Književne novine
СУСРЕТИ
Разговор са Јуријем Брежаном, истакнутим лужичкосрпским књижевником и потпредседником Савеза. књижевника Немачке Демократске Републике
У БАУЦЕНУ постоји Институт за изучавање културе лужичкосрпског народа, који је саставни део Немачке академије наџка у Берлину, Овде. се Јуриј Брежан, нај већи лужичкосрпски књижевник, радо одазвао да за „Књижевне новине" одтовори на нека пштања која се односе на литературу једине националне мањине у Немачкој Демократској Републици (НАДАР).
Око стотину хиљада Лужичких Срба живи данас у десет окоута, у срезовима Котбус и Дрезден, гле политички делују у својој матичној организацији „Домовина". У више од стотину школа, у разним стручним и високим школама, предаје се на лужичкосрписком језику, а на универзитету „Кара
аркс" у Лајпцигу постоји катед“ ра за изучавање овог језика.
Јуриј Брежан (59 г.) није непознат југословенској читалачкој публици. Инспирисан нашим партизанским песмама за време свог рада на прузи Шамац—Сарајево, транспоновао је ове песме на лужичкосрпски језик. Брежан и данас носи, заједно са својим друговима, најлепше успомене из Јутославије. Свега се одлично сећа, М свему, што одређује политички пулс, он у њему активно учествује и своје утиске ставља у своју бележницу.
Главно дело Јурија Брежана је „Фееликс-Хануш трилогија". Овде је Брежан у три романа („Гимназијалац", 1958, „Семестар изгубљеног времена", 1960. п „Мушке године" 1964) дао пресек конфликата личности које долазе у сукоб са стварношћу. Због тога разговор се у почетку водио о главним гелементима овог аутобиографског де“ ла, са акцентом на животу Лужичких Срба.
— Пошто сам Лужички Србин, почео је Бражан, пишем на дужи, чкосрпском, а садржај за своје приповетке и позорницу њихових догађаја тражим у својој околини. Свакако, под околином не сматрам само пределе, карактери стичне салаше, села и градове, већ, пре свега, људе. А овде, опет, не мислим само на људе данашњице, таквих или онаквих нарави, већ оно што потврђује данашњица, о историји која њима припада и која своје порекао вуче вековима уназад, све до легенди и народних песама.
— У чему се данас састоје специфичне тешкоће за писца који жели да ствара за своју националну мањину и да пише на свом матерњем језику2 . — Пре свега, не треба заборавити да су Лужички Срби уопште најмања славенска нација, а њи. хов језик ван њихове територије — делови Горњих и Доњих Лужица — разумеју само: слависти и мали број њихових пријатеља. Према томе, ако желимо да наша књижевност делује ван својих језичких граница, морамо своје књите сами да преводимо на дру-: те језике. А пошто смо грађани НДР, следи природно да је немачки наш други језик. И читава светска књижевност, са врло малим изнимкама, прилази упознавању Лужичких Орба на немачком језику. |
— Да ли су лужичкосрпски ствараоци досад осећали било ка: кву баријеру у повезивању са светском литературом»
— Између затворености у јед: ном врло малом језичком простору и повезивања. са светском литературом било је у прошлости ба ријера за све лужичкосрпске песнике, које се нису могле пробити јер је језичка изолација ишла упоредо са националним угњетавањем, које је истовремено било и социјално. Данас у НДР, где Устав и Закон гарантују слободан развој наше културе, све већем броју писаца успева да доститне одређену литерарну двојезичност, што је, као што је познато, у ис-
' торији литературе било ретко мо-
гуће. Што се мене тиче, могу писати па оба језика (лужичкосрге ски и немачки), без икаквих тејикоћа у свом звању. Свакако, са једном изнимком. Иако сам после рата написао већи број текстова — песама на лужичкосрпском језику, не мање и на мелодије југословенских партизанских песама, није ми успело да саставим добар мелодиозни немачки текст.
— У ком периоду. сте писали ове песме2
— Један део мојих песама настао је за време боравка лужичкосрпске омладинске бригаде на из градњи . пруте Шамац— Сарајево, чији сам био руководилац. Од тог времена у мом раду велику улогу је имала омладина, нарочито лроблеми који се односе на њихово морално-по хитичко васпитање.
— Имајући у виду да сте писали
за позориште и телевизију, може .
те ли нам рећи колико су Вас ови медијуми привлачили и како су Ваши комади. примљени од публике2 44
— Што се тиче позоришта и телевизије, иако моја тајна љубав баш припада овим жанровима, ја сам се до сада плашио да уђем у тај ризик, тј. да се изложим мидости и немилости режисера. Мој главни рад није лежао на овом пољу, мако су два моја телевизијска филма („Мајка Јанчова" и „Музе у мишјој кули") наишли на врло добар пријем. (
— Ратне године нису остале ван домашаја Вашег. пера. С обзиром да сте учествовали, прво У покрету отпора Лужичких Срба а затим у другом светском ралу, који су основни мотиви Вашег романа „Семестар изгубљеног времена" (објављен 1960. на лужич“ косрпском, а 1961. на немачком)
Без сумње, ратне године биле су за мене одлучујуће, јер сам од почетка рата веровао да ће фашизам бити потучен. У роману „Семестар изгубљеног времена" као основни мотив провејава питање: какве ће могућности и у којој мери произићи после победе над фашизмом за оне који су сами учествовали у свом ослобођењу2 Дошао сам до закључка да ће коначна одлука против фашизма у свом пуном смислу морати да се нађе на путу у социјализму.
ЈУРИЈ БРЕЖАН
— Издали сте и збирку лужичкосрпских басни. Можете ли нам рећи у чему је специфичност ових басни и какав удео имају оне да: нас у формирању младе тенерације2 Без нарочитог познавања на-
родне литературе, могу да кажем да наше басне имају посебан славенски карактер и да са својом опецифичношћу, да су то басне народа који је робовао, који није имао своју државну историју са јунацима и краљевима. Један део ових басни, који данас припада основама школског образовања наше омладине, у прошлости је представљао само наслеђе које су генерације сиромашних преносиле на следећу генерацију сиромапе них. Једна од најпознатијих дужичкосрпских басни је о Крабату, добром _ чаробњаку. Ову _басну сматрам нарочито важном. Она ме је ангажовала скоро две деценије. Покушао сам да његов кључни проблем транспонујем у причи „Црни млин". Недавно сам завршио и роман у којем сам баш користио ову кључну фигуру ЛУ жичкосрпске литературе, као питање појаве наше епохе, или, још прецивније, епохе коју сам прихватио. Е — Како оцењујете своје по. следње дело и Вашу ангажованост на литерарном плану у оквиру лу: ажичкосриске књижевностиг |. — Своје последње дело сматрам најзначајнијим. њему _ сам разрадио питања са којима сам се већ бавио у својим делима. Свакако, на други начин, Деловао сам увек као човек који за последњих пола века није био индиферентан према догађајима који су се одипрали у свету, и који 12 свестан да не постоји могућност неучествовања у њему. Деловао сам као писац, који за собом има. 25 година литерарног рада и који се, кад писац, увек политички ангажовао; рођен у првом светском рату, борио се у другом светском рату, а главни задатак види у то ме — да не дође до трећег светског рата. '
Разговор водио. Никола Керн
_ |Да не дође до новог рата
"Београдска смотра филма у
Дому омладине
Овогодишње одржавање БСЈФ-а ·
(Београдска смотра југословенског филма) је пето по реду. Ова фил-
мска смотра углавном приказује
пресек једногодишње југословенске филмске продукције: од аматерског, преко краткометражног документарног им играног, до дугометражног играног филма. Прика зивање филмова је отпочело десетог, а завршено је шеснаестог овог "месеца, и публика је имала прилику да види близу седамдесет фил„мова. Иако је програм био састав љен главном из овогодишње филм ске продукције, неке вечери су би ле посвећене појединим филмским кућама, или ауторима, са намером да се о њиховом раду и стваралаштву стекне шири утисак. Из овог оквира треба посебно истаћи вече посвећено недавно преминулом филмском режисеру из Сарајева, Мидхату Мутапчићу, које је било сачињено од седам његових доку“ ментарних филмова.
Из поздравног излагања селектора БСЈФ-а и уредника филмског програма Дома омладине, Радосла ва Зеленовића, јасно је наглашена основна интенција ове филмске манифестације: „окупљање ствара лаца који истражују и који се слу же новим изражајним средствима у оквиру филмске уметности". Због неких тешкоћа, на које је Дом омладине, као организатор БСЈФ-а, ове године наилазио (ово“ тодишња филмска продукција била је нешто сиромашнија у од носу на претходне године и један број филмова је већ био приказан београдској публици) селектору је било могућно да у програм уврсти само следеће дугометражне игране филмове: „Павле Павловић" — који је режирао Пуриша Борђевић, „Кичма" — Влатка Гили ћа, „Кућа“ — Богдана Жижића, „Тестамент“ — Мише Радивојевића, „Страх“ — Матијажа Клопчича, „Муке по Мати" — Лордана Зафрановића, „Јад“ — Кирила Це невског и филм „Зимовање у Јакобсфилду" режисера Бранка Ба уера.
Самоуправна интересна заједни ца културе Београда потпомогла је ову филмску манифестацију веома скромним прилогом од пет ми лиона старих динара, те је и овај моменат организаторима задао доста тешкоћа. Но, са доста ентузијазма и уложеног напора, Дом ом ладине је ипак успевао да сваке вечери распрода све улазнице, што је доста ублажило неповољну материјалну околност. Поред напора који су уложени у овом правцу, ова чињеница говори нешто и у прилог претпоставке да тзв. „мртва сезона" има своју публику ко ја се интересује за сва значајнија збивања у култури.
Иако ова Смотра спада у ред сличних филмских манифестација које се већ одржавају код нас, ипак бисмо морали, као њену осо беност, да истакнемо вољност ортанизатора да БСЈФ постане сус
_ретиште стваралаца и публи-
ке, на којем би се водили разговори о путевима којима се креће филмска уметност код нас и у све
"ту, о могућностима истраживања
и изналажења нових филмских из ражајних средстава. Са овог ста-
_ новишта посматрано, ова манифе
стација је већ попримила карактер општејугословенског значаја, ин представља позитиван. допринос међурепубличкој сарадњи. Узимајући у обзир „Београдско лето" и сада „Београдску смотру југословенског филма", можемо
" са задовољством констатовати да
Дом омладине Београда чини миаоб го како би се преко лета одржала живост културно-уметничког деловања у граду. (Д. К. Ј.)
Јевтушенко о Гороовеком
Пишући о поезији Глеба Горбовског, поводом готово истовременог објављивања његове књиге изабраних стихова („Лениздат“) и нове књиге „Долина" („Совјетски писац“), Јевгеније Јевтушенко 'у једном од најновијих бројева „Литературне газете" запажања о о.
· вом песнику доводи до шире ра-
вни, појаве које прате његов развојни пут посматра у светлу општих процеса поетског развоја. Рађање новог песника је увек мучно, али те муке понекад остају ван видног поља читалаца, тако рећи иза сцене а понекад су читаоци и нехотице сведоци тих мука у свој њиховој обнаженој беспомоћности, Има и рађања која се одуже, каткад тако потрају да нам се чини да су лажна. Управо је такав случај са „рађањем" песника Глеба Горбовског — сматра Јевтушенко. „Право рођење" овог песника по њему су тек две
" споменуте збирке. Много пре њи-
ховог појављивања, у сусрету са младим песником — који у позну ноћ одводи тосте некаквом споменику крај којега са изразом на-
ФИЛМУ, ДОБИО „ЗЛАТНУ АРЕНУ")
тчовека у очима, са жаром и ши
роким театралним тестовима, товори стихове — Јевтушенко, како сам вели, није наслутио не само генијалног песника, већ ни сабрата уопште. „У стиховима и самом читању Горбовског осећала се снажна бујица, али је та бујица заједно са појединачним добрим редовима вукла лавину смећа, које аутор уопште није примећивао — пише Јевтушенко.
Дани су младом доносили објављене стихове, али не и очекивано чудо. Добри стихови губили су се у неуздржаној, неконтролисаној бујици, па је критика лако свукла с песника чајадхаролдовски огртач. Али, дани су значили и пролажење времена, а време је Горбовском помогло да се научи правом односу према сопственим стиховима. Сада, након дужег времена, у сусрету са Горбовским, са његовим зре лим књигама, Јевтушенко има мно ге речи хвале: „Песник је успео да одвоји сопствене тобожње 'од4 правих речи и да, значи, схвати значење речи као такве не само у сфери поезије. Дакле, пред нама је појава песника, јер шта може бнти више од односа према речи као средству истине. И та истина је, уз то, изражена оштро, мушки... Мало ко у нашој поезије (... тако уме да ужива у слици живота... Обдарен је способношћу да изрекне обичан стих који продире у душу... Његови стихови носе много више филозофско-тлодотворно-упитног, него прокламована његова жеља да се не постављају "проклета питања'...' Такође, Јевтушенко уочава тратове и остатке „смећа" које мора бити очишћено — дилетантизам, непро фесионалну немарност напоредо са добрим и зрелим стиховима. „Уметност самоочишћења је такође велика уметност, вели Јевтушенко, надовезујући се на речи самог Горбовског — „нема малих уметности". На примеру Горбовског се види да његови рани успеси нису случајни, а у супротним случајевима ничу тужне сумње; пример Горбовског говори о томе да је оваки песник перспективан са: мо онда када је смело немилосрдан према себи у ретроспекцији. Ни стих, ни песма појединачно не чине песника. Песник — то нису цртице, то је линија коју образују сви редови, стихови, то је сопствена линија односа према речи, према животу — пише · познати песник,
Паунд и Елиот у Поднтици
У свом есеју „Шели н Китс" Т.. С. Елиот је, између осталог, рекао: „Нисам сигуран (..) да можемо оцењивати поезију једног човека и уживати у њој ако сасвим занемаримо ствари о коЈима је он веома бринуо и на основу којих је усмеравао своју поезију". Своју, недавно објављену књигу „Политички идентитети Езре Паунда и Т. С. Елиота" (Стен форд _јуниверсити прес и Окс форд јуниверсити прес) — о којој у једном од новијих бројева Тајмсовог литерарног додатка пише Бернард Крик — др Вилјем М. Чејз је писао са тог становишта им, судећи по већини коментара, створио је дело потпуне зрелости какво се давно очекивало, дело о везама између дво-
"јице великих писаца и о битним
разликама које не дозвољавају уопштавајуће закључке.
. Основно Чејзово, становиште је да су оба ова писца била до те мере, мада на различит начин и у теорији и у пракси, подитизирана да многи аспекти њихове поезије могу у потпуности да се разумеју уз помоћ анализе и став љања у контекст њихових политичких уверења и њиховог политичког _ стила. Сам наслов ове књиге „Политички идентитети..." не подразумева само где су они стајали, иза чега су стајали и за шта су се залагали, већ и питање о томекоји део њихове свести младим песником — који у позну је био политиком обележен у Паундовом случају изванредно велики, а у Елиотовом знатно мањи, видљив особито у тренуцима његовог _ отимања резигнацији, контемплацији, души и вечности, у тренуцима његове вере да не-
Горбовском .
« и + : и СА ОВОГОДИШЊЕГ ПУАСКОГ ФЕСТИВАЛА. НА. СА ХАТА МУТАПЧИВА. „АСКТОР МЛАДЕН" (ЉУБА ТАДИЋ ЈЕ, ЗА ГЛАВНУ УЛОГУ У ОВОМ ,
· тран политичким филозофом, Елиот је, као што је познато,
" тијевић,
цИ: СЦЕНА ИЗ ФИЛМА МИД-:
што стварно треба учинити, можда чак и нешто драстично. „:10аштички идентитет" није облигатно кохерентан као нека политичка доктрина, мада се,Паунд врло прецизно држао, једне доктрине и чак био доктринар, а Елиот је о подитици говорио на апстрактан начин и, политичарима свакако с неразумљивих разлога, био сма-
писао да је „политика постала исувише озбиљна ствар да би бида препуштена политичарима, тврдио је да Енглеској страшне опасности прете због недостатка било какве виталне политичке филозофије, веровао је. да је дру, штво затровано либерализмом који нема позитивне циљеве (а њетова примедба социјализму је била да нуди исувише позитивне циљеве) и враћао се хришћанској традицији. Која су, међутим, политичка средства да би се. она постигла Елиот није прецизирао и његов је напор, поређен са напорима великих публициста, шеснаестог и седамнаестог столећа, сасвим миноран, своди се углавном на уверење „да се друштво какво је он желео може оства рити · када велика већина оваца буде припадала једном стаду". Али, како2 Елмот је 1933. године признао да је излаз налазио у „деспотској владавини образоване класе", . Док је Елиот имао проблема око тога да ствари назове правим именом, мач мачем и силу снаом, његов песнички учитељ Езра Паунд је био неупоредиво недвосмисленији. Др Чејз врло јасно излаже каква је била Паундова политичка доктрина, његов коренити антисемитизам, видљив још у његовом детињству, његово уверење да је свет обогаљен суровим меркантилизмом Вол стрита којим доминирају јеврејски и енглески банкари, да интернационална инАустрија није потребна, да куатурне болести могу на једноста-, ван начин да се реше, да је потребно вођство великих уметника, које демократија не би смекшавала и који би синтетизовали најбоље из људске историје... све до његовог служења фашизму и фашистичкој Италији, до фамозних 125 говора одржаних на италијанском радију између 1941. и 1943. године. Излажући политичко „сазревање" ове двојице значајних писаца др Чејз наглашава парадокс да је иновирајући и ослобађајући стил у поезији ишао у корак са репресивним и регресивним стилом у политици. То „сазревање" он прати заједно са великим књижевним и уметничким кретањима. и преокретима њиховог времена у којима су учествовали, даје њихове веома упечатљиве политичке портрете и каже да га је његова сопствена студија подстицала на меланхоличан. закључак да уметници праве грешке и да велики уметници праве велике грешке... Као и Лајонел Трилинг у књизи „Иза културе" он је открио да „монументалне фигуре нашег времена... либерална _ идеологија оставља крајње индиферентним (Пруст, „Лоренс, Џојс, Ман _као романсијер, Кафка, Рилке, ЖИАД такође као романсијер, итд.)“.
КЊИЖЕРНЕНОВИНЕ
| Ј Уређивачки одбор: ар Петар Волк, Васко Ивановић, Миодраг Илић, др Драгав М. Јеремић (главни в одговорни уредник), Вук Крњевић, Чедомир Мирковић, Бог дан А. Поповић (оперативни уредник), Владимир В. Предић (секретар редакције), Владимир Стојшин, Божидар [амо др Ивав Шоп, Бранимир шће пановић, Техничко-уметничка опрема: Ара. комир Димитријевић.
Књижевни савет: др Аимитрије Вуче нов, Предраг Делибашић, Енвер Берћеку, ар Милош Илић, Душав Матић, др Војив Матић, Момчило Миланков, др Драшко Ређеп, Јара Рибникар, Душан Сковран, Алекса Челебоновић, Зуко Џумхур, Пол Шафер. Идејно решење графичке опреме: Боглав Кршић. ЈА
Аист азлази сваке друге суботе. Пена 3. дин. Годишња претплата 60, полуго аншња 30 динара, а за иностранство авоструко. Лист издаје Новинско-издавачко предузеће „Књижевне новине", Београд, Француска 7. Гелефони: 627-286 (релакци“ ја) а 626-020 (комерцијално одељење и ал. министрација). Гекући рачун:60801-601-2089. Рукописи се ве враћају. Штампа „Глас“, Београд, Влајковићева 8.
,