Kolo

ЗЖ 7Л ]Е Ц Ђ7 т ЈЂ ж СЕ РАЗОЖ0ДЕ Ш ПО^ЧЕ

Јади лажљивице Ренати/е

лима. Снег је покрио и брда и поља. Заледиле се речице, заледиле V и баре. Вто, заледила се и бара у којој је становала жаба Ренатија. Но, једнога дана допреше сунчани враци до Ренатије. Срце јој је бурно вакуцало, а велике очи радосно засијале. — Сунце, сунце! — викала је радосно. Пронашла је рупу на леду и изишла напвће. Била је усхићена. Бара се белила покривена снегом, и све је било чисто, бело. Снежне пахуљице блистале су се на сунцу. Па ипак — чудно је било то сунце. Иако је још увек било опако исто златно и сјајно, није било тако топло. Његови зраци били су студени. — Охо, зубато сунце! — узвикнула Репатија и пошла да се врати. Али, гле чуда! Рупе више није било. Заледила се. Јадна Ренатнја покушала је да разбије лед, али узалуд. А било јој је хладно, врло хладно, да је просто осећала да јој се крв леди. Брзо је скакутала око баре, не би ли вашла другу рупу. Али, опет без успеха. — Смрзнућу се — прошапутала. И тада се сетила својпх најближих комшија. Отресе снег са својих ногу и закуца на прата кртице Ксене. — Ко је? — зачу се из кртичњака. — а сам. Ренатија. Крв ми се леди у жнлама. Пусти ме да се мало откравп м.

И врата се отворише. Изиће Ксена, пажљиво стави наочаре и погледа надувену Ренатију. — Баш добро што си дошла! Примићу те, само ако ме научиш да се клизам но леду. — Не умем ни ја. — Тако, а летос си говорила да си млјстор у клизаљу. Не трпим лажљивцг. Збогом. И врата се залупише. Ренатија продужи пут. — Ако ме нико не прими, пропала сам. Покутпаћу код гуштера Веце.

■ Ренатија га снази кроз пукотину на камену и довикну му: — Вецо, Вецо, прими ме у свој стан. Напољу је хладно, смрзнућу се. Веца протрља очи и када виде Ренатију, рече: — Сећаш ли се када сам ти јесенас учинио услугу? Обећала си ми педесет мушица и ниси ми доиела Лажл>ивица си. Окрете се на другу страну и продужи да спава. Јадпа Ренатија упути се пауку Миши. Он има добро срце. — Слатки Мишо. снег пада и зима је љута. Пусти ме крај тебе да се мало огрејем. А Миша рече: — Аха, ту си. лажљивице једна! Откад сам ти дао вуницу да ми иеплетеш оковратник. а ти ми не донесе ни вуницу ни оковратник! Не, не. код мене нема места за тебе. И Ренатија се упути својој бари. Крај ње ће провести последње тренутке свога живота. Ох, да јој је још једпом да се нађе у њој, како би знала да живн. И никада не бп лагала. Ј1аж нико не трпи. Нека деца клизала су се по бари.

— Гле, жаба! — викну један. Он дохвати камен и баци ка Ренатији. Срећом, промашио је. 0, дивна чуда! Камен је направио руну на леду и Ренатија с последњим напором ускочи уиутра. Како је вода била топла! Весело је размахивала ногама. Ускоро се чуо њен глас: — Драге жабе, знајте да је лазк најгоре зло. Нека увек истина цвета у вама. И причала је шта јој се све десило. М. Васкин

Шумски духови

.^~*тевица, син шумарев, и његов { друг Миша лутали су целог дана по шуми. Око подне стигли су, у дубини шуме, до једне доллше, где се налазио срушен зид. — То је сигурно била нека кућа, нагађао је Миша. Можда шумска кућица? — Не, то је била гостионица, тврдио је Стевица. — Овде се види да је био некада пут. Кажу да је ту била гостионица и у исто време и ковачпица. 0чев деда причао је, да су ту вршили препад на људе, и зато је увек ишло удружено неколико кола заједно. А у овој гостионици крили су се разбојници. Чак и два сина ковача из ове гостиопице, момци као лавови, били су вођи у разбојничкој дружини. На крају су их похватали. Ова двојица су ту погииула. Кућица је опустела и срушила се. Кажу да је дуго било у њој вампира. Људи су је радије заобнлазили, или ишли стазом, а код ове рушевине сви су се крстили. — А сада нема више вампира? питао је Миша уплашено. — Више не, насмејао се Стевица. Али једанпут је инак мога оца подитла језа, иако је тек сумрак био. Окалемио је ову дивљу баштицу око ових рушевина и мећу дрвећем нарочито је лепо напредовала млада јабука и већ после годину дана имала је род: две јабуке. Једаппут у саму јесеп дошао је овамо, и јабуке, обе лепе и велике, али не још потпуно зреле, биле су испод дрвета. Ставио их је у џеп и размишљао је шта је могло да их скине. Ветра тих дана није било, а у овој долиници је увек велика заветрина и тишина. Човек који би их стресао са гране или откинуо, сигурио би их и однео. И отац се одједном, без икаквог разлога, много растужио, као на гробљу. И лула му се угасила. Мрак је постао густ а на оној јели заграктао је једап гавран. И то је ону било необично. Гавран је плаха птица и неће да дочека човека. А добро позиаје лугаре и зна шта су у стању са њим да учине. Отац је пљеснуо и узвикнуо неколнко пута, али гавран је само прелетео на другу јелу и грактао и даље. Отац није могао да га слуша и дигао се да пође. Али главно је тек дошло. У једном жбуну нешто се покренуло. А онда опет... Бацио је тамо камен. Зец је излетео, али није се дао у бег, већ је без страха ишао у круг и дизао полако ноге као коњ касач и тако је пажљиво обишао целу башту. Најзад је дошао чак до мога опа. сео му на ноге, дигао главу и гледао му је у-

право у очи — празних очних дуплл! Био је слеп! Оца је спопао страх. Извадио је обе јабуке из џепа и бацио под дрво, па је ирескочио зид и нашао се на путу. Тек тамо је дошао себи, отпљунуо три пута од страха и окренуо се још једном у шуму. Зец је ушао у џбун. Изнад њега на гранама заграктао је поново гавран. Од тог времена отац увек заобнлази у мраку ово место. Каже да ту још није све у реду. — И зашто се онда томе смејеш, нитао је Миша, који је већ дрхтао од страха. као на највећем мразу. Зар се ти не би бојао? — Мислим да не, рекао је Стевица. Ни на гробљу се увече не бојим. — Ни у мраку? — Ни у мраку, иако је у мраку увек тужно. — А шта је било дал>е са зецом? — Остала је од њега ту подерана кожа и кости. Сигурно су га појели

гавранови, који су га у сну и ослепели, кад је лежао у рушевини. Зато је зец и ишао тако обазриво и није погодио пут одатле. Зато се ни гавран није застрашио од''плена, који је видео испод себе. Шта је било у томе све пеобично и чега се треба плашити? — Ти се дажле не плашиш? — Не плашим. Човек увек сам себе плаши. Ако неће, не боји се. И дечаци су храбро корачали тешким путем у високу шуму.

Српско коло Нек се вије, К'о тробојка Србадије.., Будите нам ведри чили Ви Српчићи наши мили!

Помешане таблице

Паметњаковик Перица лењивац овако је мудровао: — Зашто учиш? „Што више учиш. тим више знага; што више знаш, више заборављаш; што више заборављаш, мање знаш! „Е. онда зашто учиш? „Што мање учиш, тим мање знаш; чн м мање знаш, мање заборављаш; а чим мање заборавиш, в.1цне ти знања остаје! „И још једанпут, зашто учиш?" И пошто Перица сматра, да ће внше да зна ако мање буде учио, не учи уопште. И мпого се чуди што у школп учитељ тврди да ништа не зна. Ипак би требало да највише зна.

3 н У д и 3 о А

К н У о в 3 т в

о и т е Б А Р Е

О К г р д е х т

п Е е Њ с А Т њ

р о и г и в и п

На ових шест таблица исписана су прва два стиха једне врло иозпате пе» сме Ђуре Даничића. Препишите овв таблице и исеците, па их иоређајтв оним редом како су стајале кад су речи исиисиване, иа ћете врло лако ирочитати оба стиха.

Јастоеб и сова Срела сова јастреба када је ишао у лов. Молила га да јој поштеди лецу. Јастреб јој је одговорио: — Шта ја знам каква су ти деца! — Она су иајлепша од свих, то ћеш бар лако да познаш, — одговорила је сова. "И јастреб јој је обећао да неће дирати њене младе. Летео је дуго и у лету наишао на ластиио гнездо и видео лепе птичице како издужују врат и пиште. Одлетео је даље. Долетео је до гнезда препелице и видео лепу младунчад како издужују своје голужлраве вратиће — и опет је одлетео И свуда је видео само лепе птиће, дрк није стигао до совипог гпез.тл Н чим је приметио њене младе како шире своје велиКе очи, јастреб је помпслио: — Ово сигурно нису најлепши — и све их је појео. Сова се вратила и нашла гпездо празно. Одмах је полетела за јастребом. Сва утучена, почела је да му пребацује што је то урадио, али оп јој олговори: — Рекла си да најлепше поштелим и сви које сам видео били су лепши од твојих.

Хјраст и јела Хвалшиа се шумска јела: »Када дође зима бела ја ћу увек срећна бити, увек ћу се зеленити«. Храст је грди! »Јело, ћути. Када прође мраз тај љути и осване дан пролећа, ми тад знамо шта је орећа. Ми тад знамо, ал' не и ги, јер ће теби исто бити«.

М. ВАСКИН

Р Е Б У С