Kolo

5

Оал 0.С1ЈА

Пише ■ миРослАвтамимџик

Била је јеоен. Један од оних дивних, а ипак таш> тужних дана, када се у ваздуху осећа неки блаш онојаа мирис, када лишће почиње да жути и полако пада као да зна да му је то крај, и као да жали за прохујалим животом. Био сам сам. Шетао сам једном пустом алејом парка, и мислио како је тужно бити сам, немати никога ко би те волео, ко би те разумео. Овај јесеи.н дан још је више иојачавао ту тугу. Наједаред застадох. На неколико ко1>ака од мене седела је на клупи једна девојка. Али, да ли је то људско биће, или нека визија, да ли сам будан или је ово само саи. Девојка је била дивна. Шена лепота 'била је готово нестварна. Лице као исклесано из мермера, дуга црна коса спуштала се у таласима на рамена, мала дивна црвена уста са мало испупчеченом горљом усном као да исказују неки неми призор. Али оно пгто је

ђено, онда све слободније о себи, о својој самоћи и тузи, о љубави и болу који она доноси, о овом дивном јесе»ем дану, природи, животу и омрти. Погледала ме зачуђено али некако пријатељски. Имала је само мајву и живела са н.ом. Отац јој је скоро умро. Мислила је да студира, али сада мора да издржава себе и мајку, даје часове клавира. Како је звук њенога гласа био благ, слушао бих га овако цео-дан. Дуну хладан ветар. Она задрхта. Била је у једној танкој хаљиии. Наговорим је да огрне мој мантил који сам држао преко руке. Пођем да је испратим. На углу једне мале улице даде ми маитил, пружи ми руку. Хвала и довнћен.а н нестаде.је. Хтео сам да нотрчим, да је стигнем, да је упитам где сталује, хоћемо ли се опет видоти, али била се већ изгубила. Бно сам утучен, па зар да је више ие видим. „Хвала и довићеља", рекла је само. Па дабоме, значи оиа ће опег доћи. Нисам могао да сачекам сутрашљи дап и час када ћу је опет видети. Хоће ли доћл? Ишао сам полако позна-

било најчудноватије, најдивиије биле су очи. Оне су биле тужне и замишљепе, али су у исто време сјале некнм чудним сјајем, неком унутрашњом ватром. Седела је непокретно, изгледа да ме није ни приметила. У једпој ру 1 ци, која је била спуштена на колено, држала је књигу. Отајао сам непомично гледајући је. Наједаред књига јој испаде из руке. Притрчао сам и днгао књигу. Тргла се збуњено скоро уплашено као да сам је тргао из сна. 8амолио сам је да седнем поред ње. Климнула је главом, али ме није погледала. Оео сам. Причао сам јој прво песре-

(1(1) чожаје Ђ талпсЈсц

зка поуздано, да глааобоља нестајв воћ посло ненолино минута.

таблетв Протма болоаа ауер Ј е / Оглас рв#. С. Бр. 19 999 од 6-Х-1942 Добија св у свакој апотеци

том стазом уздрхтала срца. На истој клупи седела је и осмехивала се својим заносним осмејком. Виђали смо се отада сваки даи. Једнога дана падала је киша, нредложим јој да одемо до мене. Пристала је. Нећу никад заборавнти тај дан. Поглед њених дивних очију био је тужан и .сретан у ист-о време, ох како сам је волео. Долазила је сваки дап. Ја са.м био луд од среће. Нисам више био сам. Волео сам је сном дивнрм љубављу, која не зна за ггрепреке, која је спремна на све жртве али која је тако себичиа. Нисам могао ни да замислим да бих остао без ње. Желео сам да буде моја жена Кад сам јој то рекао, радосно је узвикнула и бацила ми се у наручје. Али наједаред осетио сам да плаче. Једнога даиа иије дошла. Шта се десило, да није болесна, неки посао? Чекао сам. Сутра дан опет ннје дошла. Прођоше три дана. Нисам знао шта да мислим, иека чудна слутња, неки страх да је више нећу видети беше ме обузео. Најзад она дође. Била Зе весела. Ох како ми се бацила у загрљај, како ме је страсио љубила. Мајка јој .је била нешто болесна па јв није могла оставити. Али после извесног времена изостанци учесташе. По неколико дана не би долазила. Ја сам је засипао прекорпма, молио је да ме разуме, да ме не мучи. Најзад, јој пребапих да ме вара, да сигурно воли другог, да одлази њему. Био са.м груб. Опа ме погледа, али у томе погледу је било толико туге и бола, толико невиности и л 5 убави, да сам се одмах покајао за своје речи, оптуживао сам себе, и молио је да ми оиростн. Она се осмехну и рече: „Внај, ма шта се десило да само тебе волем". Веровао сам. Та ове очи заиста нису могле лагати. Па ипак .оваж«е сцене су се све чешће понавл>але.

ЈедШга дана враТшЈ сам се кући, исл:ио сам хоће ли доћи данас. Било ми је некако хладно око срца. Кад сам ушао у собу, приметим на столу једно пиемо. Зграбпм га дрхтавим рукама. Оамо неколико речи: „Немој ме више чекати, али знај да само тебе волим. Гордана". Био сам очајан. Да ли је могуће да је више нећу видети, не... то је само груба шала, она мора опет доћи. Али више није дошла. Био с-ам луд од бола. Почео сам пити да бих заборавио, али нисам могао да заборавпм. Омрзнуо сам кућу у којој сам провео најсретније часове у свом животу. Како ми је сада све изгледало празио и пусто, нека ледеиа хладноћа је нзбијала из сваког зида из овгке ствари. Како сам тога дапа дошао кући, не знам. Иа столу је лежало писмо. Рукопис је био њен. Зажмурио сам, јер сам мислио да ми се привиђа. Не,... писмо је и дал,е било ту. Полако, као. да ће сваки час нестати кз мојих руку, отворио сам нисмо. Оно је било дуже него нрво. Мили мој нријатељу. Када будеш чИтао ово писмо, ја нећу више бити међу живима. Опрости мили мој, тако је морало бити. Још онда када смо се упозналн, ја сам се већ била разболела, само то је био почетак. Подмукла болест је постепено разарала моја плућа, али ја сам се бордла док сам

могла:. Сада ћеш разумеуи опе мо|« изостанке, тих дана ме је нодмукла болест приковала за поетељу. Сад* знаш зашто с-ам плакала када си мв иитао, хоћу ли да будем твоја жена. Знала сам да то неће никад бити. Ја сам се борила за нас, за нашу љубав, али сам подлегла. Нисам ти хтела сво рећи, да би сачувао лену усиомену на нашу љубав. Нисам хтела да ме видиш када је болест већ испила мојв лице и моје очи. Хтела сам да ме сачуваш у успомени лелу и веселу, д* наша љубав и даље живи, и после смрти. Немој жалити, немој плакати, тако је морало бити .Твоја Гора. Не знам колико сам тако седео и др жао писмо у рукама, кад сам се освестио, плакао сам. Зграбнм шеп[ир, излетим на улицг, благ ветар ми дуну у лице, било ј« пролеће. Једва сам пропашао малт уличицу назначеиу на коверти. Пред једном малом кућнцом стајала су м»твачка кола, баш су неки људи износили бели мртвачки сандук. Стајао сам потпуио изгубљен, гледајући к*ко туђи људи односе оно што мн ј» Оило најдраже у животу. Стајао сШ ту непокретно, без речи, без мисли, без суза. Нисам видео ништа, схва.тио сам оач мо да је то крај, да више нема ничега, никакве наде, да сам опет остао сам..» сасвим сам.

НАПОЛЕОНОВ ТАЛИСМАН Наполеон I имао је претен који је чувао као талисман и веровао у гвегову чагЈОбну снагу. Никада се није одваја-о од тог прстена за ког је мислио да му доноси срећу. Када је био п,рогна.и на Ов. Јелену, дао је прстен ађутанту да га преда Војводи од Рајхштата. Млади војвода је међутим умро ире него што је иримио очев поклон. Касније 1в прстен догаао у власништво Наполеона П[ који је одредио да му иосле смрти тај накит предаду сину Лују. Ова последња жеЈва међутим није могла бити иепуњена попхто зе прстен тако чврсго седео на прсту мптвог владара. да га нису могли екинути. Бонапартисти. су у томе видели рђав зна-к и стварио је тада судбина Наполеонове династије била заувек занечаћена. ЧОВЕК ОД ШЕСДЕСЕТ ГОДИНА На шта је употребио свој живот човек који је доживео шесдесету годину. Нрема једној статистици прбсечан човек који је живео шесдесет годииа за то време је: Двадесет годииа спавао, сто дана је употребио на бријање, пет година да једе, годину дана на умивање и купање, две и но годигш провео је у шетњи, три године радио је гнмиастику, пет година је употребио за читање, 360 сати му је однело везивање машне, триста сати је изгубио везујући дииеле, а двеста тридесет сати јв

употребио за гледање у часовиик да бп® дознао Колико је сати... Наравно, статистика се одиоси на човвка који је жив-ео мирним, ггросечним животрм мирног и скромног грађанипа. НАЈСИРОМАШНИЈИ ЈЕЗИН Најеироматпнији језик на евету. јеаиа који има најмаље речи. евакако Је наречје којим сф служе урођеници који живе у Натагоиији, у Јужној Америпи. Ко. лико је до сада могло бити утврђено, језик ових урођеника има свега етотину речи. које сваки странап може да научи за један једини дан. Да би донунили свој еиромашни 1език, Натагонцр! ое слу;ке и нарочнтим зиашсма, рукама и изравима лица, којих има прилично. Ове знаке. међутим, странпи на могу да науче ни лако ни брзо. КАИВЕ ЈЕ БОЈЕ НЕБО? Приликом разних статосферских лстот>А исиитивано је поред осталога и то. как.во је боје небо. Тако, је утврђено да на висинама до 8.500 метара небо има плавкасту боју. На висинама од 1,1.000 метара изгледало је небо затворено плаво. а на висини од 13.000 метара затворено љубичасге боје. На висини од 19.000 метара небо је имало боју затворено плаво-затворено л>убичасто. а на висини од 22.000 метара та боја је постала црио сива.

У природи чокек има само једно. Што му живот чини радосним и тужиим. То је љубав чиста, кад је гајиш чедно И кад јс не вређаш сумњичењем ружним. А 1а ипак хтедох да се играм пламом. Што иемирно српе иеизмерно пали. Ал' оп у трен бл»еспу и све покри тамом И горко кајање на дугау ми свали. И сад ево лутам, ал патити нећу. И ако ми чежња све већи бол пружа. Јео знај да за меие ти припадаш нвећу И да ти 1е место кра| црвепих ружа. ТвоЈе чудне очи што играју свуда Стално ми се чини. као да ме прате. Ма да ниЈе тако 1а се ипак надам Да ће 1едног дана мени да се впате. Да ме погледају и даље да оду. Јер судбина мени само 1едно даје. Сачека да волим. затим нађе згоду Па ми иодари тешке уздиса|е.

Пошто зе све дошло тако изнснада И са нуио дражи нежних миловаша. Ја се не занитах да ли ће да стради Моја чудна душа од горког сазпања. И верујем да ме разумела не би Кад бих ти сс клео да ме душа боли. Кад помислим да сам остао стран тсби И да тво!е српе не може да воли. Јер ти друго мислиш и све ти 1е исто. Није теби важно да л* ко зато страда« Изгледа ти лажно оно што 1е чисто. У место срна разум тобом влада. И све што ти рекох примила си тако. У сталном потсмеху и у игри речи, Ал' се много вараш кад веру.1еш лако Да се љубав може увредом да дечи. Зато ипак чекам и знам да ћеш доћ«, Да донесеш нсмир. тугу и лепоту У иадању слатком мислим сваке иоћв Је то иајлепгае у иашем животу. ПЕТАР К. СИМОНОВИТк