Književne novine

ИНОСТРАНЕ ТЕМЕ

0 ВРАННАМА Н НЕДОСТАЦИМА СОВЈЕТСКЕ КРИТИКЕ.

О САВРЕМЕНОМ СТАЊУ совјетске књижевне критике, тачније речено о њеном развоју у току последње две године, времену теклом у знаку одлуке ЦК КПСС „О књижевно-уметничкој критици , много се говорило на свесавезном саветовању критича ра, одржаном крајем јануара у оскви, и пасало на страницама совјетских часописа ин новина. Већ дуже време се на ову тему чују полемичке ноте џ појединим руорикама „Литературне тазете", а права трибина критике, стиче се утисак, постаје „Литературнос обзреније", орган Савеза писаца СССР (основан 1. јануара 1973) који излази једном месечно и већину простора посвећује критици,

Треба нагласити да је на саветовању критичара оквирима за кључака о успесима, недостацима, задацима, циљевима критике

ен низ питања, мишљења, расправа са страница „Литературме газете". Поред објављивања. поезије и прозе, „Литературна газета" је писцима, као и критичарима, дала реч у неколиким руб. рикама — „Полемичке примедбе", „дијалог "писца и крмтичара", „ава мишљења о једној књизи". Како је, поготово у последњој, реч. 0 најновијим делима са којима се наш читалац није имао прилике упознати, принуђени смо на извесна уопштавања.

Једно од патања из области теорије критике, о коме се писало а и говорило на саветовању, је разграничење појмова „критика" и „литературоведеније" — наука о књижевности, А. Курилов, на пример, надовезујући се на Пуш“ кина (критака је наука која от" крива лепоту п педостатке у књижевним и уметничким делима) прихвата термин Бјелинског (критика — динамична естетика), јер, како каже, критика је позвана да открива. лепоту која још није позната науци о лепом, да упознаје лепо у његовом рађању, развоју, непрестаном покрету, обогаћива њу. „Литературоведеније" настаје тамо где се критика завршава, тде се прекида тражење нових и почиње свестрано проучавање већ откривених лепота; док оно као да из прошлости гледа на себи "савремена уметничка дела, мере. ћи их скалом вредности која је већ проживљена _човечанством, критика као да их посматра из будућности — она ствара нове критеријуме лепоте, и стиче нове квалитете, у зависности од зада“ така које пред њу поставља ХОД друштвеног и уметничког развит“ ка човечанства. Покушаје да се критика „уздигне на ниво литера туроведенија" · Курилов _ сматра објективно усмереним на лишавање критике њеног специфичног предмета сазнања, на њено већ програмирано заостајање и од књижевног процеса и од науке о књижевности.

Било је, такође, речи и о критеријуму истинитости у критици и углавном се захтевало његово пооштрење, Михаил Острик, на пример, замера. што се ћутке про. лази поред не ретких критичких чланака недовољно спремних ау тора, који стварају ситуације у којима се може изразито хвалити им, обрнуто, који руше представу о „критици као поштеном и разумном раду мисли на основи беспрекорног укуса". Свестан поте“ шкоћа при „мерењу истине" У критичкој мисли јер; како каже, нема физички опипљивих једини“ ца, којима би се мерили уметни“ чко платно, садржина дела, а ни разрађених логичких метода као у математици (иако је било доста 'спора о могућности њиховог увођења у праксу уметничке ана. лизе) Острик сматра да је виши критеријум истине — пракса. Он цитира Лењина: „Од живог по сматрања до апстрактног мишљеља — такав је дијалектички пут смознања истине, спознања објективне стварности" п позава на проверу степена достизања ове мисли у данашњој критици,

Какву лепоту откривају и на који начин савремени совјетски критичари; како пи чиме мерм ис тину „критика критике"2 Шта се о томе пише- у „Литературној га: зети "2

„Дела о радничкој класи и са темом о раду, производњи, индустраји, у центру су пажње критичара", каже Борис Анашенков, Оп „није против многобројних симпо“

" зијума и низа новинских студбаца посвећених овим темама, али се чуди што се говори уопштено какав је карактер радника, какав треба да буде, како та треба оли" сиватм, а не о конкретним дели. ма, о метаморфозама _ данашшње прозе са темом о производњи. А“ нашенков је мишљења да се да.

нас може товорити о раднику

„јунаку новог типа, јер је он, иако

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 11

се социјалном активношћу, принпитијелношћу, нетрпељивошћу према демагогији (надовезује на своје претече у књижевности и њеахове _ прототипове у животу, принуђен да ради у јако измењеним 'условима.

„Захтевају критику аналитич“ ку, конкретну, интелектуалну, е моционалну, објективну, добронамерну, принципијелну, али се о филозофији реч заподене крајње ретко" — каже Аолф Ефендијев (Баку). Он · дефинише уметност као прозор у велики свет, а критику као око које у свет гледа кроз прозор уметности; матери јал, по њему, вије само циљ за књижевност, већ средство којим она утиче на ум и срце људско, а уметност није само циљ за критику, већ средство помоћу кога она спознаје време. Подсећајући на дефиницију Хегела, „филозофија је мисао којом је захваћена епоха", он говори да критика вије ништа друго до осмишљавање времена, мисао о епоси па је не оспорно да она мора имати везе са "филозофијом. Осмишљавање књижевног процеса захтева од критичара да буде истовремено и естетичар, и социолог и филозоф. Управо на рачун овог последњег Ефендијев упућује замерке поје-

ЛАВ АЊИНСКИ

диним ауторима чије су критичке чланке објавили „Литературное обозренне", „Вопроси литератури", „Октобар" поводом романа Сергеја Залигина „јужноамеричка ва: ријанта", сматрајући да су узрок њихових крајње супротних оцена површно, _ нефилозофско _ читање текста, па и непотпуно сагле« давање његовог опсета п дубине. Он овај роман издваја као дело о коме се највише писало у прошлој години, астичући да је центар интересовања књижевно-критичке мисли последњих година проблем јунака у веку научно-техничке револуције. Као писца који даје материјал за филозофске расправе о човеку и времену наводи бе“ лоруског прозаика В. Бикова, а као МИ филозофски проблем | века — очување себе као личности, У

Нека мишљења о савременој совјетској критици преносимо из анкете коју је на ову тему „ли тературна газета" спровела међу писцима. Песник Виктор Боков изјавио је да је кратика у последње време приметно оживела, да се појављују озбиљни чланци посвећени актуелним проблемима, али да би „грешио ако би изјавио да све у критици иде како тре ба". При том мисли на чланке који се појављују у штампи а „као да себе не оптерећују доказима", при чему није важно да ли се о делу одазивају позитивно или негативно — њихова је реч, свеједно, обезвређена. Истом приликом Јевгеније Јевтушенко као „критичке чланке" који су на њега утицали. нагоди имена при. јатеља, међу којима Булата Оку цаве и Беле Ахмадуљине и, наро. чито, Александра Межирова, чија су му мишљења увек била од значаја ч помоћи. О савременој критици каже; „Ценим само оне критичаре чији је рад део филозофије нашег друштва, Осим то га, права критика није само ра суђивање 0 књижевности, већ књижевност сама по себи. Блис тава књижевност, велика филозофија, наравно, може бити и мала рецензија. Ипак, ја мислим да нама недостаје Жанр есеј, он је

сасвим неразвијен". Јевтушенко хвали радове Д. Грањина о Пуцпг кину, Ахмадуљине о Љермонтову.

Поред тога и књигу Д. Самојлова о руској јами, чланке Ј. Карја кина о Достојевском, као и руб. рику „Дијалог писца и критичара у „Литературној тазети, посебно

разговор између Георгија Семјонова и Лава Ањинског.

Поменути разговор је, доиста, |

пмао доста заниммавих тачака. Писцу Семјонову се чини да са: временој прози недостаје елегантан стил, он је поборник лирске прозе, љубитељ музике у тексту, он сматра да је „лепо писати" обавезан писац приче, повести, који средствима сталистике тре ба да „прикује" читаоца описом пејзажа, а да од писца романа то не треба захтевати. Критичар Ањински сматра да баш тога има, али недостаје озбиљан разговор о животу у књижевном делу, честа је недореченост. (Управо о јунацима Г. Семјонова писао је у једном од ранијих бројева А. Котан, замерајући писцу што су онп дати увек ван ебласти свог празвог занимања, тумачећи то као последицу њихове немогућности да на послу искажу своју личност. Он поставља писцу питања: шта би им то омогућило, шта им смета, шта они траже на земаг12 — и не иде далеко по одговор, сматрајући да га ни писац нема, да се он до те мере сјединио са личностима да губи чак и оно, писцу неопходно, супериорно ву: торско становиште, по М, Бахтину. Отуда упоредо са верним описом резултата душевне апатије јунака нема убедљивот истраживања мо тива. Котан оматра битном и не опходном позицију писца, његов зрели поглед на свет, активност стваралачке мисап), Ањински каже: „Писци вашег таласа су нај“ зад доститли. циљ: створили су дела која су била противтежа прози са тезом од пре 15—20 тодина. Затим је на смену дошла тзв. „проза села" која је извела другог јунака им поставила сасвим друте проблеме. Ви сте давали“ лепу словесност, а они су тежили да мисле историјски, ви сте ипли од Буњина, Тургењева, они од Љескова, Толстоја". А'"Семјонов одтовара: „Наш правац хтео је да подвуче да постоји личност! Да постоји човек. Никако не од твожћа, већ врло лако рањив, од крви и меса, са 80%, воде — дотакнеш (бопнеш), п он ће сав истећи. Ево у чему ја видим ње гову заслугу". Говорећи о музикалности руског текста, Ањинска каже: „У данашњој прози ја осећам пре свега замореност од тих „вежбања". Другим речима — од Тургењева према Толстоју, Од Толстоја према Достојевском". Семјонов пита: „Зашто потцењивати значај Тургењева2 Он је био најактуелнији од свих писапа у своје време. Њега оу чекали..., а Ањински га прекида; „Њега и сада воле, као чародеја руске ре“ ом. Али сада, мислим, неће то чародејство _ одлучивати. Не оно. Већ управо === директна "пробле“ матика". Јунаком. бр. 1'овај критичар сматра пословног човека, каквог захтева научнотехничка

револуција, какав једино и 02.

говара њеном грандиозном обиму за чије васпитање се у животу позива књижевност. И даље, да се књижевници боје тог човека „...пре би се помирили са лењим им добрим Обломовом, него са пословним Штолцом".

На поменутом саветовању критичара речено је доста позитивног и негативног о савременим токовима критике. Може се, гло бално, рећи да. је „под знаком плус" велики значај одлуке ПК КПСС „О књижевноуметничкој критици", којом се наглашава да је она донела продубљење, обога.“ ћење методолошких принципа, по“ могла теорији да разради битна питања, проширила хоризонте и привукла пажњу критике на кон» кретну анализу уметничке разно“ врености савремене многонационалне совјетске књижевности као квалитетно новог естетског образовања. Л. Новиченко, на пример, истиче већу активност и партиј“ ност критике (такво њено дело вање на књижевни процес, формирање оцена, укуса, убеђења чи“ талаца), као и принципијелпост, борбеност, немирење са идејним колебањима – (одступањима). Он сматра да се пооштрио вид критике за социјално у књижевности и да расте тежња ка најважнијем у савремености. Оп замера кри: таци на честим чланцима ниског филозофског и естетског _ нивоа, на неналажењу везе између живота и уметности, нескладу изме“

сматра, ·

ГЕОРГИЈ СЕМЈОНОВ .

Њу анализе и оцене, која је и недовољно 'образложена (било је још оваквих замерки, углавном на све популарнији тип рецензије) и траже продубљено јединство е' стетичке и сопијалне анализе.

Пред _ савремену _ књижевну критику Д. Јакименко ставља као циљ схватање промене карактера у корелацији са временом, иступање“ против утилитаризма у У метности, одговор себи самом и читаоцима на питање каква је и у чему веза данашње књижевно сти и савремене стварности. Јед: ним Од највећих задатака књижевне критике сматра васпитавање новог човека, а не само приказивање савременог јунака.

ХМ формулација задатака књи“ жевне критике, Борис Сучков је за стваралачко осмишљавањо о ног новог, које у књижевност уноси живот. Он иначе заступа позиције социјалистичког реализма, истичући _ партијност као ње гову пајважнију категорију, уз народност у уметности. _ Он за 50те године везује нову фазу овог правца, када је „совјетско друштво доститло црте зрелог социјализма", а против је тога да се на савремену књижевност гле. да као на прелазни сталијум У еволуцији социјалистичког реализма, фазу између „класике" старог правца и нове класике у будућности, Питање истраживања могућности реамистичког прика“ зивања он сматра једним од најважнијих проблема теорије соцнјалистичкот редлизма.- Поред ве родостојности, црте која се често сматра једином мом уметни“ чког израза (слике), Сучков указује на условност као један од видова спознавања и уопштавања реалности у систему социјалистичког реализма.

На саветовању је подвучена у лога критичара као активног бор“ ца идеолошког фронта, а критике као бојног оружја у идеолошкој борби. И у уметности критичару се често додељује високо место као ствараоцу. Песник Леонлд Мартинов, на пример, у разговору са критичарем Јевгенијем Си' доровим, каже: „Чини ми се да је Вајлд рекао да су критичари не успеми књижевници, Ја сматрам да није тако. Прави критичар је успели књижевник, он ствара своју уметност, трећу стварпост, ослањајући се на живот који га окружује и писца кога ана: лизира. Због тога је њему, као и сваком ствараоцу, врло важна форма исказивања. Добар рад критичара, рецимо Пасарева или К. Чуковског, увек је уметнички рад“.

Исти разговор критичар Сидоров завршава речима: „Прво што ћу урадити после овог сусрета биће то што ћу још једном про читати Мартинова. Сваки разго· вор, па још изложен на новин: ској страница, даје само веома приблужну, нетачну представу 0 смислу п току разговора. Мисаоно сваки критичар води свој дијалог са песником насамо са његовим стваралаштвом."

Злата Коцић

(ЕЋАЊА НА МИХАИЛА ЗОШУЕНЋА

У фебруарском броју совјетског часописа „Питања књижевности" објављена су сећања Јевгеније Журбине на славног совјетског писца, хумористу и сатиричара Михаила Зошченка. Журбина је дуго познавала Зошченка, с њим се дописивала и више пута писала о њему, а у два маха и пред говоре његовим делима (1928. и 1965. године). Већ на самом почетку својих сећања Журбина истиче да је Зошченко био један од оних писапа који су искрено гоздравили револуционарне промене настале Октобарском револуцијом. С њим се она упознала пошто је свој први чланак о ње. овом стваралаштву објавила у лењивтрадском вечерњем листу „Црвене новине" 1927. године, и

· то на љегов захтев. Насупрот та-

дашњој вулгарно-социолошкој кри тици, која је погрешно идентификовала писца с његовим јунацима, Журбина истиче како је Зошченко био дубоко различит од малограђана-ћифта, које је прикази вао у својим делима као трагико= мичне фигуре, Штавише, она сма-' тра да је у својим делима тако сјајно и могао да прикаже ову врсту људи зато што је „по сво јим људским квалитетима био ослобођен од прта ин стремљења људи овога типа".

Боље упознајући Зошченка, Жур бина је запазила да је он био врло мало подобан за свакодневни живот и да му је велики број. ствари и догађаја био готово неподношљив, почев од неприкладно купљене карте за позориште до обавезе да некога посети. „Њему је све било тешко — каже Журбина — осим посла, осим тога што га је чекало за писаћим столом". Тога је, уосталом, п он сам био свестан, пишући: „Ја сам у неку руку машина за књижевни рад и веома слаб човек за живот. Ја сам уман, али мој ум је — У књижевности, у филозофији, а не у свакодневном животу... Ја присуствујем у животу веома мала и унеколико чудно с гледишта нормалног човека."

Када се Јевгенија Журбина преселила из Лењинграда у Москву, Зошченко јој је писао многа писма, која је она сачувала и из којих наводи извесне делове. Из њих се види да је Зошченко био често болестан и да се, како је и Константин Феђин запазио у јед: ном чланку из 1967. године, ле чио писањем, п то врло успешно, Што се тиче Зотпченковог односа према критици, он јој је указивао знатну пажњу. Једном приликом, прочитавши три чланка о свом стваралаштву, рекао је да га ти чланци не радују због похвала њему упућених, него због њиховог успешног проницања у суштину његовог дела пи правилна, идеолошке анализе. УМ разговорима са својим читаоцима често је наводио Марксове рети (које је прочитаб и у критици саме Жур-

- бине) о потреби комедије ла би

се човечанство весело растало са својом прошлошћу, истичући да је тим Марксовим ставом из „Кри» тике хегеловске филозофије права" означен један од битпих задатака совјетске књижевности.

Последње сећање Журдине на Зошченка пада у 1958. годину, мало пре његове смрти, У Лењин град је приспела у лошем распо“ ложењу, али је Зошченко, говорећи јој о многим стварима, па и о својим новим делима, успсо да развеје њев „песимизам“ Такав је био Зошченко и баш је лепо што је Журбина у својим успоменама успела да развеје неке заблуде које су некада постоја: ле у вези с његовом личношћу и његовим радом,

СТРИП МИОДРАГА СТОЈАНОВИЋА