Književne novine
МУЗИКА
У ТРАГАЊУ ЗА ВЛАСТИТОМ физиономијом овогодишње Београдске музичке свечаности имале су у знатно већој мери неТо ли претходних година остварено јединство програмске концепције и, што никако не треба занемарити, уједначен, врло високи извођачки ниво. Све приредбе
БЕМУС-а, који се ове године одржавао у
оквиру прославе тридесетогодишњице ослобођења Београда, увериле су нас у же Љу и извођача и организатора да тај веХики јубилеј украсе програмски и садржајно новим и квалитетним извођачким збивањима на концертном подијуму но му зичкој сцени, Без икаквих резерви може се копстатовати како су у томе и успели! Јер, програм одржаних концерата, како симфонијских, тако и камерних, представЉао је срећну симбиозу новог и популарног, леп сусрет савремених музичких о: тварења наших и страних композитора и старих, добро познатих и популарних ком позиција. Такође, чини се да је ове године знатно више пажње поклоњено фестивал-
"ској презентацији домаће музике. Тако су,
самом композицијом програма фестивала и постигнутим извођачким резултатима, на најбољи начин отклоњене све дилеме'о томе да ли је БЕМУС фестивал или пак део редовне концертне сезоне.
Још на самом почетку, Београдска филхармонија (диригент Живојин Здравковић, солист пијанист Николај Петров) дала је значајни прилог фестивалу извођењем јел ног неконвенционалног програма: поред популарног Концерта за клавир и оркестар у бемолу П. И. Чајковског, чију је солистичку деоницу свирао совјетски пијанист Николај Петров бравурозно, али без довољно лиризма, и екстатично изведене Равелове поеме „Ла валс“, на програму овог концерта била је другонапрађена композиција са конкурса БЕМУС-а — „Ентузијазми“ Игора Штухеца и Четврта симфонија Бохуслава Мартинуа. Управо извођење ове симфоније представљало је врхунац читавог концерта. Ово дело компоновао је Мартину у Америци, у Њујорку и на океанској плажи на Кејп Коду, у држави Масачусетс, 1945. године, када је Европа била ослобођена фашистичке тираније. Отуда делом доминира права шубертовска аиричност и раздраганост, уз присуство типично чешке распеваности у другом ста ву (Алегро виво), који и доноси најлепше мелодије што их је Мартину икада компоновао. — Са великим афинитетом према чешкој музици, са изразитим смислом за понирање у садржајну суштину дела и способношћу за дочаравање основног, у овом случају ведрог расположења, диритент Живојин Здравковић остварио је узорну интерпретацију Мартинуове Четврте
симфоније, несумњиво вредног дела музи- о чке ризнице ХХ века и тако нас авосцу јо. ко задужио: не само изврсним _ изво њем, већ и тиме што је нашем аудиторијуму омогућио да чује једно од најлешших остварења композитора Мартинуа. Свирају ћи ову симфонију, оркестар Београдске филхармоније показао је своје раскошне могућности. Веома импресивно било је извођење другог става: полетно и под палицом диригента Здравковића неодољиво у замаху, али у исти мах лирски распевано и озарено радошћу слободе. — Да и савре мена музичка дела израђена у модерној фактури не морају увек бити модерна доказ је композиција Игора Штухеца „Ентузијазми“. а
КОНЦЕРТИ ЧЕШКЕ ФИАХАРМОНИЈЕ ИСТИНСКИ ПРАЗНИК МУЗИКЕ
Ава концерта Чешке филхармоније, под вођством Вацлава Нојмана, представљају, ван сваке сумње, један од врхунаца ово. годишњег БЕМУС-а. Већ први концерт открио је све мајсторство овог изузетног оркестарског колектива, који нам је омотућио да у најлешшој оветлости чујемо Четврту симфонију Александра Обрадовића. Да стављање овог дела на програм није било само куртоазни гест најбољи је доказ висок извођачки резултат. Протрам прве вечери донео нам је затим Дворжаков Концерт за виолончело и оркестар (е0омист Јозеф Хухро) и „Море“, три симфонијске скице Клода Дебисија, На а“ му друтог концерта била су два дела: Бетовенов Концерт за клавир и оркестар Ес-дур (солист Дубравка Томшич) и Дворжа кова Оома симфонија. — Оба концерта пружила су велико уживање луубитељима музике. Био је то истински празник музике, чији је главни редитељ диригент Вац лав Нојман. Диригујући изванредно лепим тестом, темпераментно и сигурно, Нојман се показао као изврстан пратилац (са колико је минуциозности разрадио оркестар. ски парт у Бетовеновом концерту!) али је његово диригентоко умеће највише дошло до изражаја при интерпретацији Дебисија и, нарочито, Дворжака. Јозеф Хухро показао се као веома музикалан тумач Дворжаковот Концерта за виолончело, мада његова интерпретација није увек имала у потпуности виртуозно обележје. Дубравка Томшич свирала је Бетовенов Пети клавир ски концерт врло коректно и са видном тежњом да оствари један „објективизирани тон“ у тумачењу, не би ли тако још више дошло до изражаја свечано, херој. ско расположење. — На упорне захтеве публике, после првог концерта, Вацлав Нојман извео је са Чешком филхаомонијом, као додатак, Словенску итру Це-дур бр. 15, засновану на ритму српског кола.
ИЗВОБЕЊЕ „СИМФОНИЈЕ ОРИЈЕНТА"
СЛАВЕНСКОГ — АФИРМАЦИЈА НАШЕГ“
МУЗИЧКОГ СТВАРАЛАШТВА
Једна од централних тачака програма овогодишњег БЕМУС-а свакако је било из вођење „Симфоније оријента“ Јосипа Сла-
СРЕЋНА СИНТЕЗА САВРЕМЕНОГ И ПОПУЛАРНОГ
венског, на концерту Хора и Оркестра РТБ, под вођством Боривоја Симића. У ок
виру једног не и најсрећније компонова-.
ног програма (поред дела Славенског на концерту је изведена опера —' ораторијум Игора Стравинског »Оефриз Кех» мада би, по нашем мишљењу, било боље да су се извођачи определили за неко дело из прве фазе стваралаштва овог великог мај стора) „Симфонија оријента“ још једном нас је подсетила на велики дуг према нашој музичкој баштини. и — према нашим савременим ствараоцима уопште. ' Заиста су врло ретке прилике када се могу чути дела наших композитора, која, као и ово дело Јосипа Славенскот, итекако заслужу. ју пажњу. Мако настала још почетком три десетих година нашег века (прво извођење 1934), „Симфонија оријента“ по својој идеји и музичкој фактури делује и данас свеже, убедљиво.и ефектно. У диритечту Боривоју Симићу, Хору и Оркестру РТБ и солистима — Александри Ивановић, Ду шану Цвејићу, Душану Јанковићу п Миро. славу Чангаловићу имало је ово у сваком
погледу репрезентативно, могли бисмо -ре.
ћи и антологијско дело југословенске му: зике, идеалне тумаче. — Међутим, то. пије био случај и са композицијом И. Стравицског: није била остварена толико потребна стилока чистота у интерпретацији,
)
КОНЦЕРТИ ЖАН-ФРАНСОА ПАЈАРА И ЊЕГОВОГ ОРКЕСТРА — ВРХУНСКИ ДОГАБАЈ БЕМУС-а '74
Камерни ансамбли изборили су ове го. хине на БЕМУС-у значајно место, удео у програму мното већи и знатнији него прошлих година. То свакако треба поздравити, тим пре што су концерти камерних ачсамбала ове године досегли до највиших уметничких висина. Збило се то на концер ту Камерног оркестра Жан-Франсоа Пајара из Париза, који је мајсторски извео де ла. Рамоа, Штамица, Хендла, Дебисија и Баха. Ако су музичари овог изузетно врелног ансамбла, који данас стојиу самом вр
| ху светске музичке репродукције, најбољу потврду о својим великим квалитетима изво јевали извођењем Дебисијевих „Шест античких епиграфа“ (изванредна хомогеност и тонски рафинман звука дали су овој ин терпретацији метафизичка обележја!), онда је несумњиво да су солисти Максан Ларије (флаута) и Морис Андре (труба) својим виртуозитетом допринели општем сјају концерта. После концерта овог ансамбла, који се може без икакве бојазни означити врхунским догађајем __БЕМУС-а (исто као и гостовање Немачке опере из Западног Берлина), не може се ништа друто — до пожелети поновни, скори сусргт са париским уметницима.
_ Од осталих камерних концерата треба указати на вече Београдског камерног ор-
кестра (лдиритент Павле Дешпаљ, солисти,
Бурђевка Чакаревић н Мирослав Чангаловић), које нас је подстакло на размијмање о потреби систематскот рада овог ан самбла са једним диригентом. Бурђевка Чакаревић остварила је стилски пречишће ону и дикцијски перфектну интерпретацију Респитијеве лирске сцене »П Тгатоп!о«, док је Мирослав Чангаловић са заносом певао „Песме моје мајке“ Јосипа Славенског. | ;
Ове године могао се запазити недоста. так солистичких кочцерата на београљ ском музичком фестивалу. Рецитал пијани сте Мише Дихтера и концерт Љупке ХајиГеоргијеве и Благоја Димчевског (у ноћном термину) не могу се оматрати и довољ ним да одрже читаву једну фестивалску програмску компоненту. — Завршница фестивала припала је Словенској филхермо. нији из Љубљане (диригент Оскар Демон, солисти Игор Озим, виолина, Драго Голоб,
· обоа и Радмила Бакочевић, сопран) — прет последње вече и Уметничком ансамблу Дома ЈНА — Београд, под вођством Ангела Шурева (Симфонијски оркестар, Мешовити хор п солисти: Валтер Дешпаљ, виолон чело, Драгослава Тамасковић, мецосопран
" и" Мирослав Чангаловић, бас; рецитатори — Ксенија Јовановић и.Јован Милићевић) — последње вече. Ако из ових успелих кон цертних вечери, које су представљале скла дни финале фестивала, треба, као нарочито успеле, издвојити и поједине интерпреташије, онда су то свакако Четири послелње песме Р. Штрауса (Радмила Бакочевић), затим извођење композиције Даријана Божича. »Ацф оврес гита« (диритент Оскар Да нон), као и Концерт за виолончело и орксстар Стјепана Шулека (Валтер Детаљ уз Оркестар Дома ЈНА, диригент Ангел Шрев).
,
Рашко В. Јовановић
СЦЕНА ИЗ ПРЕДСТАВЕ „ОЖАЛОШЋЕНЕ ПОРОДИ ЦЕ" БРАНИСЛАВА НУШИБА У НАРОДНОМ
ПОЗОРИШТУ
ПОЗОРИШТЕ
БРАНИСЛАВ НУШИЋ У ЦРНИНИ
Између обнове „Покојника“ и премијере „Ожалошћене породице“
ДА ЛИ збот утицаја и одјека који је својевремено имала „Ожалошћена породица" у режији Мате Милошевића на сцени Југословенског драмског позорипг та, или из жеље да се побетне од тради“ пционалних шаблона, тех већина редитеља на великим и малим сценама бесомучно експериментише са Нушићевим . комедијама. Текстови се прекрајају, 'изоб“
личавају, пародирају уз пренаглашене сатиричне визије и драматичне _ слике реалности. У гледалиштима је _ углав'
ном озбиљна атмосфера, а смех постаје наш велики театарски проблем. У свему томе, чини се, имају удела и затоворнини оних театарских схватања по којима је техст само повод или један од низа равноправних елемената представе. _Ну тлић се тако ослобађа оног што та је де ценијама чинило толико популарним, особеним и домаћим _ комедиографом. Отуд се сада код нас јавља бојазан. Од претеривања — јер већ се приближавамо граници иза које може доћи до пој пуне негације смеха. ЕУ Обнова „Покојника" у Београдском го зоришту можда би прошла незапажено да редитељ Александар Огњановић није још више продубио своју личну визију овог Нушићевог комада: оскудном и штуром сценом доминира загушљивост гробља, стешњеност · његовим ланчаним оградама, нелагодност пред. зеликим. пор
третом у црном флору и потиштеност уз црне драперије, па се стиче утисак да је то гроб коме једино леш недостаје. Редитељ је намерно радњу померио У последње мирнодопске дане, желео је да представа добије облик метафоре ко јом се наговештава мрачно доба фашизма, безобзирности и туге. Како су жеље једно а игра друго — у шематизму, укочености _ и безизражајности појединих протагониста нису могли да дођу до пуНоГ изражаја ни неодољиви шарм и сомика Миодрага Петровића-Чкаље. Ње та су остали својом штурошћу једноста вно спутавали и зато је он настојао да буде крајње децентан у лику Анте који се стицајем околности нашао у — кругу безочних покварењака, И такав; овај лих је оно најзанимљивије у овој представи.
Нема правог Нушића без великих глумаца. „Ожалошћена породица" Мате Ми лошевића свој успех у доброј мери дугу је управо изванредним глумачким – креацијама. Пред тим проблемом се нашао и Градимир Мирковић постављајући _ ово значајно дело у Народном | позоришту, Како је иза себе имао једну позоришну летенау. а испред себе доста хетеротену поделу одлучио се на ризик пи што доследније сценско оживљавање властитих опсервација о техсту.
„Ожалошћена породица" је за Мирко“ вића мисаоно“ дело, Управо стога је, чи-
гје цело збивање доста уопштено.
· њава бесмисленост свих ових п
– „ ни се, настојао да га лиши СВИХ сценско
"фолклорних индикација. Определио се за сценографију Владимира Маренића ко: јом доминира, прна боја и железна конструкција на спрат са подељеним жичаним боксовима, за сценографију занимљиву саму по себи, али премало асоцијативну у поређењу са свим оним што се догађа на просценију. Амбијент као створен за Кафкина дела. Режија је већ тиме хтела да нагласи своју жељу за ствара: њем комедије апсурда и упустила се У трагања, од којих нека нуде шокантна изненађења. У односу ма поједине своје раније представе Мирковић је овде сло: боднији, маштовитији и доследнији, са основном преокупацијом да све оно што је логично и природно учиним нелогичним и нестварним па долази до привида који може да привуче и тлиру пажњу, М превеликој жељи да У Нушићу види подстинај за сопствени сценски израз релитељ је, међутим, поверовао да све проблеме може решити готово сам. У већини глу маца видео је само елементе ,„ конструк“ ције и пазио је врло помно да свах појединачно по сви заједно обављају што савесније поверене им задатке. Инсистира до се чак на нивелацији израза тако да су међусобне разлике скоро занемарљи“ ве, Сви су коректни, а само појеаници индивидуализирани и игром надахнути,
је конципирана им као ситуација коју чине све личности КОМЕ дије. Зато су они сви мање-више непре: | дно на сцени, с'тим што им режија, У тренуцима када не учествују непосредно “ неком призору, не посвећује никакву пажњу.. Доста често стоје у групама, по“ нашају се као хор па су зато неки пасажи и решени тако да сви товоре У је дан глас. Мирковић у том аранжману не полаже много на психолошке нијансе: за њега је усељење у богату покојникову ку ћу самообмана и чежња за наследством тако да тек на крају, када се отвори тестаменат, свако има прилику да каже пра-
Ова прелстава
ву реч о себи. У овом поступку нема.ме ста за локалне карактеризати1е, сенчење ање Ну:
наших нарави и посебно натлаштав каламбура тако да Међуне одлази м драму
шићевих омиљених тим, Мирковић ипак 1 и оставља простора Ататону,_ Проки_ и Сарки за комичне бравуре. То _ пазбија монотонију и изазива подсмех који дОПУ ; ородичних тису
падмудривања. Јер, на крају ови ; коју
никаква чврсто повезана породица прожимају нежна осећања него људи ко" је везује заједничка похлепа за туђом имовином, У образлагању таквих схвата“ ња Мирковић се показао као ситуран ре дитељ тако да многе сцене делују својом зрелошћу м снагом. Има ту чак призора који зраче веома ефектно — па. изглела потпуно _ неважно да ли асоцирају па писца или су плод редитељеве маште. за потпун успех недостаје ипак мало више спонтаности и градације у самом зонвању и пуна глумачка креативност у свим улогама.
У режији Мате Милошевића отиитит“ ског чиновника Прокум мграо 7: Мија Алексић. У овој, Мирковићевој поставци њему је додељена улога Агатона. _ Ова! централни лик _ „Ожалошћене породице" представља Алексић па свој начин тако да нема потребе за поређењем са креашт јом Миливоја Живановића. Очигледан је труд да сваки покрет, реч по тест Суду што одређенији. Суочени смо са мозском који се упиње да постигне немогуће = п остане по сваху цену у тој богатој кући, Када на крају каже да је алвокат његов ванбрачни син, Алексић ову лаж птихвата са олакшањем не само као мотућиост да се оправда пред фамилијом мето и као досетку која му се допада и у коју би радо и сам поверовао. Алехсић је остао негде. на пола пута између писца и редитеља не желећи да се замери ни је Аном ни другом — тако да је то зеома упечатљива улога у _ представи али — је видљив и оквир у Коме овај уметник ипак није искористио сву своју изражај“ ну непосредност. Његову жену Симку играла је уздржано и карактерно — драматски Вука ДАунђеровића.
Сарку, удовицу, тумачила је Милка Аукић слободно и свеже, Умела је да буде дисциплинована у маси, али чим добије простор и праву реплику разигра се и приближи радознало писцу. Њена игра је имала живота и шарма, лежерно је освајала речи им засмејавала публику тако да је у неким озбиљним п увоште“ ним призорима изгледала као једино ре ално биће.
Павле Минчић је свог Проку наметао осталима окретношћу, проницљиво, пацовски не устежући се да и у костиму и из разу иде у карикатуру свих оних малих чиновника који се мотају по свим Нушићевим комедијама. Зорипа Мирковић је као Даница различита расположења мн емоције спајала у низу тако ла је постепено. западала у монотонију из које на крају није могла да изиђе. Редитеља су следили Соња Јауковић (Вида), Борис Андрусевић (Танасије), Богић Бошковић (Трифун Спасић), Драган Опокољић (МиЋа), Боба Динић (адвокат Петровић), Бо: тосава Никшић-Бијелић (Тетка) н Добрнила Ћирковић (Гина).
Управо ова поставка „Ожалошћене по: родице" својим врлинама и манама показује да Нушић није писац који по сваку цену захтева укалупљену п шаблонизирану игру и да може инспирисати на тражење и другачијих изражајних _ валера. Али, на ту авантуру морају бити спремни сви, а не само појединци, н не сме се никад заборавити да нема ни старе ни нове комедије без маштовите п падахну те игре целог ансамбла. -
Петар Волк
КРИЖЕВНЕ НОВИНЕ
10