. Рукописи се не враћају. Штампа; „Глас“, Београд, Р'ојковићепа 8.
Мислим и на чудесног
" слависте Ебоге То бано-а, која
је, можда, мање виспрена, али зато целовита и богатом библиографијом на више језика погкреп“ љена.
Време је да се преведе зчачајно дело. Рене Велека: „Историја модерне критике" које би обогатило не само наше компаратисте ни теоретичаре него све оне који се баве књижевном науком, Д. Н.
АМЕРИЧКИ И ЕНГЛЕСКИ КРИТИЧАРИ
ВОЛИО БИХ да се преведу ова дјела, односно збирке америчких и енглеских критичара: |
Мат К. Мпитзак 1 Сјеагћ Вгоокз5: Рбетату Списвт, А 5Зћот! Назготу
(Преглед главних критичких теорија од Платона до сувремене критике. Премда аутори повијест критичких теорија интерпретирају са становишта данашњег Ме“ Списзт-а — што сами у предтовооу признају —, књига тиме не губи на интересу те се истиче стимулативним мислима и ин-
· терпретацијама.)
Е, Е. Геам: Избор есеја
Бројни аутори сматрају да је Теа најутјецајнији сувремени британски критичар који је вјеројатно најуспјешније синтетизирао естетски интерес са — моралном преокупацијом.
Манег АПеп: Тле Епризћ Моуг1
(Релативно популарна повијест енглеског романа од почетака до тридесетих тодина овог стољећа. По преглелности, једноставности и
стоучности један од најбољих кра--
их увода у с повијест енглеског романа.) |
Др Мирослав Бекер
АЕТОПИС
Књига Весне Парун на руском језику
Присутна у свим послератним антологијама југословенског — песништва, Весна Перун има релативно невелик број објављених самосталних збирки на другим језицима — на чешком, бугарском, словачком. У недавно објављеној антологији хрватске поезије на француском језику, код чувеног издавача „Зегерса", Весна Парун је најзасгупљенији савремени живи хрватски песник, а сам Пјер Зегерс јој признаје формат једне Ане Ахматове, Габријеле Мистрал и Нели Сакс. Још ширем присуству у међународним размерама ове наше истакнуте песникиње, несумњиво доприноси управо изашли избор њених песама на руском језику. Опсежна збирка (од 220 страница) има једноставни наслов „Стихови“. Издавач је московска „Художественаја литература". Иначе, ова књига, подељена у три циклуса, садржи пре ко стотину песама из готово свих тридесет и пет збирки које је веома плодна песникиња штампала од 1947. до ове године — Од најраније песме „Зов“, написане још пре „Зора и вихора" па до избора из књиге „Сто сонета". Међу неколицином успешних пре водилапа свакако је значајан и удео данас најпознатије совјетске
· песникиње Беле Ахмадулине, која
је сама превела преко двадесет песама. „Стихови" Весне Парун у тиражу од 10.000 примерака већ су распродати. :
Биолиографија Матице српске
Већ је више пута истакнута неопходна потреба састављања би: блиографија издања наших воде ћих књижевних, научних и кулљ турнопросветних установа и друштава, Ову давнашњу осетну праз нину почела је да попуњава Матица српска у Новом Саду издавањем библиографија својих из дања. · у
До данас су изашле две књиге. Прва. је „Садржај Летописа Матице српске" (1825 — 1950), у редакцији и са коментарима дра Марка Малетина, дугогодишњег Матичиног секретара и уредника „Детописа"., Састављач ове библиографије уложио је у овај по сао неколико година . напорног рада, успео. је да дешифрира низ иницијала м знакова анонимних сарадника, открио и пронашао многе библиографске податке и обавио један тежак и сложен ис траживачки посао,
Пре кратког времена изашла је из штампе друга књига. То је „Библиографија Матице. српске" (1950 — 1965), у редакцији и са коментарима Јелене Николић, ви шег библиотекара Матице српске, У овој књизи су библиографски обрађене књите објављене у Ма тичином издању у означеном вре: менском раздобљу, затим фото типска издања, периолика, дат је преглед аутора са насловима ра дова, регистар наслова самостал: них издања, регистар преводила. ца, регистар збирки, хронолошки преглед периодике, ретистар штам парија и именски регистар. Све је то обављено врло савесно и стручно, зналачки и са разуме
Било би пожељно да Матица српска настави, са припремањем,
обрадом п издавањем оваквих | библиографија, нарочито старих и тешко приступачних новина,
листова и часописа, Такве биб лиографије постале би драгоцени приручници, неопходно потребни књижевним п научним РаДЕМНИа,
Интервју е Хорхе
Лупе Борхесом
Познато је да је Хорхе ' Луис Бор-
хес, након Нерудине | смрти свакако _ најистакнутији _ писац Латинске "Америке, непријатељ
владе Хуана Перона, који је недавно поново. постао: председник аргентинске републике. Тим поводом аргентински уредник вашжингтонског — недељног листа „Њусвик“ Ен Скот интервјуисала је Борхеса, постављајући му, пре свега, питања о његовом од носу према Перону. По изјави Борхеса, сукоб је избио кад су перонисти, за време прве владе Перона, ухапсили његову мајку и сестру због учешћа у демон-
· страцијама, а њега избацили са
скромног места које је заузимао у Националној библиотеци и, да би се с њим нашалили, понудили му да буде главни инспектод жи вине у Буенос. Аиресу. Засада Борхес нема никакве контакте с новом владом. Месец дана пре него што је Перон дошао на
_ же:
ХОРХЕ ЛУИС БОРХЕС
власт, видећи да је његов долазак неизбежан, поднео је оставку на место управника Национал не библиотеке и верује да га не. ће узнемиравати због тога што се боје интернационалних про теста,
Борхес не крије да је против Перонове владе, јер сматра да Перон нема ничег специјалног ни супстанцијалног, те, и кад би не стао, ништа се не би променило, Сматра да се перонизам никако
не може назвати филозофијом (како је назвала Ен Скот), па ка. „То се не би могло узети озбиљно, на пример, као комуни“ зам. Ја нисам комуниста, али то је најзад једна идеја с јасним погледом на свет. Перонизам сигурно није такав“. Борхес сматра да је културна ситуација у Аргентиви врло лоша, те говорити о ступњу ове културе значи једну врсту ирспије. Последњих година није било лако ни увозити стране књиге, а сала је ограничено и увожење · часописа и листова. Сматра да је Аргентина пре 50 — 60 година била прва латинскоамеричка земља, а сала је по. следња: новац има малу вредност, књижевност је лоша, а људи се олако међусобно убијају. Бор. хес верује да би, можда, најбоље било да напусти Аргентину, али мора да остане да би се бринуо о својој 97-тодишњој мај. ци. Најзад, упитан шта мисли о
најновијем добитнику Нобелове награде, Борхес је одговорио: „Никада нисам читао Патрика
Вајта, али разумно је да ову на. граду добије један Аустралија: нац. Зашто не2 Уморни „смо. Од додељивања награда Американци; ма или Латиноамејејканцима. Претпостављам да ће је слелећи пут доделити једном Африканцу, Арапину или Малајцу“.
Јубилеј Пнетитута „„Пакенм Горки“
Напунило се четрдесет голина како је почео са радом Књижевни институт Савеза књижевника СССР-а „Максим Горки". Декретом ЦИК-а СССР-а, с потписом М. И. Калињина, остварена је идеја Горког о стварању високе школе за свестрано образовање Људи који ће на било који начин радити у књижевности илл око ње. Трећег децембра 1933. године први студенти су испунили про сторије зграде на Тверском булевару бр. 25, куће у којој је некад живео Александар Херцен, а коју су такође посећивали им Валериј Брјусов, Владимир Мајаковски и Сергеј Јесењин, : У међувремену је завршило студије тридесет седам генерација овог првог књижевног института у свету. Време је потврдило да је идеја Горког била плодо. носна и да је Институт многим младим људима помогао да, ма основу стеченог филолошког и историјског знања, створе своја прва књижевна искуства и овла дају основима уметничког мај. сторства. Инстатут не ствара књижевнике, али помаже младим „људима од дара да постану писци лакше него учећи неку другу школу. А ми они који нису — постали писци, корисни су на другим пословима: обично као редактори или преводиоцл. Мебу истак.
нутим предавачима Института налазили су се мила се налазе тако истакнута имена совјетске
књижевности као што су Кон. стантин Феђин, Леонид Асонпов, Константин Паустовски, Алек:
сеј Сурков, Иља Сељвински, Лео: над. Собољев, Бладимир Лутовској. А међу писцима, како ру
ске народности тако и многих Аругих националноста, има голи ко истакнутих писаца да их је
тешкб 'и побројати. Међу њима су, између осталих, Константин Симонов, Александар Чаковски Џинтас Ајтматов Расул Гамза. тов, Михаил Лугоњин, Јуриј Бон дарев, Геор:иј Бакланов, Јуриј Казаков. |
|