Književne novine
· три
КУЛТУРНЕ МАНИФЕСТАЦИЈЕ У СРБИЈИ
Наставак са 1. стране џ
се тражи да издвоји средства да
„се спасе „образ граду“, или, да и њихов град, ето, има нешто „тако значајно",
Организовање _ и _ припремање
манифестације често пе подразумева и не укључује аматерске снаге неког града, оно је ре довно, брига савета, који, чим се копституншу, пастоје да се што пре институциснализују, а не мало је случајева да људи који „седе“ у саветима немају дубоке и корените везе са кра
. јем у којем се пека смотра олр-
жава. Тиме се отвара. пови проблем — импутације кочцепције, садржаја и одређене, каткад сасвим приватне амбиције и скло ности појединаца.
Међутим, све ово још не значи да је у Србији културних ма нифестација много и да започи“ ње хајка на њих, Али значи итекако да им треба дати печат нотпуне · синхронизације, _ јасне бријентације, потпунијег смисла и учинити их трајно утицајним ма културна буђења одређених подручја. у
Треба рећи и то да је крајње време да у свему овоме месне заједнице и културно-просветнае зајсанице диљем Србије треба да нађу своје место ни створе простор рада и утицаја, Конач
но. већ би требало да идеје, планови, кочцепције и акције стижу из мањих средина, _ које
би морале да схвате како се не може у бескрај „ићи селу у по. ходе“ и очекивати пасивно да београдски уметници стижу као торбари, који за једно вече истресу дедамразове поклоне, по сле чега се, од низа могућности, · само чекају нове посете, Постојеће стање намеће потре„бу за једним стварним саветовањем, републичким, где ће бити
присутни сви: људи из савета, уметници, _ друштвенополитички радници, представници привреде
п села, па ла се тако окупљени договоре шта и како даље, шта чему припада и шта коме треба, како би се од 155 културних мафестација, или 200, створила нистинска врела културе, правилно и МУАРО распоређена по репуб' Атци, културна врела на којима би сваки радни: чозек нашао по коју вредну кап за себе и видео у ој н смисао и подстрек,
Ина крају, како организовано културно, збивање _ представити иностраној публици, која се че сто враћа из наше земље не ви: девши скоро ништа од силне културне баштине и не сазнавши ништа о савременим остварењима у култури наших народа и народности,
,
Ратко Аламовић
РЕВИЗИЈА – СПАС У ПРАВИ ЧАС
Наставак са 1. стране
цима сами и направили Не, ке леге по перу, нису, нити: су то могли; Треба, очито, ширити 'спи-
сак оних који заслужују да булу “|
најурени, и то не само из редова писаца, како се зло не би поно вилао, Пођимо, стога, од почетка: “ да би постали писци неко им је морао штампати књиге... Који су ти уредници који су то омогућили, који су то издавачи који су држали такве уреднике, која су то удружења издавача која су трпела у својој средини таква издавачка прелузећа, ко је тај који је омогућавао такву културну политику, ко су ти који су бирали. оне који су је остваривали,,.2 Ланчана реакција је, сва је прилика, бесконачна и ја ћу је радије зауставити и усме рити ка „пајкривљим“ кривцима; ко су сви ти чланови комисија за пријем нових чланова у улру жење који су, захваљујући стојој небудности, за протекле две"деценије. толико . мноштво квазиписаца | напопримали, али, Још пре тога, ко су они који су те чланове наименовали2 Ако се не. варам, наши књижевнички пленуми, наше управе, ми сами! Можла ми се и причињава, али не могу се отети утиску да ћемо
"се, наставимо ли тако, вртети у
круту им, пре но што ову МУАРУ идеју успешно остваримо, сви међусобно лепо поизбацивати, да ћемо врата удружења закатанчити и. на њима написати; „Удру жења више нема, ко жели и може да буде писац, нека то буде без тега", А то, јакако, нећемо. И, осим „тога, пио ми баш неки болесно савесни
ам. Неће нам бити први пут ако
ствар свелемо на разумну ме ру и обавимо лакши део посла — пајуривање., Треба се
само у овом случају опреде-
и доследни љу-
4
"0 њиховог
Анти за мотућнести и за ред след, -
„Хоћемо рити оне који су написали једва четрдесетак песама у свом живо»
- ту = зато Што су се после тога
кф
олењили2 :
Или ћемо се ослободити оних који су тек у петој деценији објавили прву књигу, а-пре тога само неке текстове по часописима зато што нису правовремено мислили на будуће, и праве, критеријуме за присуство у нашем удружењу 2
Хоћемо ли мартшнути оне који су целог века објављивали неке "просечне књиге, а тек једном им се омакло да напишу ремек-дело — зато што нису одмах постиган своју праву меру2 Џ
Млн ћемо из списка писаца брисати оне који су пре две-три деценије објавили, и после тога веома дуго ништа, две-три књиге које су у оно време биле на ви сокој цени, а данас им је цепа пала испод сваке критике зато што нису одржавали исти ритам пи нису бнлн далековилди да одмах утврде шта ће се дапас ценити2 ,
Хоћемо ли избацити оне који ниједну књигу нису објавили, а неко им је рекао да стално објављују текстове којима не смета то што још имсу између тврдих ко
_рица — зата што су били лако
верни
Ман ћемо истерати оне који ретко пишу и објављују — зато што пе воде бригу о учесталости писања и објављитања Које има» ју на уму битиимајући ствараоци нових норматива2
Хоћемо ли искључити оне који се из тзв. провинције ретко и лоше чују, а виде се само на го дишњим _ скупштинама _ нашег удружења које доживљавају као свечаност, као потврду своје при. падности једном часном позиву и као прилику да Милоша Црњанског, ремимо, потапшу по рамену и с натегнутим осећањем равноправности упитају „Како си, Милоше, стари друже", а после од тога живе до следеће скупштине =— зато шта се задовољавају инфернорачким сатисфакцијама2
Да отерамо оне који целог живота самостаано штампају књите, залудно понстовећујући свој живот с књижевношћу — зато што су се у избору животног опредељења преварили2
Оне који штампају код тзв. малих издавача јер немају нерава да код тзв. великих чекају на ред — зато што не знају шта уметничком делу одређује ранг
Оне који, будући и сами издавачи, у више махова. штампају
„једну те исту своју књигу — за: „та што су. безразложно самоуве-
рени2 Да ли да збришемо све писце
који не пишу, или пишу лоше,,,
Збришимо све — и то редом, И, дакако, они који буду најурпвали, брисали, избацивали, истеривали, искључивалн лоше писце биће они који немају дилема, онп чији је критеријум најпоузданији, речју, биће то добри писци! У то неће бити, нити ће смети да буде сумње, Они ће знатн да уметност писања није неизвесна авантура, да ту изненађења пије никад било нити га може бити, они ће знати да су накнадне рехабилитације или накнадни заборав писаца чиста гаупост, а да је позитиван или негативан суд савременика необорива категорија. М, што је најважније, знаће да су онп сами — сјајни писди!
Но, да не би олједном било исувише гужве, предлажем један
_ разуман прелазни период у коме
би санкције биле: 1. прва опомена, 2. строги укор и 3. искључете. На тај начин пружила би се прилика, писцима који то желе и могу, да се поправе и да поста-
"ну добри и прави писци. Треба
само утврдити штта ће бити мернпоправљања. И ту имам паодаог: ако, рецимо, после прве опомене напишу н објаве јелну „Проклету авлију" — спасли су се. Али, да би после строгот укора ипак остали у улдружењу, треба да напишу п објаве најмање једпу „Божанствену комелију". Све мање м лошије — не вреди им.
ШТА ЋЕ СЕ'РЕВИЗИЈОМ постићи» У,
Речи су ту мал'те не сувишне, јер — постићи ће се све, па и знатно више од тога, што је пре ревизије било незамисливо, све оно што нам је годинама, ла и
деценијама, _ недостајало. — Биће уклоњено све оно што је кочило паш правилан развој и, јелно-
ставно, оствариће се сте оно због чега је постављано питање ,„За-
"што је ревизија потребна2". Али,
ма колико та наша оптимистич-
"кофутуристичка визија била на
дохват руке, ја не могу да одолим бар кроки потезима да је не одртам; јер, неизрецива је моја радост што је толико“ блиску виДИМ, Број писаца свешће се, дакле, на најмању могућну меру, тако да ће писцима смети да се зову
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 2:
, дакле, прво нају“ |
_ редове. исписујем,
само они а то одиста засаужеу-
ју с“ Аостојанство писца биће враћено! Преостали ће се лако и једноставно · самоуправно конституисати, оствариваће своја права код издавача, њихов друштвени ангажман и користи од њета биће свима, па и њима самима, јаспи; писаће се много, брзо и добро; ранг _ Андрића, Крлеже, Црњанског неће више бити идеал него просек књижевне вредности, а објављиваће се само „На Дрг-. ни ћуприје", „Романи о Лондону" и „Заставе", јер ништа мање и пишта лошије неће се ни писати, И, зито је врло важна последица ревизије, много ће се читати, књиге ће се дако и брзо пролавати (пешто више проблема имаће милиција док буле сређивала гужву и редове пред књижарама и библанотекаму), неписмености ће нестати заједно са нестанком квази-писаца, наша ће Аптература процветати, а свеколика ната култура пропевати,.. Неком ће вероватно на ум пасти ла папите „Принципе књижев ничког попашања и стварата", али ће увидети да је то сувитшан посао јер — биће то већ у свему савршен. књижевиички строј,
"ЈВАНО ОБЈАШЊЕЊЕ, НА КРАЈУ
Питам (се, све време док ове зашто — то
Мо ГАЛЕРИЈИ УЛУС-а ОАРЖАНА ЈЕ ИЗЛОЖБА СРЕТЕНА МАНПНАРЕВИЋАМИСИ~
КИНА — НА СЛИЦИ: „ПРЕДЕО“
"чиним и осећам да дугујем једно
објашњење. Пишем их, дакле, пре» дохране ралп — кад буде станипани нек се зна да сам добро мислио и да сам био на страни акције. А и као самокритику, у исти мах. Осећам, наиме, да моји мишићи јопг нису довољно очврсли и да би ми десница, у којој бих држао оловку за прецртава ње, непрестано подрхтавала. Мт кос евидентним напорима да се поправим (у теорији ми је то, ваљда, поштло за руком2), у мени још живе малограђанска бојажљивост и малодушност, још живе остаци конзервативних схватања. У овој фази свог развоја, истини за вољу, ја још не могу сасвим да се отресем заблуде да су пис ци сви они који поштено, колико могу и како могу, током свог жи. вота шппу песме, романе и при че, путописе, есеје и критике (баш као што су лекари и Дебејки и онај који у Сараорцима ле чи болесне људе). У честим часовима сопствене несигурности помишљам да у књижевничком улружењу треба да буду сви ти људи. И, дођавола, кад о раду тог удружења мислим, па ум ми падају неке превазиђене пароле као, на пример, пронаћи унутрашње рез е р ве: причитава ми се да то удружење треба да ретшаве. социјалне и „еспафске" проблеме писаца и да се рад тог удружења, пеким унутрап. њим реорганизовањем п окупља. њем по афинитетима, по свесној и савесној склоности ка ангажовању, може да одвија и без те ревизије... Знам да сам у заблуди и да без ревизије правог рада нема. Знам, али засад не успевам потпуно да се преваспитам. Јот ми понекад, кад о ревизији мислим, на ум падају стихови Славка Михалића (верујем ла ће оп, ако се хрватско књижевничко
„Адругитво буде на ревизију одЛУ-
чило, бити поштеђен):
Бојим се за оне који хоће и у томе налазе смисао
Не привикавају ли се на. силне поразе
— који ме подсећају да сам, овакав какав сам, јотт међу онима који се плаше “пораза и пре но тито нешто хаће,
Стога, кад се о мени буде размишљало, нек се има у виду да сам увек био искрен и стреман ла се поправим, У овом тренутку, ја отолико, а остало нек обаве ови који. хоће, -
Богдан А. Поповић
"слава
ЛЕТОПИС
Једна прослава | — два јубилеја
Међу најзначајнијим музичким логађајима протеклог месеца У Београду се, из многих разлога, посебно место даје прослави Музичке шкоде Славенски", дога“ ћају којим је обележен не само Дан школе већ и двадесета го, дмишњица смрти Јосипа Славенског, нашег великог композито“ ра а тиме, уједно, почиње и про" 80тодишњице _ композито“ рова рођења која се поклапа са 11, мајем идуће године. Током овог својеврсног музичког фести"вала младих, којим је прослављепа ни трећа деценија победе над фашизмом м ослобођења на“ ше демље, у једпоседмичном тра јању саушали смо 'ученике тко ле јубиларца и школа-тостију: „Фрањо __Кухач“ из Осијека и „Ватрослав Лисински“ из Затреба са којом београдски педагози и ученици гаје традиционалне доб“ ре и благотворне везе, Извођена су _Аела наших најпознатијих
аутора, створена у слободној Ју тославији, при чему
је посебно
место“ Аобила комнозиција Јоси па Славенског „Божанствени су. тон“ која је била на овој про слави први пут изведена. Затим је одржано заједничко концерт“ но вече на којем су извођена дела Моцарта и Бетовена; импо зантна је била слика сједињених хорова и оркестара пред препупим _ аудиторијумом _ Београдске филхармоније којом приликом СК диритенти Владимир Крањчевић и Ламбра Димитријевић водили извођачки апарат са много на лахнућа, темлерамента и прециз“ пости, Вече посвећено _лелима Јохана Себастијана Баха употту нило је звучну Слику о прослави школе „Славенски“, тог значајног педагошко-уметничког расадника младих музичких уметника,
Ова прослава је још једном овратила пажњу на изузетну личност Јосипа Славенског чије дводеценијско одсуство из наше средине није избледело нити ума њило његов значај и његово при: суство у животу наше савреме не музике већ га је, по ко зна који лут, открило као генијалпог уметника и аутора дела свет ске вредности, Целог свог живота, чак и онда када су га ев' ропске концертне дворане фре петично _ поздрављале, у – наптој средини није имао увек подршке; био: је више омаловажаван него цењен и то у регионима којима је његова личност била, без прем па у савременој музици, деценијама. Историчари европске музике пишу им говоре о њему са ме тим признањима која се дају једном _ Стравинском или њего вим млађим колегама у креирању "савремене европске музике, Штокхаузену, Лутославском, Пендерецком, Можда је Јосип Сла:
· венски (аутор ненадмашних де"
ла: „Симфонија Оријента“, „Балканофонија“, „Вода звира“, „Песме моје мајке“ и др. имао дво струку несрећу: да га не прихва Те они који, чак и добронамерно не могаху да схвате величину његова генија, и да га потценс они који су га „разумели“ и, уплашени његовом величином, желели да умање његову вредпост, Но, време је, ипак, најсигурнији критичар: оно потврђује сваким даном све већу присутност Јо сипа. Славенског на нашим тон: ским параледама а одбацује до ' заборава оне који, често не бирајући средства, доказују своје „трнсуство“,
Владислав Димитријевић
иције рЕ
„Адпапса Мати па“ Институт Југославенске ажеламије знаности и умјетности у Јадру покренуо је нову научну едицију под насловом »Лапашса тагшта«. Први том доноси утаавном реферате са научног скупа поводом 400-тодишњице Лепантске битке (1571 — 1971), приређеног иницијативом и у организацији овота агилног Института. уводном чланку „Значење Лепантске битке унутар Медитеранског свијета а. кадемик Грга Новак, између оста-
У 52 јне исказује на ове значајне ис. Аога, указ! „У великој
ијске чињениие; МЕ о ееној битки код Лепанта су; дјеловали су и наши градови и комуне који су били под влашћу Венеције, и паше су галије н наши људи на њима, који су се сви од реда врло јуначки борили, Допринијели побједи Млечана п њихових савезника. То су чинили не само по својој дужности него и свјесни да се боре за живот свој м својих породица. Побједа код Лепанта била је и њихова побје» да. Турци су заустављени ма гтрамицама које никада „више нису трајно прекорачили. Због тота је она врло важан датум у повијести наттета народа, и наша је дужност да упознамо наше судјеловање у тој одлучној битки".
О учешћу далматинских, Аубровачких и бокељских галија и помораца у Лепантској бици товоре расправе и чланци Вјекослава Маштровића, Јосипа Луетића, Ива Шишевића, Едуарда Перичића, Анте Усмианија, Фране Дујмовића, Вјекослава Омашића, Маје Новак, Винка Форетића, Вјекослава Параћа, Ника Дубоковића, Јосипа Лучића, Карла Јуриптића, Јакше Равлића и Семда Траљића. Чланци су солидно доку. ментовани, допуњују се међћусобно и представљају једну заокружену органску целину. Вредност објављсних расправа и чланака јот више подиже велики број изванредних репродукција, бакрореза, скица, пртежа и карата, ко. је илуструју и дочаравају пубанковане текстове. (К. )
Изложба о Карлу Густаву Јунгу у Цириху
Ове тодине ће у целом свету, а посебно у Швајцарској, бити свечано прослављена стогодишњица рођења великог психијатра и-пснхолота Карла Густава Јунта. Прослава ће бити посебно разно врсна у Цириху, где је он својевремено био на служби као ле кар и шеф универзитетске психи-
јатарске клинике и у чијој је.
близини и умро (у месту Кис нахт). Главна свечаност биће одржана на дан стогодишњице ро Ђења великог психијатра (26. јула), али су већ сада почеле неке манифестације везане за овај датум. Једна од првих је изложба посвећена животу и делу К, Г. Јунта. Организатори изложбе су Градска скупштина Цириха, Институт К, Г, Јунт, који је сам Јунг основао 1948, године и њиме до смрти управљао, и Клуб психолога у Цириху.
пи једном делу изложбе изложени су бројни документи о Јунтовом животу: о његовом првом боравку у Цириху (1900—1909). о познанству и раду с Фројдом (1907 — 1913), путовању у Африку и САД (1920 — 1929), тде је про. учавао старе цивилизације и њи хове митове, о годинама успеха и почасти (1930— 1944) м, најзад, о његовом повлачењу у кућу крај Циришког језера, у којој није било ни електричног осветљења ни текуће воде и где је 1961, геАине и умро. У другом делу изАожбе приказан је развој Јунг» ве психологије, колико се он метао представити помоћу докумената и ликовних прилога, У том Делу су, на пример, изложени цртежи Јунгових пацијената, документи дечје психоанализе и необичне књите; везови и гоблени,
Мако данас нема сумње да је
Јунг дао велике Аоприносе савре-.
меној психологији, посебно про-
учавању _ колективно — несвесног, по мишљењу неких непристра-
сних посматрача, Јунгово учење па овој изложби није приказано с Аовољно критичности. Између осталот, прилично је занемарена његова иснаучна позиција у доба нацизма, када је покушао да пред.
стави у Аоста повољном светау
меке _ негативне _ манифестације „Вотановог народа“, а као прел: седник Удружења немачких лека» ра није се устезао ни од давања неких расистичких изјава. Иако је, дакле, изложба у целини за похвалу, пзвесни пропусти јој умањују вредност.
.