Kolo

5

у^~>ошло је и тај час. Журим своме М дому, да у сенци његове потпштене лепоте још једпом просним свој изгубљен сан. Сан, што ми га једне јесење ноћи разбила немилосрдпа рука људи који су срећни. Пошла сам онамо, где је мир и слога, где је мајчина љубав. Јест, тамо далеко, далево, мајка ме чека раширених руку, да у њеном загрљају бар за пеко време нађем мира, утехе, чисту и искрепу мајчину љубав, да на материном крилу сањам, сањам о прошлим лепим и слатким часовнма. Ох, како је то лепо имати мајку! Воз јури, јури великом брзином, али мени је све опоро. Све ми се чини као вечкост. Већ је пролетео и последњи мост, и последњи тунел, већ видим зграде мени тако познате, већ сам тако близу- свога милог дома. Воз је успорио своју брзипу иде полако, мили. Видим перои. Ноћ је мразовнта, ветровнта и снежна. ђешто ме у грлу стегло, мислнм: угугаиће ме! Руке ми се несвесно пружају као да хоће да задрже воз, да стане' и да, ме врати онамо одакле ме је доиео. Све је узалуд: изгледа ми као да пропадам у неку провалију. Стиспем се у свом куту, иешто ме гуши, губим свеот о свему што се о-ко мепе дешава ... Осећам само да ме нешто носи дивљом брзином са собом, а.пн не бих знала рећи, шта и куда. Напољу је ноћ. У трепуцима видим како се беле пахуљице светлуцају на светлости елегстрнчних светиљака на ветру.. У последње дане, када ме је неко малодушје обузело, у прогопу и дугом чекању њега ... у многим несаним ноћима када сам сањарила и надала се још, а зле слутње почеле у моме срцу немило да копају, долазило мн је, као да у неком сну гледам свој тужии новратак у дуго невиђени дом: црна ноћ, облаци ко.ји су свугде притиснули земљу као камен хладну гробницу, встар, лед, онег, — тако ће мишљах, и никако дручкије стара мајка дочекати своју избеглицу, своју жћер која ју је оставила и отишла у далек свет да тражи ни сама не зиајући шта. И мени је сада, као да се сав овај спег и лед ломи на моме срцу и као да ми пролази кроз цело тело и у све најтање жилице.

Помало ми се враћа осећај збиље. Не проће дуго, а моја се сва осећања иробудшпе, тргоше ме као из неког сна. Неки лаки дрхтај прође ми кроз цело тело. Они су близу, воз је већ стао, несвесно затварам очи, да пишта не видим; али слушам довике, звање, смех, и све то пада на моју душу као смрт. На души ми је све теже. Чшш ми се, да се просипа земља над мојим мртвачким сандуком.

Изашла сам из воза, ушла у трамвајска кола, и чини ми се да нећу никада стићи до куће. Трудим се, да што више завучем главу у извучену јаку, да никога не видим, да ме нико не позна. Изгледа ми као да ме сви душмански гледају, да су све очи упртв у мене и желе ми зло... И док се ја приблпжава.м кући као лопов, у лице ми падају кроз рђаво затворен прозор — ситие пахуллце снега. Изгледа ми као да ме сви коре због некаквог мог греха. Еола јуре, точкови шкрипе и проузрокују ми бол у срцу, и све ми изгледа као да унаоколо земља стење нод

теретом дага греха. Не чуЈем витав ништа. Не гледам никуда; -затворила сам очи да ииког пе видим, да се ником не јавим. Ћутим у свом куту и тРпим. Кола стадоше. Обузело ме неко узбуђење, силазнм полако из кола као у гробницу и полазнм за својим пртљагом као за спроводом. Идем полако. Поноћ је већ прошла. ПормчиНа је свуда. Ништа се не види. Све ми је пусто и празно. Идем тешким кораком. Има већ више година како нисам овуда ишла. Колико догађаја, мука, бола, суза и разбијених нада! Порушених снова! Све то носим у себи: и ова земља и Мој грех, све ме то тишти и боли, те идем погнуте главе, помирена са својом судбииом. Ево моје -кућице. Стигла сам већ до капије. Стала сам. Не могу даље. Свуда је тпшипа; пико ми се не пада. Пођем прозору. Све је мирно, само кандило лелуја пред иконом, само је оно

будио и чека на мој повратак. Нешто ме 'Стеже у грлу. Ухватим за кваку од врата отворпм их и пођем, али нисам даље могла. Нека ми ствар испаде из руке. Прислоиих се уза зуд. Заспало пссто се пробуди, опо је залајало и појурило на мене. Али памах застаде на неколико корака, погледа ме, познаде ме, поново појури к меии и зацвиле. Умиљавало се ово мене, скићући и скакућући. Стојала сам нема, без речи и дозвоЛила му да ми лиже руке, да скаче ок<? мене. Узбуђење ме савладало, клекла сам, узела му главу у руке и погледала га у очи. Оне су биле светле. Прислонила сам му главу уз лице и осетила нешто влажпо на мојим рукама, то су биле сузе. Псето је плакало од радости. Оно ме је много волело. Завлачило ми је главу у каиут, хотећи да ми покаже колико ме воли. Устадох, осетих да ми је лако, да ме овде воле. Нека детињска радост обузе ми срце, лице прислопих на врата и неколико пута помиловах их руком, као дете кад милује косу својих родитеља. Нешто сам шапутала, али ие знам шта. У кући су чули лзвеж пса. Одмах се отвори прозор и чујем глас моје мајке, који умирује пса. Ои ме остави, појури прозору, зацвиле још више, па опет се врати мени. Мајка затвори прозор, нестаде је за тренутак, и чух како се отварају врата. Задрхтах. Хтедох да пођем, али нисам могла. Мајчина се прилика појави на ходнику. Одмах ме познаде и зовну ме. Дотетурам се до врата сва пригнута и згрбљена, ја која сам увек ишла дигиуте главе и веровала, да ћу поносна, уздигнуте главе — као што сам отишла од куће — доћи мајци п гледати је као у сунце Божје! Веровала сам, да ћу се вратити срећиа и понобна, а ја гле долазим као покајпица! Падох иајци у паручје и заплаках горко ... Мајко моја!... Доме мој!... Мој добри стари доме!..,

Чшжжшк Са&ети ред нама је зима. Хладни дани доиосе са собом и разне пезгоде а међу њима и разлпчите болести. Од обичног назеба, па преко грипа, све до запалења плућа, болести се ређају, кад лакше, кад теже, али увек иепријатне, прво за болесника, а затим и за његову околину. Врло често, лакше али непријатнв оболење у зиму је назеб. Обична ин- ' фекција горњих дисајних путева, која нма за последицу и запалење тих пу-. тсва (носа, ждрела, душника и бронхпја), развија се у току неволико часова и може да траје неколико дана. Опа обично пролази без повишене темиературе и без икаквих компликација, али може да буде и телса, да траје дуже и да болесник иМа повећану температуру. За време док болесник кија и кашље најбоље је да остане у соби, у истој темиератури; у хладној соби, ако се она не може да греје, а тада доста утопљен, пли у загрејаној, а онда ие треба из ље да излази. Главно је да назебена особа буде увек у истој температури- Осим тога тонли напитци (камилица, слезов нли липов чај), а никако алкохол, најбоље чпиа да иазеб -за што краће време прође. Ангина, т,ј. гнојно залалење крајпика, већ је теже обољење, не толико по озбиљно«ти саме болести, колико по компликацијама које може она да изазове на зглобовима, бубрезнма или срцу. Због тога је неопходно у сваком 4злуча.ју ангипе, да болеспив одмах легне у постељу и по-зове лекара. Благодарсћи сулфамидским препараиша, ангипа се данас лечи много бол,е и бргке него ли раније. Али лек треба употребити правилно; краће време а већу дозу. Ускоро ће свет почети да пати од нромрзлина, које настају па крајиим деловима тела (прстима на рукама и ногама), оним деловима који су и ииаче слабије исхраљени, а поготово у зпму када се, услед хладиоће, крвпи судови скуиљају, те још слабије исхрањују ткиво тих делова тела. Промрзлиие су чешће код особа које .стоје или седе у хладноћи и влази, тј. код оиих код којих је услед мировањ* крвотов усиоренији или отежан услед напр. тесне обуће- У таквим случајевима треба активисати крвоток кретањем или масажом промрзлих делова, осим -тога треба смањити пронустљивост крвнпх судова (напр. иијекцијама калциума) и повећати отпорност организма (витаминским препаратима, а понајбоље рибљим уљем, које садржи веливу количину витамина Б). Једно од најтежих оболења које се најчешће јавља у зиму је запалење плућа. Опо настаје услед инфекције нарочитим клицама. Али запалење плућа јавља се обично код изнурених, рслабелих и исцрпљених особа и оно је у толико теже у колико је њихов органнзам слабије отпоран. Да је то тако најбољи је доказ што клице које изазивају запалење плућа налазе се такорећи код сваке „здраве" осо<5е у носу или* ждрелу па и плућима, а не морају да изазову запалење плућа. Запалење плућа је врло озбиљна болест згарочито код мале деце и стараца, јер је љихов организам уопште узевши слабије отноран. Међутнм у последње време ова болест пије толико тешка као раније," с једне стране тблагодарећи сулфамидским препаратима и препаратима кинина, а са друге бољим сретствима за одржавање срца (нарочито строфантин). На крају треба споменути да се услед оиштих ратних прилика и број туберкулозних оболења повећао и сигурно ће се ове зиме и даље повећати. Од запалења плућие марамице без и са ексудатом — најбољим обликом плућне туберкулозе — па до отворене туберкулозе плућа, број болесника је већ приличан, а бпће мањи само у колико се опште прилике буду побољшаве. ДР- Н.

Београдсне слине

Благи зраци јесењег сунца па Таш-Мајдану,., деца још уживају. (Оиим&к: А. Оимжћ)