Književne novine

РАЗГОВОРИ

Људска авантура

, у ко“ [а

је озбиљна и смешна

Разговор са филозофом Костасом Акселосом

КОСТАС Акселос, један од во дећих француских филозофа, боравио је недавно у Београду, тде је у Француском културном. пен.

·тру одржао предавање на тему:

„Место етике у планетарном свету“, Акселос је рођен 1924, тодине у Атини. За време немачке окунације, као студент права и члан

Комунистичке партије |Грчке, уче

ствовао је у трчком покрету отпора. У току грађанског рата. про фашистички режим осудио га је

· на смрт, али он бежи у Францу-

ску и после завршених студија филозофије на Сорбони постаје професор Високг школе хумани сличких наука у Паризу. До сада је објавио десетак филозофских дела, међу којима: „Маркс, ми. слилац технике“ (1961), „Херакдит и филозофија“ (1962), „Ка планетарној мисли“ (1964), „Увод у мисао будућности“ (1966), „Аргументи _ истраживања“ _ (1969), „Игра света“ (1969) и „Хоризонти света“ (1974). Више његових текстова преведено је на српскохрватски језик.

Размишљања _ овог мислиоца прожета су песимистичким тоном о људском постојању. За раз лику од Хегелове зеорије о „ап солутности духа“, Марксове о „тоталитету – човека“, Ничеовог „вечног повратка“ и теорији Над човека и Хајдегерове „истине бића у бићу“ — Акселос сматра да је Човек једини постулат, чија, се Историја завршава у овом веку! Човек је окренут Свету, Свет Човеку. Наш спас је у разумевању „игре“ света. А свет „игра“ са или без играча, уједињује и полваја, комбинује игре и улоге... Све подразумева Ништа. Биће и Ништа су Исто! И обрнуто: Биће и Ништа могу да буду Све...

Његове две последње објављене књиге, које су одјекнуле као „бомба“ међу филозофима, управо су и биле повод да, започи> њући разговор ексклузивно за „Књижевне новине“, замолимо најпре Акселоса да укратко каже своје мишљење о савременој филозофији Запада;

— Сведоци смо умирања фило. зофије као категорије: људског по имања — каже Костас Акселос. "То су тврдили; уосталом; Хегел и Маркс, Ниче и Хајдегер, који су у свим делима подсећали ми. таоце како они сматрају да је дошао крај филозофији. С тим „крајем“, међутим, није решен проблем мишљења, тачније питање — имају ли мислиоци будућностг Решење се, вероватно, на. лази у лингвистици, психоанали. зи, социологији...

— Филозофа _ има, — међутим, још...

= Нема! Последњи је био Хајдетер! Данас има само мислила» па, али не и филозофа! После Хегела сви мислиоци су постали мета-филозофи, јер су желели да превазиђу мисао која је уздрмала логику, етику и смисао човечанства. — Значи ли то да они мису знали да реше универзалне људске проблеме и свеопшту кризу човечанства2 ,

— Задатак филозофа, по мом мишљењу, није да решава било какве проблеме! Могу само да указују одакле долазе кризе и због чега. Криза која је, међутим, тек започела и она може само да се. продубљује, јер је политичке, етичке, метафизичке природе, ..

— Стари грчки филозофи ипахж су имали нека решења за сличне кризе. . «

— Сократ, Платон и Аристотел дали су одговоре на кризу њихо. ве епохе, али је њихова цивили. зација, ипак, можг се рећи, умрла. Одговори су били интелдигентни, али су решења била идеглистичка. Како данас није могуће наћи ни идеалистичхо ни“ мате. ријалистичко решење, најбоље је проблем сматрати загонетним!

= Тврдите да је немогуће предвидети будућност света, сагледа“ ти њетов хоргзонт> 3

— Овај свет, који нам изгледа ужасно затворен, истовремено: је веома отворен. Отворен је према прошлости, садашњости, будућно сти, Ове три димензије времена значе да је свет отворен према самом себи. Али јаснијег реше. ња у филозофском значењу нема! са

— Шта мислите о теоријама

Штенглера и Тајнбија о'умирањима и рађањима цивилизација»

— Њихове теорије су занимљиве, мада су историјски нетачне, пошто човечанство. нису. посматрали са планетарне позиције. Про. учавајући европске цивилизације,

КОСТАС АКСЕЛОС

заборавили су, међутим, да кажу да оно што умире није само За. пад, него целокупна планетарна савременогт уопште!

— Ви не верујете у револуцију као крајњем исходишту»

— Ниједна револуција — реводуција је постала мамац сваке реформе — неће моћи да разреши ' настале противуречности тех. но.бирократске цивилизације и планетарне технологије, која је пред банкротством! А враћати се џутопији, назад, значило би мири. ти се с теоријама реакционарне, ретроградне идеологије.

— Жан-Пол Сартр, пак, тврди супротно.

— На филозофском плану Сартр, као епигон немачке филозофије, није смислио ништа ново, поновио је само оно што су већ рекли Хегел, Маркс и Хајдегер! А што се тиче његових политичких акција, ма колико биле симпа. тичне, у супротности су са њего. вим списима!

— Предавање које сте одржали у Београду било је, чини ми се, обојено. већим песимизмом него ли што се то наслућује из Ваших дела. Један слушалац, ваљда уп» лашен, на крају Вас је зато упитао да ли Ви заиста верујете у евентуално свесно колективно са. моубиство човечанства. Ако се не варам, одговорили сте му да и тако нешто може да се деси једног лепог дана... Како Ви, у ствари, видите овај наш светР

— „Игре“ света, па према томе и „игре“ човека, нису ни тра. гичне ни комичпе, јер су трагедија и комика само наличја исте медаље која нема више никакву вредност, Од како су нестала у теолошком и метафизичком сми слу. значења. „Добро“ и- „Зло“, нема ни трагике ни комике, Пре. пуштенисмо сопственој авантури која је истовремено и озбиљна и безначајна. Ту „игру“ озбиљног и безначајног коју сви „играмо“ и прихватамо превазилази старе категорије трагичности и смеш. ног на којима је почивао Смисао. Планетарна игра отвара нову епоху у којој је смисао непостојећи, без обзира схватали ми свет као безумље или као апсура. · -

Разговор водио Душан В. Станковић

ЛЕТОПИС

(Овогодишње отварање (кале

ОТВАРАЊЕ сезоне у Скали дотађај је првог реда, не само за Милано, о којем готово сваки гра Банин, као и о свему другом, има своје посебно мишљење; ако ни: шта друго рећи ће бар коју гор ку о' невероватним · овогодишњим пенама: улазница (за место у партеру цела наша професорска пла: та), утодико пре што су цене нај омиљенија овдашња тема.

За странца, пак, који неким срећним случајем убе у Скалу, то је прилика да, између осталог, вИди на окупу ноблесу Милана, а и Италије, да се запањи њеном ста:

рошћу, да се још једном увери .

у спплетност којом се гаји, прави и пласира један културни дота: Бај. Одиста, све је било свечаност и свечано, почев од атмосфере на улазу коју стварају десетине фоторепортера, преко тихих и еле

г

тантних „таазсћета“ (разводника) Ао каранфила из Сан Рема“ који су украшавали сваку ложу, тако

жити у њеним седиштима. |

Мосталом, као по неком прави: А, младост је изостала и.на сцени, у самом „Фиделију", којим је Скала отворила своја врата: за пултом 80тодишњи Кара Бем, у костиму Леоноре — Леони Рисанек, која је већ одавно превалила четвртвековну каријеру, а нису ништа млађи ни Флорестан Џемс Кинт, ни Пизаро — Валтер Бери, ни редитељ Гинтер Ренерт. Ову карактеристичност не „извла чимо" случајно, поготову не код твораца представе Ренерт — Бем, који су са. њом или због ње оп: теретили Бетовеново дело једним, рекли бисмо, специ им па и типичним немачким теретом, који, ако није лично њихов, а оно је свакако њихових генерација...

Можда је грех, или чак срамота, али саушајући толике снимке Бемових „чистих и „симетрич“ них" (нарочито код Моцарта) интерпретација, увек смо мислили: чли тај човек нема става или не ма маште, Слушајући та сада „У живо", без обзира на његове поодмакле године, исти се утисак одмах наметнуо! То је она „чистота" која је омогућавала извође“ ње не само „Фиделија"“ (са ко јим је на челу Дрезденске опере тик уочи априла дошао и 'у Београд), већ и Девете у време нацизма, а ми такву „чистоту“ никако не волимо, јер колико је стерилна толико је и џуображено"аристократска! Једва да је потребно да кажемо да је она неспо“ јива са „агресивно“ плебејским духом Бетовеновог дела.

„Чистоти“ Бемове интерпретапије редитељ Ренерт додао је сво ју, али, за сваки случај, да не бу' де забуне, уводи и један свој „Пуртаториј“, у виду „пр ава“ ња" дијалошких. листа, па је тако „очи ћени" илм „удетени“ тамчичар Роко добио и ове познате, нирнбершке, фразе: „За мој поло жај је најбоље што је могуће ма: ње тајни да знам"... или још ди ректније и ближе: „Ја извршавам само налоге! Мој занат је моја дужност!" Да би шема била увер ~ивија гувернер тамнице Пизаро је стопостотни есесовац, монструм који мучи и сужње у тамници и њихове чуваре... дакле, прото“ чип оног који има да буде једи' ни кривац за све!

Писан у нарочитој атмосфери, ношен идејама француске РевоАуције, које Бетовена нису напу“ штале ни кад га је Наполеон „из: дао", „Фиделио“ није стваран за правдања већ за — оптужбу! Стога свечани финале не може бити срећна замена стана, ни прави крај „рата'! Измучени богаљи, у чувеном хору затвореника које смо навикли већ да гледамо — ко ји ни овде нису изостали у свој својој „барокности“ — не могу једним сигналом трубе бити ис цељени, и физички и психички вратити се у старо (предратно) стање! Они остају богаљи, остају жртве, макар тог часа и били бескрајно срећни, и ми бисмо једном желели да видимо стравичну и у исти мах хуману оптужбу, која би за нас била самим тим и све: чанија и ближа Бетовеновом сло: бодарском духу, који изгледа лакше егзистира у енциклопедијама. но на сцени!

Признајући постојање извесне црно-беле шеме у „Фиделију", ни како не признајемо да се она је Аном правом драмском, па чак и окрутном, акцијом не може учи нити уверљивим савременим де лом. А како је то могућно кад се из неких „виших“ музичких разлога и даље, између последње слике и финала, изводи увертира. „Леонора бр. 3", која не зауставља ток збивања, већ га драматур“ шки враћа натраг! ·

И тако „Фиделио“ на овогоди“ шњем отварању Скале био је велико разочарење, и једино што ћемо запамтити то је једна дивна Гркиња — Жанет Пилу, чија је Марселина _ готово невероватан спој наивности, женствености, љу“ пкости, младалачког жара, свега онога што може да очара и по несе. Протагонисти (ЛА. Рисанек и Џ. Кинг), под теретом својих година, више су показали шта су некад могли и били. Јер су нас низ неосвојивих висина (Кинг) и бор“ ба са њима (Рисанек) чинили исувише неспокојним и држали стално на опрези да смо могли да се препустимо оном што је на моменте бивало одиста велико...

Два дана касније, Скала је ода ла почаст 50тодишњици смрти Пучинија обновом прошлаогодиње „Тоске", са Греј; Бамбри као тумачем насловне улоге и П. Домингом (Каварадоси) и М. Зана: сијем (Скарпија). Већ смо'на овом месту, приликом гостовања Бамбри у Београду, одали сва: наша признања · за њену незаборавну Тоску. Данас, после поновног ви: ћђења у Скали, смирено понавља“ мо наше одушевљење. Њена То: ска је датум, уосталом срећно и достојно повезан са. датумом који ова представа обележава. Домин: то, кота као Каваралосија такође познајемо са гостовања на нашој стени, у сваком погледу изврстан; Марио Занаси, већ и због лирски“ је природе свог гласа, бољи џ АРУ

:

Му тека

том чину, када је, већ његово, по" знато, глумачко. мајсторство АО шло до пунијег изражаја. _ За нас, пак, највећа је радост била режија Пиера Фађонија. Тај

бивши драмски глумац, асистент Жана Вилара приликом постав:

љања „Дон Карлоса" у веронској Арени, израстао је последњих го“ дина у једног, без претеривања, тенијалног редитеља. Његов про ШАОГС „Борис" у. Венецији, ког смо гледали без даха четири и по сата, представа је која је сва нова и сва руска, изврсно ос тварење! И у „Тоски" Фађони 1е успео да буде антитрадиционалиста; мајстор детаља, он је, наро“ чито у првом чину, низом нових прилагођавања, остварио 1едан потпуно нови сценски живот „То ске". Е Тај исти Фабони учиниће нас сак привржеником и једног, без двоумљења најслабијег и готово неодрживог, Пучинијевог деда, „Девојке са запада", којом је Те атађ Ребо у Торину отворио своју овогодишњу сезону. Први чин, тај предутачки мозаик сцена, Фађони је тако маштовито разиграо, без" бројним детаљима у игри сваког појединог члана хора, да нисмо имали чак ни времена да му за видимо нити, пак, да будемо љубоморни! А шта је тек урадио са протагонистима, који су, истини за вољу, врсни уметници; наро“ чито Марио Базиола, певач и тлу“ мацодоне најфинијеми најређера се. Први пут смо чули и видели Бан Френка Чекела у његовим правим, и завидним, мотућностима, а већ Американка Карол Неблет, у улози Мини, откровење је чија ће звезда ускоро засјати, уверени смо. на читавом оперском небу. Аититенти: Франческо Моли: нари Прадели (Тоска) и Нино Сон цоњо („Девојка са запада“), стари и поокушани мајстори, у Фа: Бонијевим представама имају, ка" ко би Гавела рекао, улогу првих глумаца, оних који су за све време на .спџени", пи који је као та: кви обједињују и омогућавају, а то није, дакако. спопедна улога, али јесте — права! Уосталом, до“ шло је време редитеља, што је, можда, и ттанса за ренесансу о перске уметности...

Слободан Турлаков

АНТОН ЕБЕРСТ

Антон Еверет ДОбИТВИЕ Вукове награде ·

ЈЕДАН од добитника Вукове на: граде за 1974, Антон Еберст, припада групи најагилнијих и најпре" данијих посленика наше музичке културе и уметности, Еберст је награду достојну Вуковог имена

и лика примио као највише друше.

твено признање за особите и не свакидашње резултате на пољу педагогије, стваралаштва, публи“ цистике, издавачке делатности и организације. | Рођен у Вршцу, 1920, у граду ;У чијој Војно-музичкој школи стиче прве поуке о историји и теорији му зике а нарочито о кларинету и вио лончелу, Еберст касније учи у Но вом Саду, у школи „Исидор Ба: јић" и у Београду, где на Музичкој академији употпуњује своје студије у класи професора Бруна. Већ три деценије-траје Еберстова непрекидна делатност на пољу му зике и'он је у том времену суде“. ловао у организовању, музичких школа, окупљању аматера кроз разне хорске и оркестарске сас: таве, креирању музичких емисија Новосадског радија, написао је неколико уџбеника за кларинет који, преведени на више европ: ских језика, омогућују да се у ле сетак земаља нашег континента настава кларинета одвија по Ебер стовој методи, остварио неколико стотина ' солистичких концерата широм наше земље којом · приликом су критичари" истицали ње тову личност као „уметника. који. суверено влада инструментом тон ски племенито и стилски 'пречио“ ћено. лолосећи верно мелолпјску минију". Био је солист Симфониј-

,

"књига 0 музици

волвођанске | има Новосадски камерни оркестар, Камерни хор и Плесни радиогоркестар имају посебна места. У његовом По НИЦЕ ње чин ; м „раду исти издавачком , раду а саставни делови Свих музичких библиотека и школских протра. ма; Последњих тодина првпремћо је и издао музички триптихон о Војводини, три књиге које у ве ликој мери откривају развој чи“ таве војвођанске културе н умет ности и то кроз студиозно пони“ рање У развој музике на војво“ Банским „равницама. Значајно је његово ангажовање у издавању тих књига; Еберст сам сноси све трошкове · изучавања. материје и штампања. и река НО 5 А буцијом) а све те бе ЕТНО дели љубитељима музике. Да Еберст није ништа друго створио до ово непрегледно благо којим је обогатио нашу му. зичку ризницу, само објављивање ових књига ц дадивање љубите мима, заслужује Вукову награду.

Владислав Димитријевић

најбоље , међу КОЈ

Повратак угледа. Килу анену

Сремином прошле године _ навршило се-сто година од смрти Жи да' Жанена, у своје време врло познатог француског писца и кри тичара. Руковођени овим убиле: јом, многи познаваоци његовог леда су настојали и, чини се, бар донекле успели да рехабилитују овог прилично заборављенот пис па, У Евреу је одржан симпози“ јум на:тему „Жил Жанен и ње тово доба, јећлан момент романти зма". У његовом родном Сент Етјену, председник општи“ не и министар рада Дирафур је отворио изложбу посвећену успо мени на Жанена, Можда је натви тце' поновном подизању угледа овог писна послужила студија „Жил Жанен; књижевна и умет ничка сензибилност" Жозеф-Мар ка Балбеа. И. најзад. за обнавља ње успомене на овог писпа мното је допринело. и објављивање 248 писама које је Жанен писао сво: јој жени, кад је одлазила својим родитељима (писма су средили и протумачили Мержије и Бурди: је); Цела ова кореспонденција тре ба да обухвати 735 писама, па ће бити објављена у још два тома. Из писама се јасно“ види колико

је Жанен волео своју младу же

ну, којој је писао готово свако: та“ дана, изузев кад је писао свој критички "чланак за „Лебатни дневник“, У њима он својој. же ни јавља о свакој ситници, а 1» себно о проблемима на које је нанлазио ' у току свог напорног рала.

Пре. четири године Шер Бар бери је објавио књигу „Балзак'и светски: бол“ (1970), у којој јепо казао: како је у своје време Жа нен имао велики успех и као ро мансијер. Његове романе „Мрт ви матаџђац ип гиљотинирана. же: на" (1829) и „Исповест“ (1830) пе нио је и сам Балзак, а они су у јавности изазвали више пажње него 'Стендалов роман „Шровено и црно“... Занимљив је:и Жаненов олнос · према Балзаку, који га је узео као прототип за Аустроа.у роману „Изгубљене илузије", Нај пре ' пријатељи, они су се доста бучно растали 1832. године. Мер жије и Бурдије сматрају, пак, да, на основу Жаненове – преписке, могу донекле да измене врло распрострањено мишљење, које је ширио ' и сам Балзак, да Жанен није ценио његово дело. Као до каз' за своје, супротно мишљење, они наводе текст Жилијена Ле мера, који: сведочи о позитивном ставу Жанена „према Балзаку. У истом ·смисау сведочи и изјава његове жене да је њен муж волео им ценио Балзака упркос то: ме што га је њем увредио,

КОИЖЕВНЕНОВИНЕ.

Хревивачке одбор: ар Петар Фоли, Васко Мвановић, Миодраз Илић ар Арагав М (еремић (главна о даговорно реаник),

Вук Крњевић, Чедомир Мирковић, · бог. |

дав А. Поповић. (оперативна џредник), Владимир В. Предић (секретар редакци: (е), Влалимир Стојшин, Божидар · Тимо тијевић, др Иван Шоп, Бранимир Швће пановић. Гехничко-уметничка опрема: Дре сомир · Димитријевић, . а

| , Књижевне савет: ар Дамнтрије Вуче вог, Предраг: · Делибашић Енвер Берћеку, ар Милого Шанћ Аутав Матић ар Војка Матећ | Момчило Миланков „ар Арашко Ређе. ара . Рибникар, Аушав. Сковрав,

Алекса Челебоновић Зуко Џумхур, Паз,

Шафер Илејно решење срафичке опреме Богдав Кршић. |

Ана азлазв сваке аруте суботе, Цена %. аи Годишње аретплата 60, аољуго-

аишња 30 динара. 8 гв аностранство аво.

струко. Анст азавје Новинско-излавачко чрељузеће „Књижевне вовине" Белград, Франшуска 1. Гелефони: 627 262 (резакш. ја) а 628 '020 (комерцијално олељење 0: ва. министрапија) Гекућа речун: 6080) 601 2089 Рукописв се не враћају (Штампа: „гаве“, Београд, Вазјковаћева 8,

; ву “'

месту,

овај својим "понатпа

и =