Kolo

21

РОМАН ОД 37УВВИГА ВОЛФА

(9)

XVII

ј ашта мале кафаиице у којој су се састајали Гарагаи и Николина већ је била провадила. Вила је дивио мајско вече. Гарагаи је био одлично расиоложен. Обрве му нису више бвле намрштене, поглед му је био ведрији, а она бора огорчења крај уста била је ишчезла. — Николина, да попијемо један „коктеј" на растанку... Ја, као стара пијанина, умем одлично да их мешам... Николина се осмехнула. — Верујем вам. Данас сте ме изненадили. Гарагане. Ншсада вас нисам видела у бољем расположеву. — Шта ћете. Увек је тако на крају. Прекосутра већ путујем, а за неколико недеља продаваћу свој лаки мотор по Њујорку ... Келнер је донео пиће и Гараган је наздравио Николини: — У ваше здравље, Николина! — За срећан повратак, Гарагапе! — То зависи од америчких милионера. Ако не купе мотор. нећу имати чиме да се вратим. Остаћу у тој „благословеној земљи" као радник па некој фарми или разводник у неком биоскопу. Као племић имам за то способности ... рекао је Гараган са осмејком. Ко хоће да иде напред. мора ва собом све мостове да спали. Споредних путева нема ... — Мој шеФ не мислл тако. Он увек има два-три издаза. — У томе је баш разлика, Николина, измећу мене и људи кова вашега шефа. Николина не одговори ништа. Мувика је васвирала ариЈУ из „Лучије Ламермур". Николину су спопале тешке мисли. Бојала се за Гар»гана, а знала је да је тренутак растанка близак. — Да се прошетамо, Николина, вече је дивно ... — Драге воље. А кад путујете, Гарагане? — Сутра у јутро. Прво ћу да посетим капетана Дидривсена, оца моје бивше жене ... — Ја ћу доћи на станиду да вас испратим. — Немојте, Николина, тешко ће вам бити да устанете. — Неће. Ишли су ћутећи. Пред кућом јој пружи руку. Николииа осети како је савлаћује нека слабост. Ако јој Гараган сада каже једну мало нежнију реч, ако јој само мало дуже задржи руку у својој, она ће му пасти у загрља.ј... Али Гараган јој је учтиво стегао руку и скинуо пмшир: — До вићен.а, Ншсолина. Хвала вам на свему ... Много хвала ... — Ло скорог вићења, Гарагане. — Рука вам је хладна, Николина. — Мало ми је зима, рече Николина и нагло повуче своју руку из његове. За тренутак нестала је у мрачној капит. Г араган се окрену и полагано поће до такегаа. Није разумео највеће чудо људског лсивота... XVIII јУ$асг стари војник стајао је Введинг на станици и гаедао свог господара, који се, наслоњен на прозор, опраштао са Николином. Коидуктер је почео већ да затвара врата. — До виђења, Николииа! — До виђења, Гарагане! Хтела бих, још нешто да вас замолим-.. — Шта, Николина? — Вво једног писма. У њему је важпо саопштење за вас-..

Гараган се оомехнуо: — Па можете то и лично да ми кажетс... — Не могу. Обећајте, да ћете писмо отворити тек кад будете на отвореном мору. Воз је лагано кренуо. Ншсолина јв пошла поред воза. — Обећавам-.. Журно му је пружила опремљено писмо. — До виђења, Гарагане! Срећан пут и довиђења! Воз је убрзао. Николина је тужно гледала за њим. Тек кад је воз отишао приметила је старог Евединга, како, са шеширом у руци, стоји као кип и гледа за возом. — Но, шта је, Введинже? Што сте се замислили? Стари слуга се трже као из сна и рече: — Господин барон се више неће вратити, милостива госпођице... Погледала га је запрепашћено: — Ах, којешта, Евединже. Вратиће се сигурно! Стари слуга не рече • ништа, иако му је срце било пуно мрачних мисли. Метнуо је пЈешир на главу и полагано пошао за Николином. * Стари капетан Дидриксен седео је тога дана нестрпљиво на веранди своје мале куће и посматрао пристаниште. Није знао да ли ће Гараган. његов зет, стићи бродом или возом. — Ах, ено га! Стигао је возом. Гараган је долазио кроз малу башту. — Добар дан, стари капетане! Капетан га је загрлио и пољубио као рођепог сина. — Добро ми дошао, Гарагане. Како — Добро, а како ви, тата? Капетан одмахну руком и дубоко уздахну. — Као кривац, Гарагане. Као да сам с&м крив за целу твоју Несрећу. — Зашто, побогу? — Крив сам зато што сам се оженио, зато што сам родио ће®ку која

тс је упропастила... Шта ћеш, такав је живот. Колико пута сам проклео онај дан кад са.м упознао Внкарпацион Квинтавале у Порто Алегро. Седео сам у канцеларији њенад оца, био је велики трговац, кад је случајно ушла она... Од тог тренутка био је капетан Дидриксен изгубљен. Ми људи са севера увек наседнемо ша.реннлу југа... Прво време живели смо добро, али доцније... Била је лепа, али није била за мене. За кућу уопште није ма<рила. Само за забаву и разоноду. Али сад је мртва: покој јој души. Само пред тобом се осећам крив, Гарагане... — Ништа ви нисте криви, капетане. Најмаље ви... вудбина ми је тако одредила..! Сели су да попију кафу. Говорили су о свему и свачему, само Глоријино име није споменуто. Најзад је Гараган отворено залитао: — Шта је са Глоријом, оче? — Не знам ништа о њој. — Да ли је жива, — Ни то не знам. Пре десет година писала ми је два. писма, али сам их оба неотворена бацио у пећ. Никада јој нећу опростити ... Тада, после оне несреће, дозкивела је душевни слом. Одвели су је у једа.н санаториум у Швајцарску. П?слао сам јоЈ тамо њен део имовине и више ништа не -знам о њој... Над реком су летеле ластавнце, водом пловиле лађе. Бескрајна туга обузе Гарагана. Пред њим је пут у неизвеоност. А зар не би било лепо провести старост овако, у малој кућици над реком? Капета.н, као Да је схватио његове мисли, пустио га је да размишља. И онако нису имали шта да разговаРа.ју... Брод којим је Гараган путовао у Америку био је пун исељеника. Једие вечери, кад је брод већ био иа отвореном мору, сетио се Гараган НикоЛИНИИ01Г писма. Отворио га> је и прочитао: Нек' дт/га земља у срећи сиза. Увек си мени Ти најмилија! Нек' друге земље богауство кити, У Теби вшим сиромах бити! Ван Тебе никуд пе тт>ажим блага. Спбијо дт>ага! И ако, кадгод, па страни пођем. Опет ћу теби натраг да доћем. К'о миле ласте, што некуд лете, Ал' после опет патпаг цолетв. Ван Тебе нећу да знам за блага, Србим драга! Нек' туће небо радост пролама. Нек' туђе горе јече песмама. Ја волим. Мајко. код Тебе бити. Па макар стално и сузе лити. Вап Тебе нећу среће ни блага. Србијо драга!

Веоград. марта. 1942

А када српске гусле загуде. Прошле се слике у мени буде. Кад чгпем Твоју негдашњу славу, Весело тада подигнем главу. К'о да сам стек'о силнога блага. Србијо драга! Када о Вуку слушати станем, Њ онда жаром синовљим планем. А кад се Милош у песми пева, Онда ми миље дпшу загрева, А сриу нова придоће снага. Свбијо драга! Нека Те моје уздање прати! Пек' Ти се слава иегдашња врати Пека Те туга за навек мине! Нека Ти суние за свагда сине! Од тога већег не тражим блага. Србит драга! од Вере Богићевић. уч. IV раз. гимпазије

„Морате да се вратите, Гарагаие, пн сало је у писму, јер то желн — ваша Николина<" Ту је био и чек на 320 долара, цела њена уштеђевина. Гараган је сгајао као човек који св пробудио нз теппсог она>. Био је потресен и узбуђен као и онога дана кад је изишао из тамигице. — Гле, има још људи који м<- воле, који верују у мене, помислио је разнежено. — Не, сад не смем да к тнем. сад морам да живим... за њу... за Николину... XIX 'роф Хеникштајн је најзад схватио загато га је Мекфергон позвао у Америку. Њему је било дозвољено оно што Мекферсону ннје било: да се јавно показује са Глорп.јом, да се појављује с њом у шетњн. у ложама биоскопа или позоришта, ли Јавпнм локалима... Јер, за Мекферсона је важио лажни морал „виших к|>угова" Њујорка. Он је могао само Да станује „инкогнито" у две собе велик.т Глоријиног стана и да стално стр пи од уцене . послуге али није смео и се с њом јавно ноказује без шшсуства трећег. А тај трећи је био гроф Хеникштајн... Млади гроф се добро снашао у свом новом положају и могло би се рећи да ,је био задовољан, кад једнога дана стиже телеграм који га је зипрепастио. У телеграму је стајало: „Гараган је стигао у Њујорк. Николина фон Квајс." Иако се био договорио са НпЈсолином да га обавештава о Гараг .пговом кретању изненађење је било и \ пите велико. Као без даха похитао е на телефон да обавести Мекферсоиа. Четврт часа доцније био је Мекферсон код њега у хотелу. — Шта' је, грофе, шта се десило? Што сте ме тако хитно звали? Да не гори гдегод? — Не гори, мистер Мекферсои, али могу да вам кажем важну новосг: Гараган је у Њујорку! — Шта кажете? запањио се Мекферсон. први пут откад га је гроф Хеникштајн познавао. — Да, ево телеграм! Мекферсон је прочитао пажљиво телеграм и' одмах се прибрао. — Прво. треба наговорити Глорију да отпутује из Њујорка. — Значи, треба јој рећи да је ту Гараган. — Не, она то не сме да сазна. Затим треба пронаћи Гарагана и ставити га под присмотру. То ћу предати детективском бироу Тревељана. У исто време док се овај разговор водио, угаао је Гараган у продавницу Мекферсонових аутомобила у ДТетој авни.ш — Желео бих да говорим са господином Мекферсоном, рекао је једном младом и љубазном чиновнику. Овај га је у чуду погледао. — Извините, али ја сам петнаест година у служби компаније па још никада нисам видео господпна Мекферсона. — Па где се он налази? — Можда у фабрици. Само ми пмамо неколико фабрика. Овде у Њујорку па у Понтиаку, МерисФилу Чикагу... А поводом чега тражите мистер Мекферсона? — Поводом једног техничког проналаска. — Онда ће најбоље бити да се обратите Дирекцији за конструкције. Гараган се захвали и упуги у ДиРекпију. И тамо га је дочекао млад, љубазан чиновник. — Поводом чега желите да говорите са мистер Мекферсоном? — Поводом једног важног тегничког проналаска. Шаставиће се) '