Kolo

чала мужу, тамо где је он бивао на нослу, а он као у неком прећутном разумеваљу никад је није нитао зашто је дошла, нити јој је рекао иди дома! * А за то време неетало је границе ч —лднад града и далеко у равницама с једне и друге стране Мораве. Око мале арнаутске кућице изнад реке, мирно су пасла стада у лето, и разлегала се песма чобапчића. Стари силници и зулумћари постадоше брзо мнрни домаћини и земљораднипи, и навирали са евију страна у град, у пазарни дан, и доносили на пијацу, масло, дрва и пилеж. Суту су походили мајка и браћа и донели радостан глас да је Фејзи и браћи суђено и да су у затвору. На п.еном окамењеном лицу није се видела радост, ни тто су они дошли ви што Фејза. нспашта свој грех. Кад су пошли испритила их је дуго кроз изукрштаве сокаке застајкнвала и говорила мирво да јој је добро и да је муж чува... Али кад се вратила, зарила

је ноге још дубље у огњиште, стегла још чвршће руке око колена и још тврђе, дубоко, положила главу на њих, као да је желела да је' никад више не подигне. * Алн једнога дана наишао је нз чаршије изнепада шен муж и викнуо из дворишта: Суто! — За њпм је ишао арнаутнн средњих година водећи коња натовареног дрвима преко којих су се ленршала два везана нилета. Сута је изашла из куће, нрешла праг, застала на уском каменом басамаку, и загледала се у мужа, а затим у кршнога аРнаутина који је са треском скндао товар на земљу, и познала Фејзу. Сасвнм близу себе, жива и покретљива, она виде опет она два светла круга кроз која је био опустошен њен млади и плодни живот. Виде кроз њих још једанпут своју лелујаву младост, скупљену .сву у гиздавим шалварима и уском јелечету. свој мили осмејак на малим тонлим уснама изнад два

реда као бисер ситних зуба, своје светле плетенице које су је шибале по плећима кад би похитала у ходу ... Своје село, тихи дом свога оца и његово увев брижно чело... Меко блејање јагањаца и врата окићена врбом и селимом кад нанђе Ђурђев-дан, и бели картоп расцветао испод прозора изнад чега она није знала за други свет! Ту пред њом, поцрнео, похудео од рада, космат и жилав стајао је онај који јој је отео све и најзад из далека палио је тешким а грешним мераком. Она хтеде да виче, да полети на ариаутина да му ишчупа из груди жи.во срце, да га раскине својим рукама. Али је ни ноге ни руке не послушаше. Она само немоћно занлака и викну: — Фејзо!. .. Ох, Фејзо ... проклет да си! А затим се скљока на праг и сави се у клупче. Потрчаше и муж и арнаутин раширевих зеница. Мул; је подиже у руке поиесе у кућу, а арнаутип се само стресе угледавши њено

— Ипак, тако је. Норберт и Харме су тако уговорили. Норберт је река.о смешкајућн се: „Но, то ће бити најлешна радио-музика коју сам икада. чуо". Не знам, шта је хтео тиме да каже, али прецоеећам да се ту нешто крије. Зато сам дотрчала к ;геби. — А да ли је Норберт са својим гостима изншао пре но што си ти на* пустила кућу? — Не. Њихова кола стајала су још нред кућом кад сам ја изишла. Нико ме није приметио. Норберт свакако мисли да спавам. Кристијан ногледа ва часовник. — Добро, онда имамо још довољно времепа. Сада је десет и по часова. Ако „Холандија" треба да крене око поноћи, имамо још довољно времена да стигнемо у пристапиште. Хвала ти, Илза. Илза устаде. Један треиутак стајали су ћутећи једно ирема другоме, онда је он наједном загрли и пољуби је...

У таксију нису говорили ни речи. Илза је увукла главу у свој крзнени канут, а Крнстијан је раСејано гледао кроз прозор. — Ти иди кући, Илза, рече најзад Криетијан, а ја ћу да узмем друга кола. Још једном ти хвала. Рецп гаоФеру да се пожури. Норберт не сме да примети да си излазила... — Да, за сада не сме ... Он је погледа зачуђено. — Како то мислиш „за сада"? Илзино лице било је скривено у сенци и Кристијан није могао да прочита на њему шта се одиграва у њеиој души. — Док се ти не вратиш са пристаништа, ја ћу задржати Норберта. рекла је. Добро је било што је шофер у тај мах пустио мотор тако да је шум мотора нригушио Кристијанов узвик радости. Илза му нружи руку и он је жарко пољуби. Сачекао је док се Илзина кола нису изгубила пза првог угла, а загим је позвао најближи такси п наредио му да тера у иристаниште.. Изишао је на кеј и упутио се према. магацштима снотичући се о гвоздена ужета. којима су бнле иривезане лађе. У сумраку, погледом је потражно „Холандпју". Лака пзмаглица лежала је над водом. Недалеко се чуло зврјање једиог моториог чамца.

(Наставиће се)

изобличено лице и дугачко тело мршаво као авет у мужевљевпм рукама. Он поћута мало, затим одмахну руком и скоро викну: — Нпшто, де... женска работа! И вратио се, узео коња за улар, викнуо „ђи", и изашао на улицу. За шим су осталп у прашини крнчући везани пилићи. Али ои их није чуо. Одмахујући главом ишао журно ка брдима узвикујући: — Па!... па!.., па — Ксмет' А Сута се превнјала сав тпј дан, сву ту ноћ и сутра дан, завлачећи руке дубоко испод груди и шаићући: Мука .. . мука ... Дошле су жепе да је потрљају и да је пребају. позвали су берберина да јој пусти крв, а око пет сати. на „акшам" кад је суице на заласку расипало своје руменило, над реком и випоградима сетно је завонило мало ввоно на Светоникољској цркви. и огласило да је у граду „нестао" сиромашак. То је Сута завршила свој паћсшгчаи живот.

1 РОМАи ОД Ц..О БИИДЕк^ЕРА

(9) — Видим, господине Јохансене, да Бам моје услуге нису више потребне, рекао Зе капетан увређедо. Зато молим да ме отпустите ... — Којешта, капетане, рече Норберт мирпије. Мислнм, да вам нисам рекао ништа што би могло толико да вас увреди. — Не, али молим да уважите моју оставку, одговори капетан сада вчћ сасвим одлучно. Кристијан хтеде да се умеша, али Је осећао да то није прави тренутак. Нијв схватио поступак свога брата, али је осећао да је нешто по среди. То није била само љутња због неуспелог посла са Санчезом ... — Какогод жслите, капетане, рекао је Норберт хладно. Капетан се ноклонн и оде. Једно време седела су браћа Јоханссни без речи. — Да ли је то све било потребно, Норберте? — проговори први Кристијан. — Молим, без икаквог пребацивааа, ако је могуће. Нисам ја крив што је тај човек тако увредљив. — Мени се учинило да теби није сасвим против воље капетанов отказ... Норберт слегпу рамепима. — Није ми ни пријатан. Унропастио је ствар са Санчезом... — Изгубили смо поверљивог човека. Кога мислшн сада да узмеш на његово место? — Не знам још. Али ту је Хармс.. 1 — Хармс? Зар ту пијаницу? Па ниЗедно бродарство пеће да га узме. Зар он пије одлежао неколико година у затвору због оног криумчарског брода са вискијем? — Не мари ништа, Ако пије, то Је његова приватна ствар. Пије сваки морнар. Шта ме се тиче његова протлост, главно да је добар поморац и одважан човек. Такав треба за послове... — Ради како знаш, Норберте. Али Ово Је све на твоју одговорност. — Ја не бежим од ње, рече Норберт хладно. * „Ходапдија" Је прнмила свој товар. Капетаи Хармс, висок, мршав човеккеповерљива погледа, дошао је да прими исправе. Сутрадан пре подне требало је да брод крене на пут. Но пре тога десио се Још један неприЈатав догађај. Други официр који Је уживао пуно поверење капетана Либереа нападиут је ноћу у приставишту и премлаћен тако да није могао на пут. Норберт Је оставио капе-

шта је било. Кратко време пре вечере Јавио ми је Норберт да ћемо имати посету. Мало доцпије дошао је са два господииа које ми је претставио. Је; дан је био капетап Хармс, а други његов официр, име му нисам упамтила. Пусти ме да ти све кажем. Норберт ми Је после вечере дао до знања да моје присуство нпје потребно. То се и раниЈе чешће пута дешавало приликом његових пословних разговора и Ја нисам полагала неку нарочиту важност на то. Остали су сами и новукли се у Норбертову собу на разговор. Хтела сам да легием, јер знам да такви разговори могу и дуго да трају. Била сам већ у соби кад сам се сетила да сам заборавила да понесем књигу коЈу сам читала. Пошла сам на прстима да ие би сметала гостима.

КристиЈан Је размишљао. Прво Је помислио на Илзу. И погодио је. — Шта Је, Илза, шта те Је довело овамо у то доба? Да се није што деСШЈО? Илза, узбуђепа и задихана, само климну главом. Кристијан Јој поможе да скине огртач. — Седи, молим те и умири се. Шта се десило? Ти си сасвим бледа... — Мораш одмах у прпстаниште, КристиЈане. Не смеш ни тренутак да губиш... — Зашто, рецп брзо. — Одмах. Јурила сам таксијем као луда. Не. знам дј ! ли је мој страх оправдан, али се страшпо бојим. Ево

Моја соба се налази одмах до Норбертове. Врата на његовој соби бнла оу само ггритворена. И нехотпце чула сам неколико речи из њиховог разговора. Веруј ми није по среди женска радозналост, него ми је нека неодређена слута говорнла да притајем дах. Када треба „ХоландиЈа" да отпутуЈе, Кристијане? — Сутра око подне. А зашто то питаш? — Зато што сам чула јасно да ће да отиутуЈе нагло и то Још данас, пре поноћи. Кристијаи Је погледа у недоумнцћ. — Још данас пре попоћи? Шта би то имало да значи? Није ми Јасно.

тану Хармсу да по свом иахођењу узме кога хоће. * * Кристијан је изишао нз каицелариЈе нешто раниЈе. Хтео је да се мало одмори. Код куће Је извадио књиге о археологији да се мало забави. Имао Је намеру да одмах после одласка брода узме овам дана отсуства и с професором Вингертаном изиђе на' археолошко истраживан>е у Линебург. Био се задубио у посао, кад га око десет часова зовну слуга. — Извините, господине докторе, Једна дама жели с вама да говори. Кристијаи Је био у недоумици. — Једна дама? Сада у десет часова ноћу? Није регша име? — Није. Али, каже да. има да вам саопшти Једиу врло важну ствар.