Književne novine
ЛИКОВНА УМЕТНОСТ
ВИШЕ ФАЗА | ВИШЕ СТИЛОВА
Поводом изложбе слика Сретена .Млинаревића, Галерија УЛУС-а
СРЕТЕН. МЛАИНАРЕВИБ-МИСКИН један је Од оних сликара који упорно, дуго и стрпљиво чекају пред вратима признања. Сланкар који већ безмало две деценије, као пи толики други, покушава да у слици и сланком оправда своју егзистенцију и да део свог виђења живота дефинише срел: ством и техником сликарства, Без. редовног и завршног ликовног образовања али са талентом који се не може заобићи, он лута од проблема до проблема, у једном широком дијапазону интересовања, занатски сигуран, понекад виртуозан, али без праве идеје слике и о слици, без дослелности у тражењу оне, често наопако схва ћене, стилске целовитости дела.
Малинаревић је, по томе, помало титпичан представник једне посебне врсте ли ковних стваралаца у нас који, полазећи од искрене емотивне и инспиративне ве: заности за одређени круг мотива и од до. ста нејасне идеје о „лепом“, симболичном и савременом, веома често застају на по ла пута, не због умора и због пресахлог талента, већ због недовољне сигурности у себе и своје дело. Они ће лако и радо при хватити технику енформела сликајући пре деле свог детињства, не схватајући да је енформел облик сликарске филозофије, естетика, део садржаја свести човека ко: ји стоји на ивици дефинитивног раскораКа са својом властитом суштином, Они ће, исто тако, прићи апстракцији, лирској или геометријској, палећи у њој ватре бо. је која одражава њихову носталгију за планинском тишином или немиром мора, не схватајући да је апстракција логичан пут редукције једног система културе који бежи од своје властите презасићености, Или ће потражити излаз у свету симбола, узимајући час из романтизма час из се цесије, слементе који у данашњем човеку могу изазвати утисак враћања суштини заборављених речи, појмова. и облика. И тако свако дело сваког од ових сликара има по пеколико „фаза", по неколико „сти лова“, а у ствари одражавају немоћ и помањкање страсти да се буде доследан, Не по сваку цену, али — доследан у име властитог „ја“, у име разлога који су човека навели на чин сликања.
Тешко је поверовати да ти сликари носе илузије о свом изузетном културном значају, о свом месту у такозваној. исто. рији уметности, о својој улози у развоју модерног ликовног израза. Али они верују у своју вредност, они чак траже да буду „вредповани“, уврштени, на овај или онај начин, у круг стваралаца чија дела нешто значе друштву и његовој култури, Они нису сликари галерија, музеја, легата, ве: диких колекционара. с
По свему томе је Сретен Млинаревић и типичан и изузетан. Типичан _ утолико уколико је „прихватио“ нека формална о: ђележја савремене уметности али изузетан по томе како је и колико успео да изгради свој израз, свој метод, начин сли кања. Занат и натпросечна сликарска писменост, као и озбиљна преданост делу, дају неким његовим сликама тежину ау. тентичног израза, изборног, оригиналног, понекад чак узбудљивог. То су пре свега пејзажи његове Далматинске Загоре, јел ноставни и језгровити у композицији, пуни у звучности боје, доследно спроведени у поступку, а надасве искрени. Али свака тежња ка симболу, романтици или апстракцији — означава пад; Понекад је то ус тупак укусу купца, понекад због несигур. ности аутора. Млинаревић би морао да се окрене свом извору, сочном и: драматич“ ном, пуном тајне и искричаве снаге, сли“ ци која мири супротности између садржа ја стваралачке свести и мотива, која их претапа у јединствени садржај: дела, без обзира на моменат допадљивости и потребу „да се од слике живи“. Сапкарство је професија али није увек и материјална ситурност егзистенције.
Има сликара који живе у сенци своје скромности, али и оних који живе од сво. је скромности,
Има слика које се намећу аутентично. ) шћу, снагом п лепотом, али и оних које намећу свету који слику гледа, ужива и купује.
Срето Бошњак
КЕЛИРЕНЕНОВИНЕ · 8
МАРИЈА ЦРНОБОРИ И ЗОРИЦА ШУМАДИНАЦ У ШООВОЈ ДРАМИ „ЗАНАТ ГОСПОВЕ ВОРН“ (ТЕАТАР „БОЈАН СТУПИЦА“)
ПОЗОРИШТЕ
Равнодушност
Уз приказивање Шоовог комада „Занат госпође Ворн“ на сцени театра „Бојан Ступица“
ПОСТААО ЈЕ већ досадно и монотоно слушати како се после сваке нове пред ставе увек и на исти начин питамо: да ап је требало играти ово дело и у чему је његова актусаноста Када бисмо се скру: пулозно држали те жеље за насилном са временошћу сваке сценске речи и метафоре мало би заиста остало од те богате ризнипе класичног репертоара. Уз то не тре ба бити баш сигуран да и све оно што се данас пише код нас и у свету одражава суштински наше време и његове пробле ме. Смисао позоришне игре је много сло. женији и вреднији него што често и прет постављамо, а у сваком случају превазт: лази ниво дневних информација и фељто нске радозналости. Није стога дилема да ли представљати Шоа већ како та игра ти2г Зар свака генерација нема право на своје виђење класике и одређивање пре ма традицији Може ли се без тога уопште градити ваљана представа о нашем сопственом позориштуг
Шо је велики и чудан писац — тешко га је увек и до краја разумети и следити м његовој отворености и цинизму и зато су поједностављивања готово рутински у: обичајена. Такву отвореност и изазове, смисао за парадоксе и истрајност избегавају писци а још више редитељи. Много те лепше и, необавезније, а и сигурније, измишљати метафоре, жонглирати апстрактним симболима и уживати у низању речи лишених аваког смисла. У Југословепском драмском позоришту осетили су још на почетку, скоро пре четврт века, завод љивост али и апсурдност ове драматургије, знали да се од ње по мало дистанци. рају али и да нађу меру у представљању Шоа као живог и позоришту драгог писпа, Петар Словенски у својој поставци „За ната госпође. Ворн“ пије пошао од тог охрабрујућег сећања и искуства и са пео. бјашњивом уздржаношћу настојао је ла упрости збивање и љегове пимпликалијс сведе на поучну стилизовату, мелолдраматичну и салонски манпризирану прлчу,
Биографија госпође Вори (Марија Цр. нобори), по њеном сопственом казивању, представља дилему једног одређеног дру:
штва у коме има да се бира између два.
зла: тежак. живот раднице коју сви иско. ришћавају и који у својој неподноттљиво“ сти води у смрт, или живот са новцем за раћеним помоћу младих и беспомоћних де војака у мрежи добро организованих ја» них кућа2 Марија Црнобори је брапила са ојађеношћу али мн одлучпогићу овај из бор. Шо низам алузија даје до знања да овај парадокс о друштву и конформизму пе развија само због бизарности фабуле. Његове сопствене мисли и пуританизам су му много важнији од судбине ове жене тако да од позоришта тражи сарадњу како би у ангажованости био што убедљиви. ји, Својевремено је инсистирао веома мно то на опреми сцене, интересовао се за сваки детаљ, полагао много на атмосферу ко. ја окружује поједине призоре — како би ситуације постале што приролнијим и мо гућим, а речи убедљивијим и истинитијим. Чувао се емоција, настојао да Ао краја задржи присебност духа, пркосио и самом себи, упуштао се у хладну комбинаторику а при свему томе од театра очекивао ви. ште људскости, непосредности и животног оправдања, Режија се овај пут није осе ћала обавезном према аутору — тако да је обраду амбијента препустила Драготту Калајићу и Весни Вујици и њиховој сапкарској машти. Позадином доминирају велики панон штроки као пи позорница, сликани интензивним бојама у којима се смењују топли и хладни тонови, реалисти“ чио, али и са благим стилизацијама, И са. ма сцена са својим бираним намешта. јем и посебним бојама на поду је интегра хни део овог ликовно ефектно обрађеног простора. Заиста, пријатно освежење, које међутим, остаје као вредност за себе пи из ван представе. Јер, живот и његове рефлексе требало је тражити у богатству рели тељских опсервација им стилу саме унутар
ње игре да би се добила. целина. Словен,
ски је-био незаинтересован за таква ис траживања израза и цео аранжман свео на механичке кретње и „уласке, односпо изласке с лева на десно п обратно. Ако се Шоу прилазп са равнодутношћу ну њему види само туританска. бизарност 0нда се заиста не може очекивати, и поред најбоље воље, баш много,
"ња, превирања збуњене
Зорица Шумадинац је у првим сценама изговарала опе тако карактеристичне ми. сли великог писца Сбриљантним брзим го. вором им означила одмах карактер њене Виви: млада, штура интелектуалка, само.
„уверена и доследна времену у коме је чак
и еманципација жене била некаква мода. Ако су овакве девојке имале своје време — и начин на који се Виви представља није непознат, а састоји се у томе да газ: мица непрекидно испитује себе како би њена јунакиња, таква каква је, реаговала у датим околностима. Тиме се унапред ограничавају могућности самог лика, одузимају му се топлина и градације у сукобима са мајком. Публици је Виви разум: љива — па изостају она права изненађемладости и уну тарње трагање за сопственим идентитетом. Утицај Ибзенове Норе овде је евидентан — тако да се управо кроз Виви преламају све апсурдности буржоаскот света: може ли она да издржи истину да ли ће при хватити живот који јој нуди мајка или ће кренути својим путем Зорица Шумадинац је била дивна док нису дошли ти прави тренуци драме — а онда је преко њих прешла хладно и без унутарње трагике па је и сам комад изгубио своје суштинско значење. Зар Виви, и поред тога што је интелектуалка, не сме да има шарма и српа2 Овде је све, на жалост, праволинијски решено и са предрасудама,и несхватљиво је како се редитељ око свега овога није више ангажовао.
Госпођу Ворн је, уз сва образложења и оправдања, Марија Црнобори пастојала да представи и као жену која уморпа од живота и његових гадости настоји да задобије и задржи љубав своје јединице. Њој је то илузија среће и уништене чел пости и некаква морална компензапија за све оно што чини у својим свакодневним пословима, Прноборијева се за то грчеви“ то борила, уносила у поједине _ призоре доста свог личног осећања и тона и видело се у тренутку када скида шминку са лица и остаје пред огледалом да ни сама не верује да ће јој се остварити наде. На крају — разлаз са Виви ложивљава ис тински трагично као судбински пораз.
За Петра Словенског је цео овај комад само једна тиранија речи по строго програмирана конструкција. То се јасно осећа из целе поставке која се свела на штури салонски аранжман у коме није било правог живота, а ни унутарњег осећања пашег времена. Била је то сиромашна и наивна слапка енглеских нарави п друштвепих конвенција неког који стварно о томе свету ама баш ништа не зна. Да ту није било надахнућа и идеје види се и по томе што је редитељ инсистирао па костимима Божане Јовановић — веома машто витим и ефектиим али потпуно: меприхватљивим за време и схватања са којима и сам Шо полемише, У тим гетсбијевским кројевима и тоновима глумци се осећају пекако разголићени, па се тешко сналазе
јер их они збуњују и удаљују из Шоовог о
пи из нашег времена. Зато су тлумип морали да пазе више на своје кретање и спољни манир него на саму игру, Драгољуб Милосављевић — Гула је свог Џорџа Кро. фтса учинио дискретним и углађеним али је задржао шарм по уздржани ципизам. Слично је и са Зораном Милосављевићем чији је Пред био пригушен ло безличности. Мило Мирановић је Самјуела Гарднера, старог“ свештеника и преобраћеног грешниика само маркирао. Много више труда уложио је Бранко Цвејић у разради лика његовог сина Френка Гарднера и зато успео да врло живо представи младог то тована коме су пороци дражи него саме врлине. |
Несхватљиво је зашто је Словенски тоаико строг према овом комаду. Позорницом цело време доминира некакав страх да се не учини нешто непредвићђено или да се неком не замери, уз стално извињавање онима који сматрају да је Шо превазићен по својим идејама и схватањима театра. Зар се због таквих гледалаца и итрају овакви комади2 Чак је и светло без топлине п обраде па умањује интензитет бо. ја а и глумачког израза. Прескромно за позориште од реномеа какав ужива Југо. словенско драмско.
Петар Волк
ПОДСЕЋАЊА
ВИКТОР СТАРЧИЋ У СПАНТУ
Сјећање великог глумца на Народно казалиште за
Далмацију
#
ВИКТОРА СТАРЧИЋА (р. 1901), тог великог глумца, гледао сам на позорници Ноа неколико пута: у „Питмалиону, » арбарима“, „Злочинству ин казни и на скоратњој премијери „Младића". Дакако — на позорници београдског Ј угословенског драмског позоришта. У којему дјелује Од пр. вих дана (1948). Критика је одувијек била ск вом глумцу. |
ва "је МЕТ. међутим да је Старчић дјеловао двије казалишне сезоне у Спдиту (1925—1927). Било је то у Народном казалишту за Далмацију, које је дјеловало седам сезона (1921—1928) и имало такву ум јетничку разину какво сплитско казалиште није никада имало. Тада је кроз казалиште прошло више Од сто умјетника, од којих је најмање двадесетак добило посебне чланке у Крлежиној Енциклопедији | Јутославије. Тко ће писати повијест хрватеког казалишта а да не спомене Вавр Бах, И. Бадалтћа, Ј. Павића2 Или тко би
се усудио писати повијест србијанске ка.
залтшне умјетности и не споменути Виктора Старчића, Марка Маринковића, Јована Теца2 Тко би могао говорити о вели“ ким словенским глумцима а да не спомене Владу Скрбиншека, Ракушу. Споменути гаумци и многи други не мање значајни (као Блаженка Каталинић, Виктор Бек, Фран Новаковић) глумили су у сплитском казалишту. . .
Занимало ме је какве дојмове носи из Сплита Виктор Старчић. Зато сам га јед. не недеље посјетио у матичном казалишту. Играла се представа драматизације „Злочинства и казне“ у којој Вики (како великог глумца зову његови поштоватељи и ђаци) игра Мармеладова. Вазда ме је код тог тлумца освајао његов тлас и дос тојанствено држање. Није то никаква поза. Кад размишљам о Старчићеву држању, паступу, сјетим се Војповићеве реченице; Тко је госпар, госпар је. .
ХМ Сплит је Вики дошао након што је његову попуду прихватио Мирко Короли ја, пјесник и казалишни равнлатељ. Ни у једном тренутку Старчић пе крије своје симпатије према својему равнатељу, у којему је нашао својега другог оца.
Не само формално већ и стварно, прва особа у казалишту био је Королија. Стварао је репертоар, ангажирао глумце, износио је своја опажања глумцима — она позитивна као и негативна. Није само хвалио, али није ни само кудио.
Главни редатељ сплитског Народног казалишта за Далмацију био је Словенац Раде Прегарц, руски Бак. и. поборник Стапиславскога. · и
Старчићу је у посебној успомени остао јелан други редатељ — Виктор Бек, који је као п ЛПрегари, био глумац. Од глумаца, с највише запоса, сјећа се Милена Баидића (1901—1937). Био је знатни талент, али лпчна несређеност, склопост боемији, поступно су разарали пи уништавали тетов талепат, тјерали га па скитњу, промјену ангажмана да би па крају трагично завршио па сиротињској постељи.
Старчићу је једне сплнтска представа остала у врло живој успомени, Ради се о Шоовој комедији „Пигмалнон". Ипак сам успио наћи плакат за ту представу. Кажем, успио сам наћи плакат, јер је архив сплитског казалишта до тодине 1945. унтштен. На плакату нема имена преводиоца. (само стоји: „превод са енглескот“), редатељ је Август Бек (Виктор Бек), спенограф није означен. Главну улогу, професора Хигинса, тумачио је релатељ, а Елизу Мица Шекулин. Бољег „глумачког пара“ у „Питмалнону“ нисам видио — каже Старчић, макар сам гледао неколико изведаба познате Шоове комедије. Сјетно сам се да сам баш у Југословенском драмском позо“ ришту гледао једну _ изведбу „Пнгмалиопа“. У тој изведби (режија по главна улога: Стево Жигон) Старчић је изврсно тлумпо Алфреда Дулитла,. И у сплитском „Пиг малнону“ (премијера: 27. рујна 1925) глумио је Вики — играо је беспослпчара, а у осталим улогама били су: Блаженка Каталинић и Милан Бандић (дјеца госпође Хил) и многи други. |
Старчићев усхит за сплитску представу чувене енглеске комедије као да је дије“ лио и тадашњи казалшипи критик спамтског дневника „Ново доба“. Иво Лахман је записао да је редатељ свој посао обавио „виртуозно“. „Спољашна _ режија такођер врло добра. Нпр. први је чин, пред црквом, сликарски и у имитацији пљуска колосално изведен, а сви су чинови инсценирани са великим укусом". ан Заре Ало Крити да је Старчић
„ не само љубимац сплитског казалишног опћинства, већ и казалишне критике, која је редовито, веома похвално писала о њемуг И кад је требало да оде из Спллшга, Догодило се нешто што није било уобичајено у тадашњој пракси дневника „Ново доба". Наиме, лист је донио. два огроштајна чланка. Најприје у броју од 23. липња 1927. непотписани аутор каже да из града одлази „млади и талентовани члан драме, п врло популарни оперетски шпил стенор , затим да је било мало комада у којима није био запослен и сл. Само два дана касније — 25. липња 1927 — Д, (Иво Лахман) пише о Старчићу као о који „ства с АДЕ К глумцу
УОНО ра најразноврсније улоге а да се не понавља“, да „своје улоге даје са извјесним отмјеним стилом, са великом искреношћу ни са одличном умјетничком савјесношћ свак пи Па пнра5 755 У у сваком детаљу“. На, крају а Боди да са Старчићем одлази из
је средине једна „врсна пи амбициозна млада сила, глумац који је у своје роле уносио нешто од западњачке отмености и јужњачког темперамента“.
Шимун Јуришић