Kolo

ПИШ^: К.07ОТХ Р1ЛШАР>

/Ллредник Валијер, којн је био « ЈУ на служби иа улазу у село Бопре, уклони се са средиие блатњавог друма чувши сирену неких кола која су долазила из Париза. После неколико тренутака, кад је на звонику сеоске дркве откуцало седам часова, нојавише се елегантна двоседна кола ич којих неки младић, који је управл.ао колима, довикну иолипајцу: — Добро вече, наредниче! Нолнцајац принесе шаку капи и одговори:« Добро вече, госнодиие Ликвиле.и! И кад аутомобил екрену једним попречшш путем у правцу суседног пол.ског добра, наредник Валијер опет стаде 1М раскршће мрмљајући: — Тдј млади Ликвилен не би пропустио ннједну суботу да ие иосети свог ујака. Ои нрогунђа нешто иа рачун помрчиие која је те кишне октобарске вечери ностајала све гушћа и нрокле ско-

истави врата својим јаким плећима и и журно улете у кујну. Из грла му се оте крик: — Господе Воже! Стари Далои леждо је поред гаеног ште.имка чија су враташца била отворена. Крај н.ега јо висила. славина, а у одаји се осећао ужасии смр.ад светлећег гаса. Запушивши нос, наредник притрча славини н затвори је. Затим отвори врата која су водила у двориште и ускоро продре унутра свеж ваздух растерујући отјкјвпи гас. Далон је био мртав. Наредник се у то уверио пришавпш му брзо и опнпавши иулс који вшпе није куцао. Он пареди Ликвилену који је стајао на вратима, још блећи но што је малочас био: — Брзо ио доктора! Ја ћу телефонирати У станицу, да мв иеко замени иа расрршћу. Младић ишчезе, а Валијер, увидевши да сиротом старцу више иема ио-

ри долааак зиме. Једва је протекло десет мииута кад Валијерову пажњу прићуче шум журиих корака с попречиог пута којим је млади Ликвилен малочас ирошао. Неко је трчао. Одједном ее зачу глас: — Наредниче! Наредииче Валијер! Доћите брзо! Валијер се окрете и угледа иза еебе млм.дића кога је малочас поздравио, 1'обера Ликвилена. Био ,је задихан, .ознојена лица и рашчупане косе. — - Шта се догодило? упита полицајац. — Десило се... десило се... ЛикВилен је једва говорио. Глас му се гушио у грлу. Најзад, кад се донекле прибрао, он промуца: — Чини ми се да се догодила несрећа мом ујаку. — Неерећа? То није могућно! Пре два часа, видер сам вашег ујака, г. Далона, да капији љегове баште. Шта му се дееилр? — Не знам, одговори младић, блед каО криа. — Знате и сами, наредниче, да сам пре неколико треиутака дошао т Париза. Затекао сам отворена главна врата... Заправо, нису бпла закл.учана и требало је само да притиснем кваку... Почео сам да дозивам по нелој кући... Девојка иије ту. Мора Ка вечерас има излаз А кујна је изћутра чакључана... Не знам шта се цогодило... Али... бојим се.... Два човека су се у разговору већ приближшди кући г. Далона и у.шлиу лепу внлу у којој је живео старн рен-. Јгијер. Као што је Робер већ рекао, у Кући је владала мртва тишииа. Одаје су биле нразне, а врата иа кујни изгледала су као да су херметички затворена. У снажном залету паредиик

моћи, поче да разгледа кујиу, намрштених обрва, ие разумевлјући ништа од свега тога. Све нукотине биле су запушене. Далон је бесуми.е најире закључао врата која воде у хол па, пошто " је бацио негде, кључ, забравио врата која воде у двориште. Затим ј.е запушио сваки отвор кроз који би могао да уђе свеж ваздух. А зашто се етари Далон убио? Наредник је узалуд покушавао да реши ову тајну. Из мисли га трже долазак др Стилмаиа, старог пријател.а Далоиовог. и Робета, који је био толико узбуђен да је морао да прилегне на диван у трпезари,ји. — Господе Боже! узвикиу лекар. Шта се догодило, паредниче? — Питам се и ја, докторе — одговори иолнцајац. — У сваком случају, стари Далон је мртав, зар ие? Лекару није било иотребио много времена да се у то и сам увери. — Да ( издахнуо је ире једног часа. Кад су пренели леш на једну софу у радиој соби, др Стилман изјави, прсле пажљивијег испнтиван.а: — Пнак мп, наредниче, не иде у главу откуд ова модрица на иотиљку. Можда се старац у паду удариз главом о угао штеди.ака. А ударац је свакако био снажан... — Могућно, одговори лекар оклевајући. Али он није бно -задовол.ан. Није му било само жао старог иријатеља, већ га је буиила и сама помисаР ћа овако изнеиадпу смрт. Старац је био врло креиак човек, веселе нрироде, онтимиета. Није имао никаквих брига, а сеоски мир и неколико добрих иријатеља било му је сасвим довољно за живот. Па шта га је могло натерати у емрт?

— Не могу да схватим — ионављао је сталнр лекар. Ни Робер, који се оноравио донекле од узбуђења, сасвим разумљивог кад се иомисли да му је ујак био једини сродник, иишта иије могао .да схвати. Сва трагаља тројице људи била су узалудна. Једиио је нронађена копија тестамеита којим се Робер ироглагаује наследником* свих имања старог Далона. Ни долазак служавке Морије није донео- никакво објашњење. Она је била етарчева служавка већ. дванаест годииа, али о овом случају иишта није зиала. Цело време је кукала и нарицала, И смрт етарог Далоиа требало је да сетаие трагичиа мистерија сеоцета Бопре. — Хоћете ли да потиишете дозвблу за укап? упита Валијер лекара кад око • једанаест часова осети како му крче црева. На његово велико изненађење, др Стилмаи одговори: — Још це. наредииче. Мало доциије. Ако вам није тешко, наврг.тите мо јој кући, кад се будете враћали у стаиицу, и реццте ла ме не чекају. Робер и Марија остаће код нокојника. Имаћу овде нештр мало посла. — Нослаћу вам свог замеиика — ре-. че Валијер. — Ако сам вам ја потребан, задржаћу се кОд куће само п.ола часа; колико да презалогајим. Можетв ме позлаиг преко комесаријата. Наредник се удаљи, Робер и Марија остадоше код умрлог старца, а др Стилмаи се повуче сам у кујну. По* штО је брижл.иво затворио врата која воде у двориште, а затим притворио она која је Валијер извалио, он поче да иснитује одају. Шта је рекао полипајац? Да је нашао обоја врата затрорепа: и она П1то воде у врт и оиа која воде у хол? Сви Ртвори били су заиушен« новинама и ипшта није било занемареио. — Зашто се убио? питао се Стилмаи. Мислио је на контузију нри дну иотиљка. Т6 је заиста неки ударац. Под широким лекаревим челом мисли су се грозничаво ројиле. Доктор исиита врх штедњака о који се локојник ударио, као и славину за гас. Далон је свакако умро око шест часова. Наједном,, кад му је поглед по.десети нут прешао преко одаје, Стилман застаде као укопан. Стајао је загледан у иодножје малог камина. Затим се лагано приближи и извади неке изви-

не којима јв отвор био запушен. Неколнко тренутака их је разгледао, а онда беа и једне речи ставио у џеп. У истом тренутку појави ое наредник Гријер, кога је послао Валијер — Долазите у прави час, наредниче — рече Стилман. — Ја сам завршио свој иосао. Поћи ћемо у комесаријат, а с нама ће ићи Робер и Марија, како бисте могли да саставите Иео рапорт. Том приликом напиеаћу дозволу за укои. Кад су сви стигли у комесаријат, ие говорећи путем ни речи, опет узе реч др. Стилман. — Наредниче — рече ои. — дошао сам да дацишем дозволу ,за укон. Али ћу вам претходно рећи да мој дријател. нцје умро природиом емрћу Ок је убијен... Из гр.ла евих приеутних оте се крик. — ЈПта то говорите. господине докторе? упита полицајац запрепашћено. — Говорим истипу — рече лекар одлучдо, — А кривац је... овај човек! — заврши он окре.ћући се н упирући прст у Ликвилена. — Како? замуца младић. — Шта. .. шта вам пада иа памет? Ви сте полудели! .. — Видећемр да ли сам полудео одговори спокојио Стилман. Рекавши ово, он извади новине које јо нашао у кујни. — Ово је доказ да сте ви убица! Полиц-ајац .је гледао у иовиие не разумевајући, док је Робер замуцкивао: — Шта то треба. .. да значи? Било је. то последње издан.е једиог вечерњег листа спеиијално намеи.еног тркама. — Изјасиите се Докторе — рече полицајац збуњено. — То може и овај млади човек да учипц! — одговори Стилмап иоказујући Робера. —- Ништа ја немам да кажем — говорио је одлучно младић. — Нашао. сам ове новине у камину у вили — рече Стилман. — а нико други није могао да их тамо остави сем Ликвилена, Бнће вам Све јасно. наредпиче, ако реконструишем цео случај:.. Ликвилен је по свој прилици дошао у вилу свог ујака око 5.30 часова. Кола је оставио мало дал.е од свла, а у вилу је ушао кроз дворипсте. Оборио. је ујака једиим ударцем и инсценирао еамоубиство затворивши врата хола споља, а не изпутра! Одда св удал.по ол места злочина и око седам чаеова* дошао колима у село. Је ли тако? —- унита. грубо обраћајући се Роберу. Ликвилеи се занесе. Биб је блед као емрт. И тек кад се мало прибрао, рекао је: — Да, изгубио сам 100.000 фраиака на тркама. Био сам сигуран да ми ујак неће дати тај новац... А требало је да га одмах вратим... Тешка вр.ата на. ћелији мукло се залупише за убицом...

Првакиње балета Српског народног попорншта гђа Даница ЖивановиН-ДсииН « Љиља Колсспикова приребују ,<> о. м. велики болетски концсрт у лвораии Коларчеве задужбипе у 17 часова На концсрту ће свирати ралио оркестар под управол г. Шредера а уводпо предавање одржаНе г. Вшко Витезица. (Сшшак; Приватна својина)