Kolo

4

ЈТре ефе (1€фУсши С^о1џв...

■Иарв-шиш иа&еита^ Иала а џамку. наишх аара&жника

(Пише: Мића Димитри/евић)

хапи, грцали, довикивали речи добродошлице... Једно девојЧе цептело 'је као стабљика у грчевитом ппачу: — Оцо... Добри мој оцо... Ти си нам дошао..! Неколико руку подигло је раздраганр девојче до прозора вагона и предало га у очев загрљај... Мало даље, док је љубипа обе руке спуштене низ влажни поцрнели бок вагона, младог капетана, очију пуних суза, тресла је раменима сестра и говорила: — Бато... Бато мој једини, само кад си стигао... У тренутку зауставља ми се поглед на једном прозору. С њега неколико пикова немо гледа негде далеко, преко кровова, покислог града, а сузе необуздано теку. Њих је дочекивала само мајка — Србија! * После првих поздрзва, после првих суза радо.-после ' првих п.у; . .ких лризора, ниму се други... Заробљеници излазе из вагона. И како ко сиђе дочекује га загрљај, брата, сестре, сина, оца, свеједно чији... Дочекује га грцање у које се све стапа... Не говоримо више ништа један другоме, грпимо се... Остајемо тако, уплакани, непомични, да затим полетимо у други загрљај, макар непознат, апи братски... Утирем сузе, онружен својим друговима којима се и не надају они нод куће, и док једва допазимо до речи, првих после толино времена, после толиких искушења, пробија се до нас с муком, старица у српској ношњи, с штапом у руци. Она кпеца, ппаче гпасно, јер види шта се око ње збива, и уплаканим очима тражи неког... Придржавају је, да се не сруши, али само за часак, јер кроз ону вреву, одјекују истовремено два крика, сливена у један, њен и сина-јединца: — Нано! — Сине! Официр у дугом шињелу, с лепим црним наусницама, бацио је из руку своју торбу и у једном замаху узео добру старицу у наручје и обасуо је и сузама и пољупцима... Под његовим чизмама, на раснаљеном перону спзредног колосека, пежао је шг м-г ве нане-... * Каква нас узбуђења ченају тек тамо, пред станицом, гдо већ попа часа дрхте хиљаде њих... До њих је допрпа вест о допаску воза, о потресним сценама, о свему што се одигравало... Очи су им се већ влажипе од суза, а поглед нестрпљиво чекао да види: је пи он дошао...

■Ц" инило ми се да гледам, у том су* морном влажном јутру, пик саме Србије — Мајке наше ... Чинило ми се да и хиљаде оних што су ту, заједно самном, још од свитања, чекали пред станицом, устрептала срца, ваустављена даха, погледом питају: — Мајко, ти ппачеш ? .. Али ти плачеш од среће ... Низ твоје, мајко, кежно пице, теку сузе радости ... То нису више оне, што су текле док ти је срце крЈавипо... Данас ти сузе бпистају у срећи, и у том бпиставом

На перону су само претставници власти. И на њиховом се лицу огледа узбуђење због блиског радосног сусрета... Девет ипо часова већ је искуцало а сива измаглица, далеко, лелуја још над влажним шинама... А на хоривонту нема белог дима — весника скорог допаска... Како сати лагано одмичу... * — Воз је већ у спољној станици! |авио је неко.

ђави, покиспи... Видимо већ прве шапке с кокардама, шајкаче, на прозорима вагона... Нико не маше. Ни ми... У тренутну схватамо да нас је један исти осећај, и нас и њих, приновао. Осећај који може да опише само срце својим трептајима... Пропазе крај нас Они, на прозорима... Воз стаје... Тајац. Зар ни једног поздрава, зар ни једне речи, покрета...? Пролази још некопико тренутама побожне тишине, тог муклог ћутања,

сјају као да су ишчезле дубоке Ооре патњи и туге... То су, мајно, твоје прве сузе радости.. Срећна си данас, јер ти допазе деца, синови твоји, жељни твог загрљаја нао и Ти њиховог... Жељни твог меког топлог екута... Не, то ми се није чинипо... Тог суморног влажног јутра, плакапа је Србија доиста... И ми с њом... * Тихо, скромно побожно, стоје непомично хиљаде мајки, жена, сестара, оцева, дечице, браће... Стоје сатима на влажном ппочнику и стрпљиво че кају тренутак допаска воза, што нам из даљине доноси њих, та драга бића наша... Прве веснике срећнијих дана...

Пренупи смо се... Зар је могућно, тако нечујно, неприметно да нам се приближи. као на прстима, као да хоће да не поремети тишину у којој су пебделе топике наде, толике стрепње, толика питања... — Боже, хоће ли и он доћи?... И сами тренутци као да не одмичу више... Поглед нам је прикован у дапеку тачку у коју се слиле две чепичне траке... Срцем смо одбрајапи секунде... Одједном нечији пригушен усклик: — Воз!... Она мајушна тачка као да се покренула, порасла, претворила у гвозденог захунтапог џина... који ту, на домаку, малансава... Иза џина, вијугају вагони, црни ча-

Једно девојче неочекивано је спазило свога татицу на прозори вагопа ... Помогли су јој, после њеног првог крика радости. да кроз прозор полети у очев загрљај ...

и одједном, као писак гвозденог џина, што се малочас ту зауставио, одјекнуо је кроз кишно јутро, дечји крик: — Татице мој!... — Сине!... Благо моје!... Сузе су нам грунупе на очи... Замагпиле вид и, као чаробном руком ускомешале све ... — Владо! — Мипане... Ти...! — Божо!... — Драгане! Милошко... Руке су полетеле прозорима, док се и с њих отиснупо стотине других руку, из рукава суре униформе... Пролетапи смо поред прозора, уппакани, као у грозници, без шешира, ма-

Претседник општине г. Драг. Јовановић поздравља заробљенике бритском до- 3а време говора министра г. Мијушковића на жељезничкој стапици... бродошлицом у и.ие престоног града. .... , ,