Kolo

Нс ОСТсШЉЗЈ за С у т р а

ујутру примећујете иа вашој кецељи ва рад, малу, једва приметну рупицу која није сасвим раширеиа. То нијв толизко хитно — мислите у себи, увече ћу то већ поправити. А увечв се враћате са огромном рупом из које вири читав лакат. Сада више не можете то место „заштоплати", сада морате да уметнете парче. И тако је то са оваким послом који се одлаже ва сутра, зато што немамо доста вољв за то или нам тобоже није неолходно потребиа. Не, немојте ншсада ни једаи посао остављати за сутра, нити за доцније. Посао кога се без оклевања прихватите мио-го ће брже бити свршен и неће вам стајати на путу, док је помисао на неки посао који вал неизоставно чека непријатна и увек вам се намеће. Нарочито у треиуцима када хоћете да мислите на веселије ствари него што су то рецимо преиун сто стварима за шивеше, неиспеглан веш и хрпа неискрпљених чарапа. Одлагати посао, који најзад ипак морамо свршити, исти је као одложена операција која ое мора обавити н од које зависи здравље човека. Постоје пацијенти који се не могу никако решити да се оперишу и радије трпе и играју се речцом „доцније". Само што често од тога „доцније" буде напослетку — доцкан. Одлагањем се никада не може избећи извршење неког посла. Много је прнјатније решити се једне досадне дужности и неолходног по-

Мода некад и сад. Елегаптап капут украшен крзном сребрне лисице. Од истог је крзпа паправљена и укусна шубара. Овај модел одговара витким дамама.

Знамо добро да се нншта само од себе неће урадпти. А ако је заиста дотребно да урадпмо ово или оно, онда је боље да се то уради одмах него „доцније". Како је дпвно оно осећање после обављеиог посла; док је стална мисао: тај посао ме још очекује, оно и оно треба да буде готово у стању да ускрати сваку пријатну забаву, овако расположење. Али то још није најгора последица одлагања росла — за доцније. Просто невероватно, али све оно што чека на орравку, на чишћење, уређнвање, или напросто, све ствари које на нешто чекају, невероватно се брзо множе, као гљиве после кише. Уверите се сами: ,У корпицу за крпљење спремите је!дан пар овилених чарапа с рупицом на пети и одбеглом жицом — за доцније, и кад се на њих „доцније", а то је отприлике после недељу дана сетичге, за чудо, тамо су се већ нашла четири пара. Или покушајте једанпут да одложите прање судова после ручка („данас нмам тако мало судова, да се уопште ие исплати да их перем, а ватим осећам се тако уморна"). После вечере са највећим запре-пашћењем видећете да имате пуну кујну прљавих БУДова, куд год само оком погледа.те. И не сам"о да се ове ствари г.оје смо Оставили за сутра множе, већ оне сутра изискују много више времена и труда да се доведу у ред, кего да.нас. То не важи само за домазлук. Спремате ли се например у каицеларнју и

ајблагодарније воће свакако су шљиве, јер се од њих може скувати пекмез без шећера, зато не сме ни једна домаћица да пропусти спремање зимнице од овог воћа. Шљиве се оперу у више вода, па се из одабраних зрелих шљива поваде коштице. Шљиве се самељу на машини од меса, а могу се кувати и целе. За време кувања непрестано се меша. да пе би загореле. Пекмез је готов када падају велики комади са варјаче, или када се варјача провуче кроз пекмез. дно шерпе остане чисто. Од 4 кгр шљива добија се 1 кгр. пекмеза. У пекмез може да се стави мало рума и цимета ради мириса. Пекмез се сипа врућ у загрејане тегле, а повезује се кад се ухвати скрама — кора на тегли, а тада је већ охлађен. Ако се у већим количинама кува, сипа се у земљане судове — лонце или у саидучиће обложене пергаментом. Чува се на сухом промајном месту. Корисно је иапоменути, да ако су шл>иве зреле, добро је да стоје неколико дана. Тада ће се пекмез много брже скувати а биће и слађи. Највише нека сто.је 8 дана. Тажо ће се уштедети и у дрвима. То се може учинити само са шљивама које су сасвим здраве.

СПРЕМАЊЕ ЗИМНИЦЕ Пекмез о I шљи«а

У средини — Скупоце на ташна у „гоблен" раду, уоквирена рамом који је такође ручна израда.

Лево — Елегаптан мантил са кимоно рукавима. Упадљив је нарочито начин вакопчавања у облику кецеп,е. Овај део украшен је крзпом поларне лисице.

сла, него окретати се око ње и уверавати себе како тај посао ммже да чека. Никада не можете знати, неће ли сутрашњи дан донети много других нових послова, тако да нећете у» опште стићи да свршите онај одложени посао. Била једном једна жена која је савила један ћилим који јој није био потребан и однела га на таван. — Сутра га морам одмах посути нафталином, убеђивала је себе. Међутим, сутра је прала рубље, прекосутра имала је посету. затим јој се разболела ћерчица, а кроз недељу дана на ову обавезу сасвим се заборавило. И кад се она после дужег времена сетила ћилима и отрчала на таван, било је доцкан. Мољци су већ овршили са гозбом. Из овога следује да често посао који смо одложили не морамо носле уопште обављати, јер је доцкан.