Književne novine

КЊИЖЕВНЕ ТЕМЕ

Отпор, револуција, слобода

и данашња поезија |

После ХТУ струшких вечери поезије

РАЗГОВОРУ на овакву једну књи жевну, и не само књижевну, тему — разговору подстакнутом јубилејом који је, сасвим извесно, у свести доброг дела данашњег чове чанства-- требало би да претходи чврсто уверење да је та тема и данас, када је интересовање за поезију у свету окупљено углавном сасвим друкчијим проблеми: «ма — књижевно жива и књижевно релевантна., Да ли је, дакле, она таква2

Ако мислимо на тему која би се развијала у сфери прве трансмисије и ако мислимо на песништво непосредно надахнуто конкретним отпором, револуцијом им слободом, ако, укратко, мислимо на неколико најкарактеристичнијих типова поезијекоји су се пре тридесет ивише година с познатим подстрецима и, углавном, са ограни чењима која није било тешко разумети и оправдати код нас стварали — ја мислим да то више није особито жива и релевантна тема. Тридесет година смо се, мање и. ли више учестано, с мање или више пијетгта, повинујући се мање или више „свемогућем филтеру времена" и, најзад, са све озбиљнијим критеријумом, том темом бавили. Уз све поштовање према изворима надахнућа, уз све уважавање улоге и функционалности те по езије, та тема је (ако је — поно-

вимо то — схватимо уско) постала ствар књижевне теорије и историје. Наука ће,

ако већ није, при свим нашим от порима, учинити управо оно чему се из сасвим разумљивих разлога опиремо — обавиће квалитативну естетску анализу, селекцију и кла сификацију и све ће лепо распо: редити тамо где му је место.

Ту тему, дабоме, можемо схватити и сасвим широко. Можемо је поставити у књижевно-историј ске оквире и, рецимо, од „Епа о Гилгамешу" до, рецимо, најнови је збирке Драгана Колунџије инспирисане нашом револуцијом, ут врђивати облике, размере и дома. шаје песништва надахнутог вечним темама, надахнутог, заправо, вечном човековом жељом да тражи задовољење својих духовних потреба. Потреба какве су, измеЂу осталог, и потребе за супротстављањем сваковрсним стегама, потребе за акцијом, за слободом. М, по свој прилици, највише бисмо се задржали на прошлом столећу, на времену великих романтичарских и романтичних националних револуција у коме су лир ски песници витлали мачем и стварали велике спевове, велике националне оеме, на времену у коме је стварана велика слободарска, али и артистичка, али и универзално-филозофска поезија. И када — за разлику од наше но вије ситуације — квантитет теоријског расправљања о конкретним питањима којима смо се ми претежно бавили није био у сразмери с квалитетом те поезије, а камо ли да га је превазилазио... А могли бисмо, подједнако, отпор, револуцију и слободу потпуно избацити из одређеног историјског оквира и поједностављеног значењеског контекста, у којима би могли да стоје, и обавити их много широм ауром значења, и то значења неограниченог броја. Мо1еп5појеп5, дошли бисмо до закључка да је, у ствари, свака добра поезија подстакнута, фундирана и усмерена једним | од могућих значења отпора, револуције и слободе. Може тако, на пример, да буде подстакнута супротстављањем функционалистичком схватању песникове улоге, фундирана револуционарним _ залагањем за нове облике поетске сугестивности и за Новом времену примерена нова значења, усмерена потребом за слободом од сваке нормативности. Али, сасвим очевидно, то није то. Ми нећемо да се бавимо ни духовном ни вербалном еквилибристиком. Ми желимо да будемо истинољубиви и конкретни. Хоћемо, најзад, да верујемо да је та тема, пако — како би се могло схватити — иницирана збивањем у свега четири године једног историјског тока и, рецимо, још то Аако дугим пре њега и исто толико дугим после њега, заправо те. ма која је правим песницима у недавној поошлости омогућавала, а и данас им омогућава, историјско-филозофске синтезе које су са свим неминовно изнад мотивских ограничења смештених у строге историјске оквире које имамо на уму. Ми хоћемо, и верујемо да хоћемо с добрим разлозима, да веру јемо како је та тема и данас жива, само на други пачин. А жива је, и убудуће ће бити жива, оно: Аико колико је надахнуће о коме је реч остало трајно, – онолико, штавишге, колико су његова про. ширења постала бројнија и сло женија. За нас би, дакле, данас квалитет такве поезије о коме бисмо могли, и желели, да расправ-

љамо морао бити онај који би у нама подстакао уверење о сложе ним могућностима поезије инспитрисане отпором, слободом, револуцијом, за нас би жива и релевантна могла бити тема о модерној поезији која, рођена на мање више омеђеном мисаоном и емо. ционалном _ плану, успева да се разрасте и расцвета у мисаоно сложене и артистички развијене поетске организме. Примери такве поезије, иако не исувише бројни, настајали су и у том ограниченом историјском току. А имамо ли их — како бисмо аргументовали ова; кву своју тезу — и у данашњој нашој поезијиг

Чврсто верујемо да их имамо. Наша генерација је понела љубав и поштовање према великим и, у нашој свести трајним, историј. ским збивањима, али не мисли да се она сакросантним· односом мо.

учинити већим и трајнијим. ако није била у прилици да се руководи потребама и разлозима различитих борбених, радних, по. литичких тренутака, већ је свој однос прем. њима успостављала на један, у више смислова неспутани, начин, наша генерација жи. ви с том темом, носи је као трајни мовенс, као раван увек могу. ћне песничке транспозиције. А та транспозиција, крећући се од конкретног ка општем, постиже нај. оптималнију фреквенцију идеја и најсложенију организацију ства: ралачких облика. Може ли, кона-

чно, бити поузданијег доказа о трајности и животности једне теме2

Ми данас не доводимо у питање уверење да квалитет једној песми не обезбеђује њен жанр, а још мање извор инспирације, али, подједнако, верујемо да нема жан ра или извора инспирације који би песми а приори онемогућаваи врхунски естетски домашај јер, све је, очито, у зависности од отпштег песниковог капацитета. Тридесет година после великих историјских збивања, радикалних политичких и друштвених проме. на и свеопштег прогреса културе хм свету и код нас, ми данасу све. сти носимо своју златну књигу поезије надахнуте. нашим сопственим отпором, нашом сопственом револуцијом, нашом _ сопственом слобсдом. Та златна књига — а можемо је назвати антологијом, или строгим естетским избором песништва о коме је реч — није опсежна каква је била пре тридесет година, али њена опсежност, зато, није статична дата. Она, наиме, живи с временом и, стремећи ка будућности, веома често се допуњује, постаје тематски, методолошки и идејно сложенија и богатија, постаје на сасвим одре“ Њени начин универзалнија.

Сасвим нам је јасно да непо. средно надахнуће и конкретизовани појмови отпор, револуција, слобода — појмови који веома често иду руку под руку са, обично неделикатно и партерно тумаченом, синтагмом ангажована поезија могу и данас, широм овог нашег узнемиреног света, да буду део хуманистичког песничког апела, део песнич-ог ангажмана, ако хоћемо. И, врло је. вероватно, они ће се у таквој функцији појављивати бар дотле док за њих буде било разлога. Али, не занемарују. ћи такву поезију и не потцењују“ ћи њен зн:чај и њену функционалност, ми ипак верујемо да во. деће стваралачко начело. данашњег песника мора да буде ви. шедимензионално, У најмању ру. ку, оно треба да сједињује оно што је наш романтичарски пе сник рекао ( а ми понешто изменили) стихом 'Мене све ране мога света боле са исконском дужношћу песника према поезији, ду. жношћу која се састоји у обавези да допринесе њеној виталности, њеној сложености и њеној универзалности, А ти појмови и та синтагма нису у колизији с том дужношћу. Напротив. Одуживање дуга поезији самој је без широког

хватањ. чињенице да данашњи песник отпор, револуцију и слободу схвата не ограничавајући се ни географски, ни историјски, а најмање значењски, у корену оне могућено. Јер, половична решења нигде, па ни у поезији, нису права решења.

Богдан А. Поповић

ни тета.

(Са симпозијума на тему: „Поезија кроз отпор, револуцију и“ слободу“; који је одржан на ХЈУ струшким“ вечерима посзије) ЕМ

; ТАКУ-ДАН“) „Љиолиографије

„трафије Матице српске", у редак-

_ врло систематски и према савре-

· тграфеских јединица, у овој књизи

„јалистичке поезије. Дау каже да

| јама. Садашњост му је била ис"пуњена свим богатим, противреч-

"за будуће могућности, које дре"мају у нужно увек

разумевања тих појмова, без при,

СА ОВОГОДИШЊЕГ БИТЕФА: СА ИЗВО-

БЕЊА НО И КЈОГЕН ДРАМЕ „ЧАПЉА" (ТОКИЈСКО ПОЗОРИШТЕ „Нипон но-

Трећа књига

Матице ерпске“

Пре кратког времена изашла је из штампе трећа књига „Библио-

цији и с предговором библиотекара проф. Јелене Николић, Библиотрафска грађа класификована је „по истом систему као и у претходној књизи. Грађа обухвата Матичину издавачку делатност 1966–1970. Грађа је распоређена у ове групе: књиге, фототипска издања, повремене публикације, разно, преглед аутора са насловима радова, регистар наслова самосталних издања, регистар преводилаца, регистар збирки, хронолошки преглед периодике, регистар штампарија. и именски регистар. Посао је рађен

меним библиографским принципима. Док у ранијој књизи нису наведене странице појединих библио-

је и то урађено, тако да су по даци још потпунији и комплетнији, што треба нарочито похвалити.

Велтаншауунг и доживљај

Под горњим насловом Рудолф Дау пише у књижевном часопису „Нова немачка литература" (НДАЛ) а збирци песама Георга Маурера „Искусни свет", присећајући се како је овај још 1969. године — речима: „Кроз... стварање уметности човек доживљава своје стварање света" одредио — специфични предмет и ничим другим незаменљиву друштвену функцију соци-

је песник Маурер у своме сопстве ном делу ово, до чега му је стало, уобличио на интензиван начин који се не може ничим друтим заменити. .

„Стварање света" — промена природе, преокретање друштвених односа и ново формирање сваког појединог човека — било је за Маурера вазда на нарочит начин скопчано с напрезањем свести, с филозофским прожимањем једног света, који је он себи створио свим својим чулима, али и унутрашњим духовним оком — а тек тиме у свим њеним димензи-

ним искуственим благом; а управо је то оштрило његов поглед

„несаврше-

ној“ савременој реалности, да би биле откривене и радом извуче-

о П_________________-__ __ _ _____.- -" _ _- =___--__-_-

не, Тако је — вели Дау — у Мау. реровом лирском стваралаштву сам велтаншауунг — као специ. фични начин присвајања и савла» ћивања света — постао значајан поетски предмет, коме се песник, прокрстарећи сва времена, увек поново приближавао с различи: тих страна. Франц Фриман је тај тако настали тип песме једном означио као „лирску феноменологију свести". А сам Маурер, је узгред говорио о „лирском есеју, али ипак није заборавио да нагласи „да н теоретска поезија мисли, а и поезија велтаншауунта, морају да буду и доживљај... ,

Дау налази да у приказаној збирци песама Маурер " сусреће читаоца онако како га овај већ много година познаје, присан а ипак нов, као неко ко је имао храбрости да се мења. Анализирајући поједине делове збирке, Дау завршава свој приказ овим речима: „Коначно приспеће у овај свет и у данашњицу мења и од нос према смрти, јер остаје нешто стално и живо. „Спавања, које „би се могло убијати, нема више у свету." Тако се затвара круг једног радом и напрезањем испуњеног живота а тиме и круг једног поетског дела, које је формирајући се увек изнова у циклусу — тражило да обухвати цео свет. Свет који је искусио Маурер, а који је и наш, откриваће нам вазда нове дражи и увиде, кад год та сретнемо. Парафразнрајући једну песникову реч: његов рад “тиче у нашу енергију". (А. Б, П) |

(абране песме Хосе Лесаме Лиме

У Барселони су недавно објављене „Сабране песме", а у Мадриду критички есеји („Га сапшдада ћесттада") Хосе Лесаме Лиме, писца који је у својој родној Куби примљен и прихваћен са изузетним одушевљењем, а ван ње сматран својеврсним књижевним сваком погледу оригиналним.

Први сусрет са Лимом, чак и кад су у питању они који с њим деле језик, може бити веома збуњујући., Јер, ако не опскурним, он се сасвим извесно може сматрати енигматичним. Његове песме, његова проза и есеји сасвим сигурно не чине ником концесије. Како се и приврженици и они који га нападају слажу, Лима говори из сопственог света ерудиције као из неког непокретног центра, теља чија је суштина да се „опирећ“ Тај је квалитет много значајнији од питања о жанру, историјском развоју и сличним квалитетима у његовом писању. Он сам тврди да његово дело има „Филозофски систем".

Још од његових песничких првенаца („Смрт Нарциса", 1937) није било тешко установити њетову велику симпатију према писцима шпанског Златног века, пре-

ма Квеведу, Грасиану, Гонгори, Калдерону, његови лексички и прозодијски захтеви одговарају

њиховима у многочему. Он ужива у сензацијама речи, он глача мовршине, бави се кретањима историје и знацима мита који није органски и не наговештава ускрснуће.

Новији Лесама Лима ближи се ка модерном свету, његов језик обелодањује једну снажну надреалну експлозију, али своју кохерентност он корени у свом сопственом органском времену које, читалац се све више уверава, није архаично. Кроз читаво његово писање одређени звуци и знаци, мотиви и значења подстичу једни друте и у међусобној су вези. Он конституише један поетски симболичан свет који не допушта непажљиво и брзо читање, али за узврат обезбеђује једну непрекилну. стваралачку и игру идеја на ивици између речи и реалности.

Ђајатијева поезија на нашем дезику

Познати ирачки песник Абдул: вахаб ал-Бајати репрезентује, може бити, понајбоље _ савремену арапску поезију. Није – нимало случајно што је он једини од савремених арапских песника чија је збирка стихова доступна и нашим читаоцима („Песме у изгнанству", „Багдала" – 1966, пре. вео Раде Божовић). Ново издање Бајатијевих песама, под ·насловом „Љубавно писмо жени", у избору, преводу м с предговором др Сулејмана Грозданића, леп је покушај издавачког — предузећа „Веселин Маслеша“ да нам при каже бар највише домете савремене арапске лирике,

Правити избор из Бајатијеве лирике није било ни лако ни је лноставно, и може се рећи да је Сулејман Грозданић тај део посла обавио с доста успеха: књита је целовита и показује круг најчешћих Бајатијевих тема п мотива. У преводу појединих пе сама има извесне неуједначенос-

феноменом, изузетним и у'

ти: све песме, разумљиво, нису могле бити преведене с подједна: ко успеха, али превод у целини

· заслужује позитивну оцену. На.

поменули бисмо, ипак, да се син Назима Хикмета (у песми „Зботом, Цариграде“), не_ зове Мухамед, него Мехмед. Наслов Баја: тијеве збирке из 1954. године, та: кође, није најбоље преведен: та. чније би било „Разбијени крча зи" (или „Сломљени ћупови , као што преводи Божиновић) а не „По дупани „лонци“, као што је учи. нио Грозданић.

Штета је што у предтовору ни. су избегнуте и овакве, неодређе. не, па и нејасне формулације: „Све што је до сада речено пред ставља у ствари оквир У Који ал-Бајати утаче свој основне преокупације, своје основно осјећање и мисао, слободу и побуну, Због побуне за слободу он је про. тнан, због тога он не може“ да ћути, То је његова судоина, сред; ство његове борбе и исијељења“, Уместо оваквог, импресионистич. ки писаног предговора читаоцу би био кориснији јасан и прегле. дан информативни текст о. песнику. (И. Ш)

Музичке вечери у Донату

Већ четрнаест година одржавају се у Задру приредбе зване Музичке вечери у Донату. Ове године, више него ранијих, Вечери су имале јасно профилисан програм, што је права реткост када се промалрају наши фестивали. Наиме, читав програм овогодишњих Музичких вечери у Донату изводио се у раздобљу од 28. УП до 17. УПТ, у оквиру два посебна. циклуса, који су, ипак, представљали складну целину. У првом циклусу прире. но је шест различитих камерних концерата у за то прикладним амбијентима (црква Св. Доната и клаустр Св. Фране) са музичким делима почев од барока па до наших дана. Као извођачи тих концерата, поред осталих, наступили су виолинисткиња Маја Дештаљ, виолончелист Валтер Дешпаљ, пијанист Владимир Крпан, алтисткиња Бисерка Цвејић и др. — Други циклус концерата био је посвећен искључиво музици хуманизма и ренесансе и изводили су га познати наши и страни ансамбли: Октет лимених дувача (Париз), Џпјуегзјја5 ЗУшафогшт 7аогађјепаћ, ансамбл Ренесанс (Београд) идр. Концерти овога циклуса приређени су на разним погодним местима у Задру: на тргу пред Катед ралом, у цркви Св. Доната, у пала» ти Вово, затим у новосаграђеном Археолошком музеју. па 5 7

Програми свих концерата. посебно оних из циклуса посвећеног музици хуманизма и ренесансе, показивали су амбиције организатора да што више остваре склад између музике и амбијената у којима се она изводила. Може се без оклевања рећи да су у томе ну спели, тако да је задарски Фестивал остварио занимљиву програмску структуру, засновану на специфичности — на неговању музике одређене епохе. Треба поздравити то програмско настојање и пожелети да оријентација на музику хуманизма и ренесансе, за коју је и иначе, у свету, појачано интересовање, остане и даље у средишту програма задарских Музичких вечери. |

Поред програмске специфичности, за Музичке вечери у Донату карактеристична је тежња да дела наших музичких стваралаца буду заступљена у довољној мери. и презентирана у доличној форми. У том смислу драгоцени су напори наших ансамбала за стару музику да оживе дела хрватских и срп ских музичких стваралаца из ХШ и ХЛУ века. Тако је Загребачки универзитетски ансамбл изводио и дела Фрање Босанца (вероватно из 1490, т.), а београдски ансамбла Ремесансе дела Фрање Босанца, Ју. лија Скјаветића, Ивана Лукачића, Винка Јелића, Јермонаха Исаије

профа Кир Стефана Србина и АР.

АЊИЛЕВНЕНОВИНЕ

Уребивачки одбор: др Петар Волк, Васко Ивановић, Миодраг Илић, Ар Дратан М. Јеремић (главни и одговорни уредник), Вук Крњевић, Момчило Миланков, Чедомир Мирковић, Богдан А. Поповић (оперативни уредник), Владимир В. Предић (секретар редакције), Владимир Стојшин, Божидар Тимотијевић, Зуко Џумхур, др Иван

Шоп, Бранимир Шћепановић, Техничко-у бо опрема: Драгомир Димитријевић, Издавачки савет; Ар Димитрије Вученов, Ар Милош Млић, Јован Јовеновић, Душан Матић, Божидар Продановић, Ар Жрашко Ређеп, Јара Рибникар, Милован Танасијевић, Идејно решење графичке – опреме: Богдан Кршић;

Лист излази сваке друге суботе. Нена 3 динара. Годишња претплата 60, полугоАмштња 30 динара, а за иностранство дво-' струко. Лист издаје Новинско-издавачко предузеће „Књижевне новине“, Београл, Француска 7. Телефони: 627-286 (релакција) н 626-020 (комерцијално олељење и алминистрација), Текући рачун: 60801-601-2089. Рукописи се не враћају, Штампа „ГЛАС“, Београд, Влајковићева 8,