Kolo

22

! ад је Карло VI, француски краљ, добио један нервни удар. војвода од Орлеана и Војвода од Бургоље, који је позиат у историји под именом „Јован Неустрашиви", почели су да воде међусобну борбу о престо! Међу лекарима који су се пријавили за лечсње јадног монарха, дошла су у Париз и два калућера који су се пријавили у палати Оен Пол, краљевој резидепцији, тврдећи да их је сам Бог посла-о да излече краља. Може се замислити с каквим су слављем примљени! Био им је дат један стан у Бастил>и, одакле су они одлазили свакога дана код краља да га лече. Лечење се састојало у даваљу лековитих пића. направљених како су они уверакаот, од топљеног злата и драгог каием *аји су узимали из краљеве риттђ. Алп на крају се открило да св Јкебеска посланика" и сувише Луго задржавају у двору и да злато и драго камеше све више одлази, док се здоавље Карла VI не само није опорављало већ се и погоршавало. Тако су они из најлепшнх соба Бастиља доспели у њене најмрачлије тампкце у очекиваљу продеса. Осетили су се изгубљени. Заиста су били упали у шкрипац и само их је чудо могло спасти. Били су у очајаљу кад их је једне ноћи посде мистериозног разговора између управпика Мариза Пјера д' Есарта и Војводе од Бургоње изненадио глас који као да је долазио из зидова тамнипе. — Олушајте ме, несрећншга и послушајте савет који ћу вам дати ако хсћете да спасите живот! После првих мииута изненађен.а и страха један од шнх је рекао: — Зар је то могуће?... Неко мисли да нас спасе?... Шта треба да чинимо? — Сутра ћете бити спроведени у краљевску палату. продужио је невјјДљиви глас. таМо ћете морати аа

изјавите да сте били плаћени од Војводе од Орлеана да би скратили живот Суверена. Додаћете још да сте баш из руку Војводе добили отров који сте требали да сипате у лекове одређене за краља. Овај им се савет учинио, немогућ па су ту своју сумњу калуђери саопштили тајанственом саветодавцу. Али их је овај умирио речима: , — Знајте, да особа која може гако да вам говори у ово време и у овај час може да вам врати слободу. Зато нема шта да бирате. Ако не пристанете смрт вам је сигурна. Затвореници су знали о борби измећу Војводе од Орлеана и Војводе од Бургоње, и знали су такође да су то била врсмепа у којима иису бирана средства да би се дошло до циља. Разумели су да глас долази од Јована Неустрашивог. принца моћног и без скрупула па су решили да послушају савет. . Идућег јутра затражили су да говоре Са Д' Есартом који је био и гувернер Бастиље. ,и чим су се пред њим појавили изјавили су му да имају важне ствари да саопште краљу и двору и уту сврху моле да буду послани у палату Сен Пол, Д' Есарт који је то и посаветовао Војводи од Бургоње правио се као да ништа не згга и саопштио о томе двору и Војволи Јовану Неустрашивом. поаивајући их да сви присуствују спени и послао затворенике у палату Сен Пол у тачио означени час. Краљ, који се случајно затекао у потпуно свесном стању, краљипа, престолонаследник, принчеви. Војвода од Бургоње и дворјани били су се сакунилн у сали за аудијенцију кад се у њој појавио Д' Есарт са осуђенипима. —: Седите и говорите, наредио им је краљ. Један од њих је тада испричао слелећу причу:

истоиискс^жа г

КНЕЗ МИЛОШ — ШТЕДИША Кнез Милош је био човек веома чуваран, управо тврд. Пред свој повратак у Србију (1859) живео је у БукуI решту. И ту, код небројеног бдага свог, он, зими, често није хтео да ложи своје собе, само да би магће дрва трошио. А да ни млаћи његови не би -ложили, он би увече дуго седео у њиховој соби. У своју би дошао тек кад би већ хтео да легне. Једиог вечера, кад напољу беше страшиа цича, Кнез је дуго седео коа својих млаћих. Миловаиа и Миленка. Пошавши да спава, он рече: — Виш', море, како ми оволнкс дуго седесмо у хладној соби! Сад је већ доцкан ложити, него се добро новрите! — Нећемо ни ложитп, Господару, рсче Милован. а оком кресну Мнленку, и помисли: — Само док ти легнеш! — И мени немојте ложнти: слађе се спава у хладној соби!... — Јесте. Господару! потврдпше она двојица. ма да су мислили сасвим другачије. Допратили га у собу. помоглн му да се свуче. и легне у постел>у. па га онда добро покрише, и вратише се у своју собу. Тада су накрљали пуну пећ дрва да им се соба загреје ио вољи.

Кнез је становао на горњем боју. а у ходнику близу његове собе, била су

сложеда дрва за гориво. Дрва је било неколико реди. Милован и Миленко још не беху. поспали а иед!то груне у ходнику тако да се сва кућа затресе. Истрче оии одмах и виде да се једаи читав ред дрва сурвао на под!Уђу у кпежеву собу. Кнез се притворио као да се тек сад буди. па им рекне: — Ништа. море, ништа: и ја ћух неку лупу: ваљда је био мачак! Сутрадан се све сазнало: Кнез. пошто су Милован и Миленко отишли од њега. устане из нослеље у својој дугачкој спаваћој кошуљи оде дрвима. натрпа пуно наручје па се пожури у споју собу. да га ко пе би спазио. да сам заложи своју пећ, али његова проклета дугачка кошуља закачи за неко дрво. те обори пео један рел И тако се поквари плап чуварном домаћину.

— Налазили смо се у Гијену где су наш;а проучавања на пољу медицине нагло напредовала, кад се појавно један човек који нам је иаредио да пођемо с њим и, наравно, на његов рачун у Париз, где бисмо дошли у додир са једном високом особом која би нам осигурала срећну будућност ако бисмо испунили његову наредбу. Између страха и наде у бољу будућност, ношли смо с тим човеком који нас је заиста претставио једном виооком господину с којим смо се сретали неколико пута али чији инкогнито нисмо могли да откријемо. Он нам је рекао да треба да учинимо све могуће да бисмо дошли до краља н почели да га лечимо. и кад би једном постигли тај циљ требало би у лекове да му сипамо отров који би га мало по мало убијао. Ми смо се нравили као да пристајемо и он је мало по мало бивао све поверљивији према нама и успели смо да дознамо његово име. — А ко је био тај високи господин? — запитао је д' Есарт — наређујем вам да кажете ако знате. — Војвода од Орлеана, рекао је други калуђер и то име је било поновљено са презрењем од свих присутних у сали. Војвода од Бургоње почео је да брани Војводу од Орлеана како би још више скренуо са себе пажњу, али је канцелар одмах наредио да се ухапси окривљени нринп.

Међутим он се Неочекивано појавио на прагу, блед од срамоте али високо уздигнуте .главе и гледајући право свима у очи. Један од његових пријатеља чим је чуо о ужасној оптужби потрчао је да га обавести саветујући МУ да бежи. Али је Војвода од Орлеана, сигуран у своју невиност, више, волео да се сам појави пред краљем^и двором. — Сире, хоћете ли да наредите тим људима да понове предамном своју онтужбу. Карло VI је дао знаж да одобрава и тада је осуђеник који је први говсрио половио своју већ познату цричу. — Значи ви тврдите да сте више пута тајно самиом разговарали, рекао је Војвода, у мојој палати и у мојој соби за рад. је ли тако? — Шта више готови смо да се у то закулемо, одговорили су они. — Несрећници! узвикнуо је тада принц. Кад сте већ рекли да сте били неколико нута у мојој кући и у мојој соби за рад реците ми где се она налази и како је намештена? Затвореници су се погледали: хладан зној им је облио чело. Д' Есарт и Војвода од Бургоње покушали су да им помогну. Ипак је један од затвореника покушао да се извуче и дао измишљени опис собе за рад Војводе од Орлеана који је, међутим, био врло добро познат краљу, краљици, принчевима и присутним племићима. Тада се Карло VI уверио у невиност Војводе од Орлеана и наредио да се затворешти подвргну мучењу а затим да буду погубљени. К. II.

ЛЕПОТА ПЕВАЧА Оперски певач Такинарди био је исто толико ружан колико је имао леп глас. При његовом првом наступу у Риму његова је ружноћа изазвала нарочити смех у публици. Тадл се увређени тенор окренуо публици и рекао: — Господо ја сам овамо дошао да ме слушате а не да ме гледате. Када је публика чула аегов глас. бпла је толнко одушевљена да га је, после бурних ованија, на рукама носила кроз салу. ЗМАЈ ЈОВА И ЊЕГОВИ ГОСТИ Професор новосадске гимназије Фила Оберкнежевић дође једном са својим нитомнем Пржићем из Београда

у Будимпешту. Том приликом посете опи и Змаја Јову Јовановића у Текелијануму. Змај по обичају задржи обојапу па ручку. Подне беше всћ прошло, а госпођа Ружа. жена Змајева. нашла се у чуду јер ннје знала чнме да их дослужи.

— Па можеш, умЈиривао је Змај, онако што на брзу руку: штогод филовано и пржено, господин Фила и господин Пржић неће ваљда замерити ВИШЕ ВРЕДИ ОД СВИХ Једном је песник Антиман читао пред народом своја дела. После кратког времена сви су га слушаоци осим Платона ; напустили. Антиман је продужио са читањем узвикнувши: — Сам Платон више вреди него свп остали стушаоци зајсдно! МОЛИЈЕР Ова анегдота 'шни велику част Молнјеру, још већу Лују XIV, а иајвећ .у ипак Расину. Једнога дана је крал. запитао Расина, ко је по њсговом мишљењ.у пајбољи француски ' писац. — Молијер,^— одговорио је Расип без размишљања. — Нисам зна.о — рекао је крал>, „Али пошто то кажете ви који се ви ше од мене у то разумете, верујем! РАВНОМ МЕРОМ Мадам Стал, када је једног дана сазнала да се влада љуља, мало пакосно је упитала министра Таљерана: „Стоји ли влада на чврстим ногама?" Она је тиме алудирала и на самог Таљерана. који је имао криве ноге. „Као што ви видите. госнођо!" равном мером је славни државник одговорио гђи Стал, која је опет била зрикава.