Književne novine
ЛЕТОПИС
ПЕСМА. КАО НАДАХНУЋЕ
Музичка редакција – Београдске телевизије обогатила је свој програм једном серијом која је већ на самом свом почетку привукла велику пажњу како уметника из свих уметничких грана тако и многобројних љубитеља музике широм читаве Југославије. Очигледно је нова серија „Песма као надахнуће“ побудила интересовање највише због тога што је омогућила да се музика представи као покретачки елемент не само у животу музичких уметника већ и у стваралаштву песника, сликара, вајара, новинара, а заједно са њима, и у реду оних „анонимних“ али постојаних њених Љубитеља. Уредник и креатор те емисије, Божидар Пантић, истраживач на подручју односа музика-телевизија, _ извео је пред камере двојицу познатих уметника који су музику доживели као део света утканој у своје стварање и у њеним непрегледним токовима нашли своје инспирације; били су то Јанко Брашић, сликар и музиколог Иван Ценерић, док се, у току наредних емисија, очекује долазак композитора Михајла Вукдраговића и Крешимира Барановића и мнотих писаца, драмских и ликовних иметника. Сви они, од Ристе Стиловића до Стеве Жигона, откриће музику у свом стваралаштву и свом животу који тим стваралаштвом исказују. Посебно место у емисији „Песма као надахнуће“ добиће прослављени ратни командант "ни књижевник Бранко Обрадовић, који ће описати партизанске песме и њихов значај “ Револуцији.
Владислав Димитријевић
ПОЛ ТОГЕН КАО ПИСАЦ
У библиотеци „Идеје" издавачке куће Галимар у Паризу је објављена књига текстова чувеног сликара Пола Гогена, коју је за штампу припремио Даниел Герен. Ова књига ће бити откриће за све оне који Готена знају само као сликара-аутодидакта, који је дао нове махове модерном сликарству. Гогенови текстови, писани на Тахитију, представљају У нсти мах уметнички и животни манифест, аутобиографију, теоријеки _ експозе _ схватања _ умег ности, па чак и филозофски поглед на свет. ХМ њима се види да је његова одлука да побегне из цивилизације свога времена била заснована на чврс тим и јасно одређеним схватањима, Независног духа, никако није мотао да се сложи с буржоаским ре-
дом ствари и начином _ живота. „Демократе, банкари, минстри уметнички критичари _ узимају
протекторски изглед а не штите, већ продају као продавци риба у халама. И хоћете да уметник буде републиканац!" Као што је одбацивао грађанску демократију и републиканизам, Гоген је одбацивао п многе њихове идеје, као параван којим буржуји скривају своју голотињу. На питање о страсном реваншизму Француза против. Немаца, Гоген каже: „Моја браћа су овде, У Немачкој или другде, свуда. Ја, дакле, немам зашто да водим рат". Био је, наравно, одлучно против званичне уметности, коју је буржоазија цепида и одликовала, па је писао да су уметници којима Француска може да се поноси они који су противречили својој епоси; Делакроа, Миле, Коро, Курбе, Мане, Русо. Желео је да се ослободи свих ограничења која му је као човеку и уметнику постављало ње гово друштво, грађанска цивидизација, и тако је дошао на Тахити, где су га младе девојке успављивале својим лепим мелодијама, питајући се није ли жена коју је оставио представљена _ на фотографији коју је чувао у свом портфељу. Била је то, међутим, Манеова „Олимпија", која је симбо лично представљала његов „брак" са уметношћу, Гоген је као ЖанЖак Русо, чије је педагошке иде је видео остварене на Тахитију, сматрао да цивилизација квари нарави. Цивилизација му је, међутим, и на Тахитију, у лику жандарма и свештеника, заторчавала живот, бринући се за његов морал и понашање, Није стога случајно ни то што је оптужио католичку цркву да је напустила дух Христове речи из библије. Књига Тогенових готово необјављених текстова, која носи наслов „Овири", што на тахићанском значи „дивљак" (или, тачније, природни човек), умногоме значи _ манифест слободарства против цивилизације која настоји да човека претвори у шраф свог механизма и да га укључи џ свој рачун, У којем све, па и човек са својим _ духОВНИМ
# вредностима, има одређену цену.
ДЕИЗИС СА ИКОНОСТАСА ПОЖАРЕВАЧКЕ ЦРКВЕ (ПОЧЕТАК |ХУПГ ВЕКА)
У СЕНТАНАРЕЈИ
КЊИГА 0 СЕНТАНАРЕЈИ
У Будимпешти, у издању издавачког предузећа „Корвина“, на српскохрватском и немачком језику, објављена је књига о маБарском граду Сентандреја, који се налази педалеко од Будимпеште и има славну историју, посебно везану за српски народ. Текст ове књите написао је познати _ мађарски књижевник и преводилац Стојан Д. Вујичић, а 116 уметничких фотографија снимио је Берђ Леринци. Вујичић је, врло кратко али и врло обаве. штено, изложио историју Сентандреје од прастарих времена. Овај град је имао свој успон када је био римско гранично утврђење Паноније, да би, после најезде Авара, постао словенски град. Мађари у тај град долазе крајем ТХ века, а данашње име, које је добио по легендарном оснивачу руске цркве и заштитнику руског народа св. Андреји, помиње се први пут у повељи краља Тезе 1 из 1146. године. У периоду од Хо до ХЕМ века Сентандреја се развија У значајно средњовековно насеље, које почиње да опада у току сто педесет година владавине Турака. Године 1690. досељују се у Сентандреју Срби на челу с патријархом Арсенијем Чарнојевићем, који су ту изградили бројне цркве и учинили га својим верским и културним центром. Град доживљује процват током хуи века. И данашњи Сентандреја, који све више постаје одмаралиште и туристичко место, углавном је сачувао изглед скраја тог века. У Сентандреји је стварао значајни књижевник Таврил Сте-
фановић Венцловић, као и низ песника (Лазар Нешковић, Авакум Авакумовић), а многи Срби
из Сентандреје били су широм Европе познати трговци и истакнуте занатлије. Међутим, почетком ХЛХ века град сустиже низ невоља (пожари, поплаве, епидемије, а 1880-их година и губитак винограда), и то ће довести до економског пропадања становништва. Пропадање некада славног града панонских Срба описивао је са много успеха оснивач српског књижевног реализма Јаков Игњатовић, који је рођен у Сентандреји, где је и данас сачувана његова родна кућа. Сада 1е Сентандреја срески град Од 12.000 становника, који привлачи својим лепим и питорескним изгледом, као и својим _ културним споменицима, у које спада и српска прквено-уметничка збирка, значајан извор за упознавање живота и културног стваралаштва Срба У Мађарској од ХУ до ХТХ века. Књитом „Сентандреја њени творци, а посебно Вујичић својим текстом, много су учинили да се и наши читаоци упознају с једним знаменитим пунктом прошлости српског народа.
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ
Уређивачки одбор: АР Петар Волк, Васко
Ивановић, Миодраг Илић, др Драган м. Јеремић (таавни и одговорни уредник), Јеремић, Вук Крњевић, Чедо-
мр Љубиша мир Мирковић, Богдан А. Поповић (оперативни уредник), Ваадимир в. Предић
Владимир Стојшин, Шћепановић. ТехДрагомир Ди.
(секретар редакције), др Ивав Шоп, Бранимир ничко-уметничка – опрема: митријевић.
Књижевни савет: Ар Димитрије Вученов, Предраг Делибашић, Енвер Берћеку, др Милош Илић, Душан Матић, др Бојин
Матић, Момчило Миланков, др Драшко Ређеп, Јара Рибникар, Душав Сковран, Алекса Челебоновић, Зуко Мумхур, Пал
Шафер. Идејно решење графичке опреме Богдав Кршић.
Лист излази сваке друге суботе. Цена 3 дин. Годишња претилата 60, полугодишња 30 динара, а за иностранство ДВОструко. Лист издаје Новинско-издавачко предузеће „Књижевне новине", Београд, Француска 7. Телефони: 627-286 (редакција) и 626-020 (комерцијално одељење и алминистрација). Текући рачун: 60801-601-2089.
. Рукописи се пе враћају. Штампа; „Таве",
Београд, Влајковићева 8.
·" це
АРАМАТИЗАЦИЈА НОВАКОВОГ РОМАНА
Пригодом премијере драматизације романа сувременог хрватског књижевника Слободана Новака „Мириси, злато и тамјан“ у загребачком „Театру итд“ критици су поставили питање које се често пута намеће у таквој згоди: колико је драматизација (тако је Божидар Виолић окрстио свој рад) вјерна слову и духу романа» Међутим, чини ми се да је овдје важније питање: што је Виолић нашао (можда ће' нетко други наћи нешто друго) у роману и сматрао важним за позорницу2 Мадона је'ос око које се врти драматизација. Намјерно сам избјетао ријеч особа, јер је Мадона у Новакову тексту све прије него то. Она је, додуше, старица прикована уз кревет и своје самољубље, као што само стари, самољубљиви и болесни људи знају бити. Као искусни казалишни човјек Виолић је осјетио да драматизација не може почивати на појму, идеји (јер је то заправо Мадона), већ на особи. Као што филозофија и умјетност обрађују више или мање исте теме, али на различите начине, тако је драматизатор од доста апстрактне
Мадоне створио жену, судионика ,
у представи у којој човјек без потешкоћа може пратити радњу.
Као што се Вершинин у Чеховљевој драми „Три сестре“ не може (ја ли слабост, посриједи 2) одијелити од своје, У сваком погледу тешке и непоуздане, жене тако је и Мали везан уз Мадону: она му је у своје доба омогућила. школовање. То ће бити рационаАни разлог због којег ће остати уз Мадону, али је прави разлог дубљи, озбиљнији: није се снашао у стварности. А та је стварност у драматизацији: мало мјесто (како се спомиње Кампор и прква св. Андрије лако би се могло помислити на Раб), увијек исто и никад занимљиво друштво, мизерна .мировина, цијене које скачу. А Мали има жену и дјецу, но смисао живота није нашао у њима, као ни у цркви које се звона веома сугестивно у пред стави оглашују.
Редатељ Виолић је највише пажње посвећивао стварању угођаја и ту се показао као умјетник који изврсно познаје казалиште, његове могућности и његове границе. Као проводни мотив у пред стави то су звона до којих Мали ништа не држи. У њима ће тражити животни смисао Ерминија која остентативно изјављује да је атеист иди Луција коју ломе тјелесне жеље. Да је редатељ изо ставио монолоте Малог и можда још неке призоре, представа би добила на краткоћи и једрини.
Међу глумцима за неколико копља била, је боља од осталих Марија Кон-Кнежевић. Тумачила је „стару пуру“ Ерминију која траје дане у грубости сваке врсте: у надвикивању и псовки. Такве се дјевојке налазе у свим малим приморским дјевојкама, а Кон-Кнежевић је изврсно уозила што одликује та бића: начин говора (реченице без точке и зареза) и начин хода и на томе је градила и изградила своју улогу.
ХМ току цијеле представе Мадона лежи, и гледатељ види њезин кревет, понекад руку, а никад лијер је гледалишту окренута леђима. Нада Суботић је Мадону доживјела као особу од крви и меса и њезин глас љутио је и нас као што је љутио и Малог. Изета ЖХајдархоџића видјели смо У џилогама које му много боље „стоје“ него улога Малога. |
Сценографија Лончарића плијенила је својом прегледношћу и једноставношћу. И' њој као и тлу мцима редатељ може захвалити што су му омогућили створити представу у којој ће стварање ат мосферг и текст бити најважни-
ји.
Шимун Ј уришић :
КЊИЖЕВНО САМА ПОСТАВЉА ЈШТАЊА
у КУДА ИДЕ и каква би требало да буде бугарска књижевност биал је тема недавних расправа софијских писаца. Целокупна бугарска штампа опширно је о то ме писала, а велики недељник „Литературен фронт“ објавио је тим поводом у више наставака реферате и делове разговора о новообјављеним прозним, песнич.
„ким и драмским делима. М тим
расправама покренута су и друга питања о „будућим задацима социјалистичке уметности“, али су она остала недоречена и без јасних закључака.
Постоје ли и какви су то нови „таласи“ који запљускују уметност нашег суседа упркос тврдња ма да се наставља досадашњи курс „без скретања“2 Питање је у тим занимљивије што задире У бит саме данашње бугарске ли тературе која је, верује се, У 04 ређеном смислу те речи била „социјалистичкија“ него књижевност било које друге социјалистичке земље.
Теоретичари нису на то одтоворили, нису чак ни желели, мада су ова питања поставили сами књижевници својим најновијим делима. Већ афирмисани писац Атанас Наковски штампао је роман „Свет увече, свет ујутру“. У њему су обрађени неки етички проблеми _ савременог бугарског друштва у којем „не цветају увек само руже“. Млади Ганчо Стојев објавио је „Киклопа“ за који би наши критичари вероватно рекли да је роман писан под утицајем Џемса Џојса и Марсела Пруста. Читаоцу овог романа о усамљеничком животу гњураца неминовно се намеће закључак о присуству проблема отуђености у савременом бугарском друштву — упркос званичним теоријама да је алијенација неспојива са социјализмом. Запажено је још неколико романа, међу којима „Раскршће облака“ Георгија Алексијева, „Обични људи“ Георгија Карасла вова и „Преживљене приповетке“ Добрија Жотева.
И бугарски песници прихватили су „пут иновације“, мада у нешто скромнијим размерама. Тако је збирка „Звездани пут“ Љубомира Левчева (добитник је највећег признања, Димитровске награде) оцењена као изразито модерна са „динамичком структуром певања“. Остали песници писали су прошле године махом као и ранијих, настављајући тако тра дицију „казивања радосних тренутака живота, љубави, револуције, садашњости и будућности“.
Што се тиче дела југословенских писаца, у Бугарској за последњих неколико година ниједно није штампано мада су многа одавно преведена. Праве разлоге томе нисмо могли да сазнамо, мада смо разговарали са више одтовор“ них Људи у Софији. Како нам је рекао песник Божидар Божилов, директор издавачке куће „Наролна култура“, ово прдузеће ће идуће године издати „Есеје“ Мирослава Крлеже, „Травничку хронику“, „На Дрини ћуприју“ и „Есеје" Иве Андрића, као и антоло тију хрватске приповетке.
Ганчо Савов, који је уз Сику Рачеву један од најбољих познавалаца и преводилаца наше литературе на бугарски, рекао нам је да су „Изабрана проза“ Цирила Космача и „Башта сљезове боје“ Бранка Бопића чећ У "штампи! Тренутно се преводи и „Тврђава" Мише Селимовића. Овај млади пу-
· блициста и велики пријатељ наше
земље објавио је досад више од 150 већих текстова, есеја и приказа о књижевностима југословен ских народа. Тренутно завршава рад на књизи „Савремена Југославија“, а узгред припрема књиту о Словенији.
Душан Станковић
АВА ДЕБИЈА · у БЕОГРАДСКОЈ ОПЕРИ
Од догађаја који су се последњих дана априла месеца одигради у београдској Опери издвајају се два: појава новог Фигара у „Севиљском берберину“ — Слободана Станковића, и поновно гостовање тенора Бруна Себастијана, који је на сцени ове опере првипут у својој каријери запевао наславну улогу у Маснеовом „Вертеру“.
Већ смо имали прилике да па овом месту истакнемо младог баритона · Слободана – Станковића, који има многе лепе одлике које дају разлога за оправдану наду у погледу његових перспектива: перфектна дикција, пријатан глас, осећајно, изражајно и чисто певање, завидна техника, складна, симпатична и мужевна фигура, и најзад изразита сценска спрет-
',
| „ли иННЕН ЕНИ НИ НИ Неш Ни Пан – пет застао 0 5 Ауе а ОДН
ност, Ускачући у већ прилично расходовану представу 25. марта, Станковић је у њу унео једну раздрагану, маштовиту, враголасту, необуздану, веселу и духовиту младост, која га је на махове ваљда и због нужних импровизација — водила у воде „приватног“, али ни тада није бивао неџкусан, напротив: за све време кодико је пленио толико је и импоновао! Нас посебно радује чињеница да Станковић, крај све своје сценске младости, односно неискуства, уме да буде протагонист, тј. има нечег од оног што зовемо личност, што им јесте оно битно на чему и почивају све наше претпоставке за његову будућност. с НЕ Београдска сцена имала је једног аутентичног и великог Фигара: Станоја Јанковића. Упорним радом, сталним сумњичењем у по-
стигиуто, непрестаном надтрадњом, Станковић, по свему оном свом потенцијалном, има све
услове да оживотвори једног новог јунака из Севиље, н да та тим _ новим, тј. својим, учини аутентичним у нашем времену.
Други деби, госта из Италије, тенора Бруна Себастијана, био је далеко срећнији Од оног из прошлог месеца У „Риголету“, поготову певачки. Широке линије, натопљене устрепталом и искреном осећајношћу, без брзих и бравурозних места више су одтоварале Себастијану, при садашњем стању његове певачке технике, и он је у њиховом остварењу показао сву лепоту свог облог, меког и топлог лирског гласа, мада је и овога пута имао тенденцију ка веристичким изливима, који су спутавали и његов глас и одводили га даље од самог „Вертера“. Ако је чисто певачки у његовом Вертеру било низ доиста изванредних и надахнутих места, у његовом свеукупног тумачењу тог романтизпог лика једва да је било нечег што би нас могло задовољити. Био је то Вертер који се задовољавао самим собом, без икаквог контакта са партнерима,
Стота мислимо да његова гостовања не могу улазити у Ред оних „комерцијалних“, па, дакле, ни у ред оних гостију који се звучно најављују, скупо плаћају
н скупо — продају! Једноставно речено, ангажман — да, гостовања — не! Јер, ангажман би га
временом и радом учинио ситур-
нијим, поихватљивијим, и употребљивијим. Слободан Турлаков
После дуге и тешке болести
умро је један од највећих совјетских скулптора Јевгениј Викторович Вучетич. Рођен крајем 1908. године у Ањепропетровску, Вучетич је 1930. године завршио уметничку школу у Ростову на Дону, а затим учио на скулпторском факултету Академије ликовних уметности, Још пре Отаџбинског рата је већ био познат скулптор, али се нарочито истакао својим послератним делима, посвећеним борцима и руководиоцима Црвене армије. Једно од најзначајнијих дела везаних за његово име је споменик ратницима ослободиоцима Црвене Армије постављен у Трептов-парку у Берлину, рађен под руководством Вучетича. Сачинио је и низ споменика Лењину, а једно од његових најбољих дела је споменик Феликсу Бержинском У Москви. Дао је и низ портрета радника, научника, уметника, руководилаца међународног комунистичког покрета. Његово је дело и алегоријска скулптура „Прекујмо мачеве у плугове“, која стоји пред зградом ОУН у Њујорку. Али свакако најзначајнији рад му је монументални споменик у Волгограду. посвећен браниоцима-херојима _ Стаљинграда, који је рађен по његовом пројекту и под његовим руководством. Уметничка критика је у овом делу истакла драматичност и херојизам. као и оптимизам и патос с којима је приказана побела нал фашистичким _ освајачем. У Вучетичевом лелу изражене су (битне прте совјетског скулпторског стила, с патупталистички ичстакнутим пртама фигура и знатиом тежњом ка гралдмозном | по монументалпом. њему. су се умиотоме устелоточиле како лобре тако п лопте стране тако схваћене скулптуре. За свој рал ,„Вучетич 1е тоотлашен за хероја сопијалиститког рала и мароднот уметника СССР-а. добио је Лењтиоту п пет лрусавних награда СССР-а, а био је п потпредседник Акалемије ликоОвних уметности „СССР-а. Поволом њетове смрти, као што је “обичајено “ таквим приликама, излато је званично саоттттење, које с“ потписали најистакнутији партијски и лаожавни руковолмтоти, ма челу са Леоттлом Ћпемстњетом, и најчсетакнутији охтурни радници Совјетског Савеза.