Kolo

гла* карабе, а затим јв и она умукла и иасшБацим-а јо з&владао иднбћни" мирТ '' * А сутрадан нам јо иаш иријатељ у хладу старога храста, украј колибе, причао о рушљама, женама што су о Тројицама захваћене заиосом и доживљују чудне сусрете са мртвима. Били смо већ неколико иута у Дубокој, Шевици и Нересницц а гледали падалице, али на-м је стари чобанин са дубоким уверењем ноново причао о њима; •• Народ ирича да је падање казна за покољ. који - су учиниле дубочке играчице над лепим девојкама у пећини Кршаји. Дубочке играчице биле су нознате са св.оје лепо^е и игре и надалеко им није било равних. Али су једнога дана дошле' непознате девојке, лепше од Дубочанки и ббље играчице. Дубочке девојке биле су љубоморне и потекла је крв из белих грла легшх незнанки и оросила камени под пећине Кршаје. Уз језиве јауке падале су лепе играчице једна за другом. Дубочанке су биле задовољне, јер су оиет биле иајлепше и најбоље су играле. Али већ идућих Тројица стигла ик је казна: иадале су једна за другом у занос и после паклених мука ЈЗудиле су се уз звуке карабе и игру краљева и краљица, који једино могу да их поврате. Крал.еви и краљице су сеооки играчи, гсоји са исуканим јатаганима, несмом и игром буде падалице. Од тада .сваке године надају жене и девојке из села око Пека: Дубоке, Шевице и Нереснице. Још увек није реШена загонетка падања. Аутосугестија или тешка наследна болест? То нико не зца! Народ верује да има иравих падалица и оних које се иретварају. — Откако Хомоље зиа за себе, било јв и падалица, од Крвавих Тројица, кажу нам сељаци. Некад оу Турци одводили лене Влахињице .у своје хареме. Оне оу биле цвеће харема и само су Ђурђијанке биле лепше од њих. У туђој земљи ггроводиле су своју младост у чежњи за планином, за златним Пеком и драганима које су тамо оставцле. Враћале су се остареле, поружнеле, изморене и са једноад неиознатом болешћу. — Оалварзан ће учинити крај русал>ама рекао је један млади лекар који сваке године долази у Дубоку. — Ђаво ће знати те ваше докторе! Долазе овамо, надносе се над падалицама и кроз наочаре гледају да нешто докуче. Никад они иеће излечити русаље. Некад иеће нестати падалица. Никад! Хеј, море, ни травари ту не помажу! узвикује стари чобанин, а очи му светле победнички. И заиста још увек се са росних ливада откида врисак за вриоком и иадају жене у откуп за невиво проливену крв лепих незнанки. Болест прелази са мајке на ћерку, а Хомоље и ове године. по ко зна који пут, илаћа свој грех. Раније је највише падалица било у Дубокој, а данас их је тамо мање, а у Нересници више. Кажу да је у Дубокој пронађен лек. — То је Паунов лек, кажу чобани. Паун је травар са Великог Пека и њега познаје цело Хомоље. Паунове траве надалеко су познате, а његов бели слез као руком односи најтежи кашаљ. На Ивањдан рано ујутру Паун у планини бере

Лево — Чобанин с овцама У. Хомољским Планинама

своје траве, одабира их и .оуши, затим осцка иставЉа у кесице и продаје болесиицима. Оа урођеним нагоном намешта иреломе костију и нема случаја да нијо зарасла сломљена рука или нога коју јо Иаун наместио. % Давно је кроз Звижд прошла железница, али су ови људи још далеко од ње. Чобани са звишких салаша имају свој свет и живот и задовољни су са њима. Ујутру пре но " што изгрејо сунце истерају стада на иашу и тамо у нространим иредводника уједначено звони, фрула свиР»ју у своју чобанску фрулу. У подне догоне стада за мужу, иа их по ручку опет терају иа пашу, а у сунчев смирај враћају се на коначиште. Звоно са овна предводника уједначено звони, фрула свира увек исту мелодију, баш као што је и живот чобана увек једнолик и уве.к са истом бригом: да се стадо повећа. Понекад чобаии певају, али то је чежњива мелодија од неколико тонова са увек истим рефреном: а-а-а-а-ј . . . Делог се живота они не одвајају од овојих салаша и пашњака и они имају своје мишљење о природ« осећајући и најдубље њене иромене. П1уме, реке, дрвеће — све су то лшва бића са душом. У. Дугим зимским ноћима испредају се крај ватре приче о животу после смрти и тако је временом овде изграђен загробни мит. Отуда су богати погребни обичаји у Хомољу, богатији него ма где у нашој земљи. Пара што се ставља умрломо под језик доказ је да овде живи прастари балкански мит о подземном свету и она треба да буде награда за нревоз иреко реке на ономе свету. Звишки чобани имају свој велики празник: Ђурђевдан. То је сточарска слава и салаши тада добијају нарочито свечаи изглед. Од јутра до мрака на Ђурђевдан су чобани у среДишту старих сточарсжих обичаја. 'Вратнице торбва окићене су зеленилом и тога дана приређује се свечани ручак, на коме они пј>ви пут те године окусе јагњеће месо. И последњи пут, јер су млеко и качамак готово . иокључива храна »чобана. У белим рубинама и чистим оделима прилази, се Ђурђевским обредима и после свечаности вије се коло ио такту чобанске фруле, или карабе. И стадо ое новећа јагањцима који су до тада били од,лучени, а из села се дотерају овцо за бачију. Крајем лета стадо се смањује а с јесени се ирипрема зимовник и у дугим зимоким месецима чобани су недељама откинути од села у завејаним салашима. То су тешки дани непрекидног бдења и ишчегшвања гладних вукова и над салашима се кобно надвија судбииа овчарског иса Марге. Јер зима у овом крају неумољиво притиска звери и нагони их да насрћу и на људе. Такав лсивот изградио је ове горштаке и утиснуо снажно свој иечат на њихову природу. Они су конзервативни, одбојни и одлучни. Оавладани су страхом пред н.ед 0'Стиж ним" моћима природе и отуда онај њихов фанатични иаитеизам. Отуда караба у ноћи прича о души сиротог чобанина, кога је једне зиме заклао вук, о Д|уши што лута гором и не може. да св смири јер тело није иокопано...

преклан. Врела ;крв Је прскала из рана и бојила снег испред колибе. Грчио се болно и изгледало је да ће подлећи. Чобани су му опрали и превили чзане и он је ускоро прездравио. али је заувек изгубио глас. Чрбаии га воле, а због своје храбрости добија најбољу храну. — Довели' су га чак са Бел»анице још као штене, каже домаћин, а Марга маше дугим кудравим репом "и лежи са главом на предњим шапама и гледа као да разуме речи. — Илакао сам онда као дете, признаје чобанин и својом широком шаком прелази преко псећих леђа. * Ноћ је све дубља. Небо ведро и прошарано звездама а месец велики и црвен нрлако плови небом.Сћ-арац подиж©» главу и руком показује у вис. — Видите ону звезду тамо, то је северњача. А оно су Влашићи. Седам их је, видите ли ? И настаје прича о Кумовој Слами, о сазвежђима и звездама. — Ех," живот на земљи није ништа. горе је 1 живот! Старца ' потреса сазнање о чудном и далеком свету небеских светила. и он немоћно одмахује - руком. У ЛетЊим ноћима дуго је гледао тај звездани свет и лежећи испред колибо са погледом упртим у небо мучио се да сазна' пгта има горе иза тога светлећог света. Наслућивао је неку вишу силу, недокучиву и велику. Шегов деда знао је да чита будућност из звезда, па је на самрти иредао тајну ! своме старијем сину и наш домаћин је жалио што има старијег брата и што он не зиа ту велику тајну, кбја "се љубоморно чува и предаЗе с колена на колен о... - 1 ' У ' Пред поноћ смб прекинули разговор и првукли на . сво|,а лежшцт.а ' начдгђенђ . : од сена и грана. Још неко време чуо се

Десно — Чобанка с овцамЛ на једном „салашу" у Хомољу,

л ш внли караба у тихој ноћи и вазду* ШЛ хом се носи тужни призвук хомољ(довд ске мелодије. Кроз карабе, хомољв ских гајди, говори душа, караба је •гумач иајинтимнијих осећања. Прича она мит о шуми. Страх од тајанствеиих сила оцога евета и срећу што се облизнила овца исказује пискави звук овог примитивног народног инструмента, али је мелодија карабе увек сетна, неизрециво јсетна. Седимо пред колибом на звишком сала5шу покрај Пека и слушамо мелодију са карабл»ице, што лебди широким пространством успаваног пашњака. На суседноЈ бачији залаја овчарски пас промукло и зкестоко. и са околних салаша му одговарају разнолики гласови и лавеж св ироширује у широком луку све дб села^ одакле се оштрим штектањем јављај у пси ч увари. Затим тишина, а он да продоран звиждук чобанина. И опет карабаV" • " V . Наш домаћин, стари чобанин мрка лица, ишибаног ветровима и опаљеног сунцем, са црном јагњећом* шубаром. коју не скида ни у доба највећих врућина, пуши своју кратку лулу и гледа у даљииу. 1јр-. ред њега је пас Марга, добри овчарСки плс клемпавих уга.ију и црне кудраве длагсе. Осгали чобани поседали су унаокоЛо. Кад год залају пси и отпбчне надметање. Марга, Иачуљи уши, иодигне главу и отвори уста, арџ место лавежа ,.чује. се само кашљуцање. И тада чрбанин помилује свога верног друга и зашкрипи зубима, а очи му ^засветле. Претирошле зиме напали су на салаш из.гладиели вуци. Пси су се с циком разбежали. само је ј Марга храбро чувао улаз у тор, где је било сплашено стадо. Чобани су прискочитги, у помоћ ' и "У тешко.1 борби убили су: два вука.;, а остали су ср разбежали. Ма.рга 1е био тешко рањен, готово

ЈХопе — Шиљак л вр» Ртња (ФотоЈ Гпе. Гатимир Стефановић)

1В