Književne novine

СУСРЕТИ

|У ПОТРАЗИ ЗА ЛЕПОТОМ

Ф Разговор са сликаром Богданом Јовановићем

ВЕРОВАТНО би сваки човек, ЖВА

' (би умео, пронашао дубоко у себи

скривене или полускривене нагоне за трагањем које би га у крајњем циљу водило лепоти која постоји у свим просторима, само је треба пронаћи и зато имати у себи снаге, воље и љубави. Можда се и само делић одговора свему томе налази у ономе што нам је рекао сликар Ботдан Јовановић, који путује светом већ две деценије, и на платно (а понекад и папир) покушава да „стави“ бар делимичан одсев свог унутарњег света, чије богатство дугује спољњем. — За мене путовање није ни авантура ни бекство, већ потреба да се „надишем“ онога што је уметност током времена подарила свету, ма колико такав пут, пун успутних неудобности, од мене изискивао.

Од 1955. године, кад први пут напушта Југославију и одлази у

Париз, Богдан . Јовановић путује.

по свету, сам и са сопственим средствима, носећи у себи све што би хтео и имао понети, а у руксаку само сликарски прибор. Обилази свет подељен морима, границама, политиком и уједињује га собом и уметничким просторима који су недељиви п који припадају сваком“ човеку, исто онолико колико и сваки човек припада њима. |

~ _— Пре него што сам видео друге земље и континенте, најпре сам кренуо у истраживање 0вог дела света у коме живим и коме припадам. Путовао сам по Југославији од завршетка рата и жи· вео с њом у време: изградње хидроцентрале Јабланица, у доба успона Трепче, обнове Бора. Нисам шшао као репортер или туриста, него сам хтео да. упознам ово поднебље да бих могао аутен-' тично да осећам своју земљу и

аргументовано говорим о њој кад

пишем или сликам. Обишао сам манастире, обалу до Трста и сазнавао детаљ по детаљ у кале. идоскопу утицаја на нашу културну баштину. „Учио“ сам ис“ торију и уметност тамо где су после неухватљивих збивања остајали материјални остаци. Ја нисам историчар уметности, ја само идем за уметношћу до њених извора пи тражим је тамо где је непатворена. И не учим је из књига.

Своју је књигу, од које ће тек нека поглавља исписати и вероватно једном објавити, почео, као што је сви почињемо, у годинама пре зрелости, кад се тек нејасно наслућују вредности које усвајамо. То су године време рата, у коме је изгубио десну руку; затим долази у Београд и успева да нађе оног другог себе (за којег смо често недорасли да га упознамо) у сликарству. То су године педесете, доба утврбивања мерила по којима ће касније живети: путовања по Југославији и студије економије, све већа заокупљеност сликарством којим ће се професнонално бавити Од 1958, од када је члан УЛУС-а. Отада путује и до јесени 1973. упознаје земље свих континената изузев Африке.

— После Париза обишао сам Италију од Палацо Дукале до Помпеја, затим Грчку и појас у коме се простирао више-мање њен утицај: обале Сирије, Либана и Египат, чија је култура остала за мене до данас један од ретко високих домета које уметност са мо понекад. достиже. Предуслов овим и следећим путовањима би"ло је познавање језика: за оно што сам ја хтео да сазнам, са туристичким проспектима и пе знањем страних језика, био бих неповратно ускраћен.

Да би речју и делом најбоље представљао себе и своју земљу другим _ народима, човек треба, пре свега да добро познаје и воли

своју домовину. Ко то не уме, не-

ће моћи да спозна, цени и воли културу других земаља.

— На пуговањима сам свугде сусретао) наше исељенике и сваки сусрет са њиховом увек присутном жељом да се врате мени је био утолико тежи, пцто сам посебно кад уметник своје. тло, јер њему дугујем прве изворе, па и прве у уметности, без обзира на понеку нијансу која може неосетно да уће у моје Огло, Поменуо бих Пикаса, који је и у Паризу ипак остао. Шпанац, и то на. својим платнима, која су, 'уместо њега, говорила 0' неугашеним дубоким осећањима према Шпанији.

С кратким "прекидима кад. се враћао у земљу, Јовановић је две

деценије путовао и сликао, а у.

'предаху у Београду враћао се ди-

везан за:

мензијама у којима је налазио потврду за прођено и виђено и сагледавао га из угла овог дела (свог, превасходно) света. Пригредио · је 50 изложби у свету (Француска 1955., САД и Чиле '64., Аргентина, Мексико и Перу '65., Енглеска '69., Индија и Сри Лан“ка 71. Тахити ;1973. итд...)

— Џа тлу Латинске Америке, у Перуу, први пут. сам био у конфликту са самим собом и оним наученим у школи. Стојећи пред · невероватним _ трађевинама – Мачупићу и Куско, у брдима на 4.000 метара надморске висине. питајући се да ли је могуће да је људска рука пре 4 — 5 хиљада година створила те споменике цивилизације. А у Мексику се изу-

зетне личности цене до вредно-

сти споменика: имао сам прилику да сретнем њиховог великог сликара Сикеироса (који је бпо и у Београду) и да видим узбуђење народа кроз који се шапатом

"пронео глас да је међу њима он ·

као жива легенда. Још једна изузетна земља је и Цејлон-Сри Ланка, где · сам са препоруком | наше – амбасаде, -добио галерију да излажем и стан, а чак су ме и људи на улици позивали У своје куће зато што сам Југословен. И најчешће људи несебично помажу човека који је дошао у њихову земљу само ако се увере у његове добре "намере, а оне се доказују делом.

Нико не воли. обећања. и људе који ништа не раде. Али чо-

веку који с љубављу _ жели да ' представи

2 своју земљу и људи највштшег ранга ће пружити ру-

ку. У Карачију песник Ахмет-Фа.

из- Ахмет, добитник Дењинове награде за поезију, отворио је моју изложбу. У Хонгконгу бискуп'

"Хонгконга и Макао зажелео ми

је срећу као „човеку добре воље међу народима“, без обзира што нисам верник. У Турској сам за арапске земље добио све бесплатне визе. У Бангкоку ми је британски - амбасадор без чекања дао визу за. Хонгконг, а аустралијски визу за своју земљу на пуних 6 месеци, и то чак тодину дана унапред! Јер, већина - људи је ипак за неподељен свет." Већина људи верује у исте ствари н у истог Човека.

Једну од најлепших успомена насим. из Норвешке, — рекао је на крају Богдан Јовановић — где је неки стари човек дошао на _моју изложбу само да ме види и исприча неке успомене из рата. У то време је живео близу лотора у коме су били Југословени и сваке недеље је његова: жена правила хлеб и некако та дотурала лоторашима. Кад се рат завршио, преживели затвореници су јој поклонили хлеб који су сами извајали у дрвету; жена је после умрла, а након толиких 70дина остао је тај дрвени хлеб који том старом човеку. још увек много значи. Показао ми је с љубављу урађени комад дрвета у коме је више пријатељства уткано него у ·мнотим, многим речима. к

Вера Мијојлић

СЛИКАР БОГДАН ЈОВАНОВИЋ СА УЧЕНИЦИМА КИНЕСКЕ ОСНОВНЕ ШКОЛЕ

Тодишња екупштина

Српске књижевне задруге.

У свечаној сали београдског Универзитета 30. маја ове године одржана је 66. редовна скутпштина Српске књижевне задруге. Скупштина је имала два дела. У првом су извештаје поднели секретар Задруге Милосав Мирко, вић (0 културној и издавачкој делатности Задруге од треће ванлредне скупштине до дана одржавања 66, као и предлог издавачког плана за 1974. годину), управник' послова Задруге Душко Муждека (о финансијском пословању · Задруге у 1974. години), председник Надзорног одбора Александар Тадић (у име Надзорног одбора) и скупштини су поднети на усвајање финансијски план Задруге“ за 1974. годину и предлог одлуке -0 висини чланских улога за текућу! годину; у другом делу скупштине била је дискусија. Р · « |

Из извештаја Милосава Мирковића издвајамо издавачки план Задруге за 1974. годину који је, како се каже, „плод занимања дискусије, предлога и састанака посебне комисије Управног одбора за Коло, одговарајућих гуређивачких одбора, Књижевног одсека и Главног одбора". Ново, 67. ре довно Задругино коло треба да ло"песе Цицеронове „Расправе у Тускулу", дело. Леонида ЛП: Гросмана „Достојевски“, „Песме". Рада Драпица у избору. Стевана Рапчковића, „Сетли Кром" Оллосл Хакслија, „Коцка је бачена" Аушана Матића и „Отоманско парство“ Халила Иналџика. Од тзв. историјских издања појавиће се „Вре-' ме пестрпљивих“ (политички живот великих „европских _ држава 1919 — 1939) Андреја Митровића и „Крај српског царства". Рада Михаљчића. У библиотеци „Кљижевна мисао" појавиће се „Теотита о лепом у антици" Ернеста Гтаст ја и „Теорија о лепом у средњем веку" „Розарија Асунта, У, библио-

| нова и одлука.

теци „Савременик“ која у последње време захваљујући својим лепим издањима побуђује пажњу критике и публике, треба да се појаве приповетке Младена Маркова „Жабљи скок", приповетке Жике Лазића „Вашар",' роман Слободана Џунића „Меана поред друма", песме Милутина 'Петровића под насловом „Промена", а очекују се и приповетке Бранимира _ Шћепановића. Од осталих бројних издања, међу тзв. „Посебним" треба споменути дело исто: ричара уметности Катарине Амброзић „Надежда Петровић" и „Изабране приповетке" Миодрага Борисављевића _ (избор Драгана М. Јеремића).

Поред редовних Задругиних издања која се спремају за штампу, наглашено је да су у току припреме дугорочних пројеката који ће представљати капитална дела:„Историја српског · народа" у шест књига, „Старе српске бниотрафије" (превод старих животописа) такође у шест књига, „Речник. старог српског језика са ћирнаских споменика до ХУП ве ка"; _ „Историја филологије", „Историја војне гра„пице" и дрин |

М другом делу рада скупитипе, у дискусији. осч је узело двана естак чланова СКЗ, који су пајвише товорили о могућности пштрења чланства СКЗ, као и о пеопхол пој економској основи за пзлавачки рад Задруге. Исто тако, бпло је речи и о издавачком програму Задругином, који би се у из весној мери, не напуштајући традицију издавања добре и вредне књиге, морао усмерити на освајање ширег круга читалаџа, Скунттина 1е завотила ал “с вајањем поднетих извештаја, пла-

)

српскохрватске.

АЕТОПИС и:

В. (. Причет председник ПЕН-клуба |

Крајем прошлог месеца у Охриду је охржана међународна конфе ренција ПЕН-клуба, на којој се расправљало о теми „Традиција и савремена књижевност“. У врло

пријатној атмосфери, пуној тра.

диционалне гостопримљивости, ко_ ЈУ су показали чланови македонског ПЕН-клуба на челу са То метом Момировским, разговарало се без много жара у оквирима већ познатих теза о традицији п иновацији. За присутне је занимЉивији био онај део конференције у којем су учествовале само управе ПЕН-клубова готово из читавог света. На дневном реду је био и избор новог председника. „Било је познато да досадашњи председник, Бел, жели да напусти свој поло. жај. Већином гласова за новог „председника изабран је Виктор Содон Причет, за кога су многи присутни чланови ПЕН-клуба питали шта је он, у ствари, написао. Причет (рођен 1900. године), „међутим, није непознат као писац и у својој. земљи, Великој Британији, ужива знатан углед. Пише романе и приче, бави.се критиком, објављивао је путописе, пи сао је и за радио и сценарије за филм. Једно време је сарађивао у лево оријентисанољ недељном листу „Њу Стејтсмен“, чији је био главни критичар и члан редакције. Познати су му _ романи „Ништа слично пени“ (1935), „Господин Биланкл“ (1951) и „Шпанска уд“ (1956), збирка кратких прича „То се никад не може догодити“ (1948) и „Савремене кратке приче“ (1956). Његова прозна дела обилују изненађењима и комичним ситуацијама, као и смешним ликовима из нижих слојева друштва и често се дешава да га кри тика сматра следбеником Дикенса. Познат је, међутим, и као кри тичар, а његова најпознатија дела из ове области су „Савремени роман“ (1946) и „Раднички романописац“ (1969). Плодан и разноврстан, овај прозни писац и критичар, који се особито истиче као писац кратких. прича, стигао је чак да напише и аутобиографију "(у два тома). У сваком случају, међу члановима ПЕН-клуба, које умногоме чине писци без великог реномеа (кад је реч о онима који су редовни учесници на конференцијама и конгресима ПЕН-клу ба), Причет заузима истакнуто ме сто, Не може се од њега очекивати да ће нешто у ПЕН-клубу битно променити, али се не може ни рећи да на челу ове истакнуте међународне организације писаца стоји анонимна личност, ПЕН-клуб је организација која пема снате да се ухвати укоштаџ с многим проблемима света у ко јем живимо, Добро би, међутим, било кад би у ту организацију уптли и писпи који сада стоје изван ње: из Совјетског Савеза им Кине. Њиховим учешћем би се, вероватно, бар донекле превазитла садашња индоленција и ви " ше привидна него стварна акција “ корист друштва и књижевно: сти света,

Рад Музичке омладине

У тренутку прослављања свог јубилеја, друге деценије рада, Музичка омладина, та снажна орга"низација младих музичких уметника и љубитеља тонске уметности, почиње. припреме за остваре ње својих двеју значајних акција. Музичка омладина сада ради на окупљању Међународног центра Музичке омладине у Грожњану и на припреми четвртог међународног такмичења, које се ове јесени одржава у Београду.

Као и сваке године тако ће и ове мали истарски традић Грожњан пружити гостопримство мнотим иностраним и нашим музичким уметницима који ће у оквњ ру Међународног центра одржавати концерте, мењати своја не. куства, спремати заједничке про. · траме итд. Предвиђено је да се програм овогодишњег рада у Грожњану усклади са плановима за одржавање Међународног такм!“ чења; оно ће на јесен ове године бпти 'остваривано кроз такмиче. ња у категоријама .соло-гитара, флаута-соло и дувачки. квинтет, Поред, низа стручних предавања о италијанској барокној музици о“забавној и џез музици, о вође. њу уметничких програма, о орке стру и другим темама, највећа. па: "жња биће посвећена припремама птротрама за ТМ такмичење, тај својеврсни међунаролни фестивал који је већ охвео у орбиту стег ске музике своје, раније победнике. (Вал. Д),) МЕ у

нобеловац Хајнрих.

„

Василиј Каменски о Мајаковеком

Навршава се деведесет година од рођења истакнутог обвјетаНнИ |: 9 сника, прозаисте и драмског Василија Каменског – (1884—1961). Каменски је почео да пише још 1908. године и ускоро, како сведо. 'аи Луначарски, постао познат и ЛДењину, коме се његова поезија свидела. Године 1911. објавио је прву књигу песама, а 1913—1914. чи. тао је.своје стихове по разним гра_ довима Русије с Мајаковским, с ко јим га је везивало искрено и дуго

пријатељство. Овај необичан човек, .

који је био и глумац у Мејерхољдовој трупи и један од првих руских пилота, познат нарочито по томе што се стихови из његове поеме „Стјепан Разин“ налазе у'свим ањ-

тологијама совјетске поезије, на:

писао је и мемоарску књигу „Мој живот с Мајаковским“. која је била објављена поводом десетогодишњице смрти великог песника. Каменски је припремао и друго издање књиге, али га је болест спречавала да доврши бројне допуне које је предвиђао. Сачуване су само две од тих допуна и недавно су „објављене у „Литературној газети .

У првом запису Каменски описује како је крајем фебруара 1918. године у Москви биран „краљ песника“. Овај избор организовало је једно, комерцијално предузеће, које је желело да из њега извуче што је могуће више материјалне користи, Кандидати су били: Мајаковски, Игор Северјанин, Валериј Брју сов, Константин Баљмонт, Давид Бурљук, Василиј Каменски, Андреј Бели, Борис Пастернак и др. Свако ко би купио улазницу за избор имао је права да на њој напише име песника за кога гласа. У то време

- Мајаковски се већ прилично одвојио од Северјанина, који, насупрот свом некадашњем пријатељу, није желео да помаже нову, совјетску власт. Северјанин је, међутим, имао велики успех код грађанске публике. А организатор је удесио да на две-три стотине улазница унапред буде написано име Северјанина. Организатор је желео да Се верјанина као „краља песника“ во. ди по разним градовима и на орг2низацији његових књижевних ве чери заради велики новац. Маја ковски и његови пријатељи су, ме-

Ђутим, открили превару п од тада

је Мајаковски коначно раскрстио са Северјанином.

У другом запису Каменски нас обавештава о филму Мајаковскол „Није се родио за човап“, који је снимљен априла 1918. године. Сцепарио за тај филм Мајаковски је написао на основу ромала „Мартин Идн" Џека Лондона, који је умнотоме изменио. Неколико пута је

" звао Каменског и Бурљука на Твеђрски булевар, где им је на клупи читао одломке свог сценарија. Глав на' дичност у његовом сценарију био је сиромашни, спажни и динамични песник Ивап Нов. Улогу Но ва играо је и сам Мајаковски, по мишљењу Каменског, блиставо. По сценарију, Ивап Нов је спасао јелпог младића од бандита и упознао његову сестру у коју се заљубљује али, да би постао њен луж, од ње га се очекује да нађе неку присто;: ну службу. Не могући да нађе заједнички језик са традиционалним песницима, Нов одлази својим дру говима у: кафану песника. (У овој сцени је играо п сам Каменски.) Та мо га проглашавају за генија и во. Ђу нове генерације песника. Дола'зе успех, слава и новац. Појављује се. и његова некадашња девојка, али Нов спаљује раскошан стан, 0бболачи радничку баузу и усамљеп, сигурним и чврстим кораком одлази путем будућности. С обзиром да нису-сачувани ни сценарио ни сам филм, овај запис Каменског има ве лику вредност за боље остветљавање не само филмске делатности Мајаковског него и љегове личности у целини, посебно у револуцио нарним годинама.

| ПРИЛЕВНЕНОВИНЕ

Уређивачки одбор: др Метар Волк, Васко „ Ивановић, Миодраг Илић, др Драган М. ·Јеремић (главни и одговорни уредник),

мр Љубиша Јеремић, Вук Крњевић, Чедо..

мир Мирковић, Богдан А. Поповић (оперативни уредник), Владимир В. Предић (секретар редакције), Владимир Стојшин, др Мван Шоп, Бранимир Шћепановић, Технтичко-уметничка _ опрема: Драгомир Димитријевић, '

Књижевни савет: др Димитрије Вуче. нов, Предраг Делибашић, Енвер Берћеку, ар Милош Шлић, Душав Матић, др Војив Матић, Момчило Миланков, др Драшко Ређен, Јара Рибникар, Аушан "Сковран, Алекса. Челебоновић, Зуко Џумхур, Пал Шафер. Идејно решење графичке опреме Богдан Кршић.

Лист излази сваке аруге суботе. Цена 3 дин. Годишња претилата 60), полуго. аишња 30 диџара, а за иностранство дво: струко. Лист издаје Новинско-издавачко предузеће „' „Књижевне новине", Беогрва, _ Француска 7, Гелефопи: 627-286 (релакција) и 626-020 (комерцијално одељење а ал. министрација) Текући рачун: 60801-601-2089, Рукописи се пе враћају. Штампа: „Глас“, Београд, Влајковићева 8, Е '