Književne novine
„ЕТОПИС
„Вајеашеа“ о (ветозару Марковићу
»ВАКТСАМТСА«, тодишњак Коордн. национог међуакадемијског одбо ра за балканологију Савета академија наука и уметности СФРЈ и Балканолошког института САНУ посвстио је један део своје најно вије, пете, књиге Светозару Марко вићу. уводном чланку главни уредник »Вајсатшсе« академик Ва:
са Чубриловић истиче актуелност.
друштвено-политичких концепција овога великог револуционара и подвлачи „да су за ових сто тодина од његове смрти сви нарашта: ји Србије црпли из његових сту: дија и још непрестано црпу нова сазнања и нове подстицаје за про учавање њене прошлости и за истраживање путева за проучавање њеног будућег развоја. Могло би се рећи да се за мисли Светозара Марковића посебице појавио ве. лики интерес од победе социјалис тичке револуције у Србији и Југо. славији 1945. године".
Поред уводника В. Чубрилови: ћа, »Вајсапса« доноси пет историј ских студија које са разних стра: на осветљавају маркантни и сло. жени лик овог великог српског и јужнословенског револуционара и ствараоца: _ Хенрика Писарека (Пут Светозара Марковића к мар ксизму); Аушана Лукача (Светозар Марковић о народној буни, ослободилачком рату и револуцији у процесу ослобођења народа
алкана); Косте Милутиновића (Федералистичке концепције Св. Марковића и Д. Туцовића); Климента Џамбазовског (Идеје о бал канској и јужнословенској федерацији у доба Св. Марковића) и Борђа Игњатовића (Св. Марковић и бугарски национално-ослободи: лачки покрет). (К. М) '
Компоновање књиге етихова
„Навикавши се на овај израз („књига стихова") ми и не помишљамо о томе како је он релатив» но скоро настао“ — каже Александар Кушнер у свом чланку штампаном у мартовском броју московских „Питања књижевности", Под „релативно скоро" аутор има у виду четрдесете године прошлога века када-се, као једна од првих књига стихова у савременом смислу те речи, појавила књига „Сумрак" са поднасло вом „Дело Евгенија Баратинског". То је књига са свега двадесет и шест песама које чине чврсто јединство, књига коју, пре свега, организују њен унутрашњи смисао, песниково трагично осећање света, несугласица са савременошћу, усамљеност, свођење неутешног животног биланса, — супротстављање не само друштвеном зау већ и космичком мраку, „бесмисленој вечности", Пре пет година, подсећа аутор чланка, у књизи „Песници из времена Пушкина“. И. Семенко је писала: „Међу својим савременицима Баратински се још у младости издвајао тиме што је посвећивао већу пажњу питањима конструкције, стру
ктуре и лика, него питањима по-
етске лексике. У стиховима Баратинског увек је изузетно вредна њихова композиција". И сам аутор чланка композицији _ књиге „Сумрак" посвећује више пажње, наглашавајући њену усамљеност. у времену које је, углавном, давало песме посебно објављиване у часописима или само сабране “ књигу п обједињене насловима као што су „Дела“, „Песме", „Приче и песме" (Пушкина), „По кушаји у прози и стиху“ (Константина Баћушкова), и слично (по неким подацима из Пушкинових рукописа аутор чланка сматра да је п овај песник, нумеришући поједине песме, намеравао да их уједини у књигу стихова).
Млога књиге стихова је у књижевном процесу све већа, тврди Александар Кушнер. Публикације у часописима заостају за поетским књигама. У часопису се песме не читају као у књизи оне као да су истргнуте из контекста, као да им нешто недостаје. У књизи се исте те песме, читају на други начин. Књига стихова пружа могућност за целовиту визију одређеног исечка времена — процесом развоја своје“ душе песник исказује и процес развоја душе свога савременика, то јест конпентрише време у 'суштинском. Осим тога, књига стихова може садржати и друге не мање важне компоненте својстве"не само њој. Нов поетски стна, нови погтски метод или освојени материјал такође могу бити драматичан догађај у њима. Има песника којисеод књите ка књизи боре за ново гледиште, нов став. Као пример таквог односа аутор чланка наволи прецизност
материјалност „Камена", и згусну-
те метафоричности, асоцијативне
поетике којом се одликује „Тристиа“ Мандељштама. Постизање осећања кретања из песме у песму као из једног у други простор
је резултат једног од најперспек»
тивнијих начина прављења књиге стихова. При оваквом начину соба,“ двориште, башта, град, пред. грађе, читава земља — све стаје у'општу колону, и дубоко личне теме добијају у тој перспективи снажан звук и ехо. !
"Можда је идеално, каже Александар Кушнкер, да изградња сваке књиге буде особита, оригинална, да не буде формални већ садржински моменат, да чини особину датог поетског система. Овакав утисак оставља и његов чланак у целини. Књиге познатих пес ника које он спомиње то доказују. Почев од Тјутчева, који се није интересовао за своје књите и није учествовао при њиховом оформљавању, преко Фета и, касније, И. Ањенског, чије се књите одликују необичном структуром (Фет је своје стихове груписао у циклусе тематском и жанровском поделом, а Ањенски конструисао ,„тролисте", сврставао по три песме), и преко Блока, Пастернака и Ане Ахматове, код којих је конструкција књиге зависила од' оваквог или онаквог става према важности конструисања, па до савремених песника међу којима А. Мартинова, Ј. Морица, Г. Семјонова, Б. Ахмадулине и друтих: — увек је снажна поетска Аичност нашла посебан — начин компоновања својих стихова а тиме и својега. песничког исказа. И. ни за један од тих начина се не може рећи да је од другог успешнији или мање успешен. Поводом необичних „тролиста: И. Ањенског, Л. Гинзбург је писао; „У основи ове конструкције лежи... идеја пуног склада, сличности, узајамне атхезије свих ства ри- и-појава у свету. Ту је концепцију Ањински хтео да, искаже 'спољашњом · везом свих песама", Ако је тематска подела Фету била одлично решење јер је песму „После буре" написану 1870. мотао да смести одмах после песме „Бура" из 1854. — у другој приЛици позна песма „На љуљашци" неће тек тако лако бити уврштена у одговарајући тематски круг у писму Полонском седамдесетотодишњи песник се ипак правда; „Пре четрдесет година — пише он — ја сам се љуљао са девојком, стојећи на дасци, и њена хаЉина је на ветру, а после четрдесет година она. је доспела у песму и обешењаци ме коре што се љуљам са Марјом Петровном". Ако је Ана Ахматова доследно временски организовала своје несничке књиге -=— у позном стваралаштву ће прибећи извесном „маскирању" („Поноћни стихови" у „Ходу времена"). Ако је Пастернак _ инсистирао на несвесном, стихијном, неорганизованом, организација његових стихова у књизи „Моја сестра — живот" је пример повезаности и усредсређеног рада. Ако је Блок, за кога посебна песма, изван везе са целином, није постојала, оставио за собом најбоље обрасце поетске књиге, и.он ће осетити потребу да се правда због присуства у њима оних песама које нису од велике вредности: — „Многе од песама, посебно узете, нису вредне, али је свака песма неопходна за стварање главе, а из неколико глава је сачињена књига; свака је књига део трилогије; целу трилогију ја могу назвати романом у стиховима'". (3. К)
Симпозијум о Чезару Цаватинију
Многи писци, новинари и синеасти били су недавно позвани у Авиаго, познати зимски италијански центар, да разговарају о делу Чезара Цаватинија, значајног писца филмских сценарија, књижевника и сликара. Два дана позвани у чесници су разговарали о више формној делатности италијанског културног радника, који је своју земљу прославио широм _ света. Посебна пажња посвећена је Цаватинију као филмском човеку, писцу тако чувених филмских сценарија као што су „Крадљивци бицикла", „Умберто Д" п „Чудо у Милану". Као писац Цаватини је атипичан и не може се лако „сврстати у неки познати тип писаца. Цаватини почиње да ствара полазећи од једног или низа врло конкретних података из живота, које транспонује помоћу своје велике сензибилности и маште, Познато је да је он многа своја дела мисао на основу исечака из новина. Тако су настале и његове прве приче из збирке „Толико го„воримо о мени" (1930). При том, њега, пре свега, интересује ч0овек, и то; не човек из историје иди из филозофских система, већ човек свакодневице, пун малих врлина и малих порока. Указујући.на социјални положај овог човека, он није скривао оптужбу против властодржаца који су до. ,
ЧЕЗАРЕ ЦАВАТИНИ
пустили да он дође у незавидан положај, као и самозадовољну оуржоазију која мирно спава утркос његовим проблемима и невољама. У сваком случају, чини се да значај Цаватинија као писца све више расте, а један од знакова овог рашћења, поред симпозијума у Авиагу, представља и чињеница. да ће ускоро једна од најпознатијих италијанских издавачких кућа — Бомпианн — објавити његова сабрана дела. ;
„Роман о Ферари“ Ђорђа Басанија
Борбо Басани је писац који никад није;умео да се одлучи шта ће бити: песник · или прозни' писац. Можда су зато његова прозна дела пуна поезије, Код нас је, на жалост, познат само као романсијер („Врт Финци — Континијевих", преведен и у Београду и у Загребу, а видели смо и филм, који је по њему рађен). Тако му је у јуну прошле године изашла збирка стихова „Епитаф“, а недавно је издавач „Мондадори" донео у једној књизи сва прозна дела која се односе на трад његове мла дости — Ферару. Први део књите, који носи наслов „Међу зидовима", у ствари је књига која је 1955. изашла под насловом „Пет ферарских прича", и у њему су; „Лиза. Мантовани", „Шетња пре ве чере", „Плоча у улици Мацини“, „Последњи дани Клелије Троти" и „Ноћ 1943." Затим долазе романи „длатне. наочари" (1958), „Врт Фин ци — Континијевих" (1962), „Иза врата" (1964), „Чапља" (1968) п нај зад „Мирис сена", који је необично важан за разумевање романсијеровог пређеног. пута.
Књига омогућава читаоцу да открије најскривеније пулсирање града, који Басани познаје. до“сржи, чије је пороке, недостатке п врлине немилосрдно истраживао. Код њега, као и код великих претходника Дантеа и Леопагдија, по стоји двоструки однос љубави и
одбојности, страсти и непријатељ-
ства према граду и својима.
У једном интервјуу, датом по водом изласка ове колосалне књи те, на питање одакле му идеја за тако нешто, Басани је рекао да се он није био одаучио да пише „роман" о Ферари. Ствар је дошла сама од себе. Пре тридесет година почео је да пише о Ферари, јер је био њен грађанин и најбоље ју је познавао. У њему је тињао отпор према постојећем стању у књи жевности и у Италији. Оматрао је да је већ време да се престане са апстрактном књижевношћу, „лите рарном", он, који је припадао снагама отпора, био у затвору ин у партизанима. Мислио је да књижевност треба да се приближи стварности, „Лиза Мантовани"“ је посредан одговор књижевности
ствараној за време фашизма (писана и:дописивана све до 1950). Он је реаговао на Моравијиног типа (који се сматра „алте
нативним" писцем у том добу). „Новечентизам", монументалност прозе двадесетог века, није дозвољавао на пример да се у роману, какав је „Равнодушни људи, ни
"спомене Рим. Са својих „Пет фе-
рарских прича" он се супротставља „чистој“ књижевности, али и сентиментадизму _и површности неореализма. На Басанија је мното утицао Кроче и зато је код њега наглашено присуство истори-“ је. Он тражи додирну тачку реаАизма и историцизма, Бавећи се ферарском буржоазијом, јеврејском и католичком, он је водио ис траживања о свом граду, па и Италији, не градећи на песку, него на чврстом тлу. Писац често има сли чности са многим својим јунацима, али није само у њима, него и у руци која пише, у писму. Протагониста је, међутим, Ферара, као што је код нашег Андрића у најве ћем његовом роману — вишеградски мост.
Драгослав Марковић
(ин Игора (травинеког – сликар
На периферији. Женеве живи Теодор (тачније: Фјодор) Стравински, швајцарски сликар и — старији син славног руског композитора Игора Стравинског. Фјодор слика пејзаже и портрете, а бави се доста и графиком и досад је имао преко четрдесет самосталмих изложби у разним земљама света. Као син славног музичара, током свог живота, упознао је многе познате музичаре: Сергеја Прокофјева, _ Даријуса' – Мијоа, Артура Рубинштајна, као и швајцарског писпа Шарла Рамија, који је био пријатељ његовог оца. Сви су му они позирали, али најдражи модел био му је његов отац, Пред други светски рат он
. је с оцем живео у САД, а за вре-
ме рата дошао је у Швајцарску, тде и сада живи. Отада, све до очеве смрти, често су се виђали и редовно дописивали, Из тих сусрета им дописивања произишле су две Фјодорове књиге; „Реч о Игору Стравинском“, објављена у Лозани 1948. тодине, и „Успомеме на оца“, објављена у Лондону прошле године. Фјодор се не сматра писцем, али се осећао обавезним да свет упозна са правом личношћу свог славног. оца. Као илустрације у овим. књигама. налазе се како фотографије из по-
родичнот албума тако и Фјодоро- |
ви пртежи.
|
В. Х. ддну.
у спомен
ЈЕн ! се недавно појавила УЛ ПИТА Ој аи (издавач Вајденфелд и Николсон) коју — пи штући.о њој у једном од новијих бројева Тајмсовог пир ај 47 датка — рецензент Џон ер сматра лепим испуњењем 1457. према великом песнику, УЗ. ЗЕЕ да је тај песник увек с а своје потенцијалне биогра 4 ОД писања и забрањивао коришпење своје кореспонденције. Па Ко: ова књига коју је приредио Стивен Спендер, чије дугогодишње друговање са. Одном му је несумњиво обезбеђивало привилеговану позицију (знао је шта треба тражити, кога позвати да да прилог и које области песниковог живота треба „покрити“), књига која садржи тридесет шест при. лога веома различитих сарадника (почевши од песниковог брата па до, на пример, песника и критичара ранга једног Сирила Конодија) и сто фотографија, бесумње ће заузети место првог извора биографских информација о Одну.
Две трећине књиге приказују Одна као космополитску личност какву је његова публика познавала, али, сасвим разумљиво, има и доста тривијалних информација које произлазе из крута збивања око сваког од његових нади мака: „Витни, најмлађи син у по. родици, под доминацијом мајке која га усмерава ка стварима духа, емоција, маштања (с њом он пева дует из „Тристана и Изолде тако што Витни пева Изолдину улогу), док му отац нуди „стабилност,. здрав разум, реалистичност“; у школи он постаје „Додо Минор“, испољава своје склоности ка егзактним наукама и у себи открива хомосексуалне девијације; доцније се претвара. „ујака Виза“ који, поставши већ номад, одлази у Сједињене Државе; мајка му у међувремену умире и он, с временом, постаје. „Мис Мастер“, персона налик некој тетки која тунђа и приговара. Сасвим је очевидно да такво посматрање једне значајне књижевне фигуре не мора да да кључне оговоре на питања која његово деао поставља, али је чињеница. да се, у овом случају, из њих, при свему, извлачи доста лоренсовских, доста фројдијанских итд. компонената ове личности којима се м. њено дело тумачи.
Стивен Спендер на једном ме. сту каже да се људи понекад де ле наоне којима се смејемо по на “оне са којима се смејемо. Млади Одн је изгледа уједињавао та два типа људи. Тај смех је ипак врло важан јер он се јавља у Олновој поезији као, како би га Виљем Емпсон назвао, „мистериозна меЛодија лакрдије“. У сваком слу. чају, једна од најважнијих карактеристика Однових, на коју се читаоцу скреће пажња, је његова усамљеност. Усамљеност која га је пратила од школских, дечачких дана, па до смрти. Један од сарадника. у овој књизи, Хана Арендт, га оцртава као експерта за неузвраћене љубави, као поседника извесне анималне туге коју никакав разлог н никаква вера нису могли превладати. А рецензент Џон Фулдер закључује да је Одн по много чему наликовао Александру Поупу, коме се. тодико дивио: у раној младости под; стицан тежњом да задовољи мајку, свестан затим конфликта између фантазије и истине, усамљеник, који је свесно неговао пријатељства, осећајна _ индивидуа. која је, ипак, желела да подржи У јавности постојећу слику о се би. м, најзад, један од водећих песника. свог времена.
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ
Уређивачки одбор; Ар Петар Волк, Васко Мвановић, Миодрат Илић, др Арагав о М. Јеремић, (главни и одговорни уредник), Вук. Крњевић, Чедомир Мирковић, Бог. дан А. Поповић (оперативни _ уредник), Ваздимнр В. Предић (секретар релакци. је), Владимир Стојшин, Божидар Гимо тијевић, др Иван Шоп, Бранимир Шће чановић. Техничко-уметипчка опрема: Ара томир · Димитријевић,
Књижевни савет: др Димитрије Нуче нов, Предраг Делибашић, Енвер Верћеку, ар Милош Илић, Аушав Матић, ар Војив Матић, Момчило Миланков, ар Драшко Ређец, Јара Рибникар, ДАушав Сковран, даекса . Челебоновић, Зуко Џумхур, Поз Шафер. Идејпо решење графичке опреме: Богдав Кршић, [
Амст излази сваке друге суботе. Цена 3. удин. Годишња претплата 60, полуто аншња 30 динара, а за иностранство 4во струко. Лист издаје Новинско-издавачко предузеће „Књижевне човине", Беогрга, Француска 7. Телефони: 627-286 (редакце. ја) а 626-020 (комерцијално одељење и ал: министрапија). Текући рачун:60801.601-2089. Рукописи се не враћају. Штампа „Глвс", Београд, Влајковићева 8.