Kolo

% ј ; в тот

етнаест ]е година данас како се / 1л волимо Јвлена. Петнаест годи# на среће. Ходи седи поред меие . .. Тако... Пусти да те гледам, да те видим онакву каква си била првипут. Твоје су очи забринуте, шта ти је? Реци! — Да не сумњаш у моју верност? Како бих могао да те изневерим? Тебе? А ипак . . . А ипак, шта? А, ипак волео сам три жене откад те познајем. Немој да ме гледаш тим великим продорним очима. Дај ми твоју руку, боље ћеш ме разумети. Три жене! Слушај ме добро, разумећеш ме и опростићеш ми. Не буди сувише строга. Осећам потребу да ти вечерас отворим своје срце. Прва коју сам волео била је млада смеђа девојка, висока и витка, као див-

спојио. Не знам... Али знам да сам са њом познао неизрециву, велику срећу. Једног дана да би њено лице имало достојан оквир њене лепоте, донео сам јој старинско огледало, чији су тамни и дубоки сјај потсећали на мирно језеро, какви су били њен ум и њен поглед. Када затворим очи. видим је и сада замишљену, са благим осмехом на уснама, како нагнута над огледалом посматра себе. Колико се већ лепих жена у току свога бурног или мирног живота огледало у овом огледалу. Многе су у њему опазиле своје прве седе гласи, многе су са задовољством посматрале себе с првим дететом у наручју. 0 колико лепих и тужних тренутака крије то старо огледало. Видиш. Јелена. то ми сада изгледа тако далеко, толико имам тих успомена. Нижу се једна за другом, и све су саставни делови мога живота.

л»и крин. Носила је светло плаву хаљину са белим пругама. Очи, боје неба, изгледале су као крунични листићи у дивној ружи, у ружи њенога лица. Имала је двадесет годииа, и тек је изашла из школе. Видео сам је, и пао сам пред њене ноге. Што се тиче друге .. . Не гледај ме тим тужним осмехом ... Ја те волим Јелена, волим само тебе. Време је прешло преко свих тих успомена, и, ако сам се вечерас свега овог сетио, то је да ти у својој искрености докажем и своју велику љубав. Петнаест година заједничкој живота, петнаест мирних година, срећиих, најбоље је јемство за један такав пар, као што смо ми. Све ове године љубави и нежности, само су те подмладиле и улепшале, Јелена. Како да ти говорим о другој. Иедостају ми речи. Друга је била љупка. женственија од прве. са боље формираним карактсром. Л>уди су се на улици освртали за њом. Иокрети и ход били су јој пуни хармоније. Видим је и сада како иде у сусрет, обучена у тамно крзно. Увек је носила тежак златан ланац, који сам јој ја дао. Овај ланац јој је још више издужио стас. а њене очи. ма какво било време. биле су за мен^ ^век светло* плаво небо Дуго сам волео ову младу жену. Колико година? Не сећам се више. Једног дана, случајност или моје српе„ хтели су да сретнем другу, која је уједно имала и љупкост прве и отмену зрелоет друге- Ову сам. Јелена. волео страсно 0. не љути се Сулбииа је хтела да ти вечерас говорим о прошлости. Јелена., она је била мој најлепIII и тоживљај . Живот без ње изгледао би ми празан. Обоје смо волели исте ствари. исте књиге. исто цвеће. Понекада би занемели оа чуда колико је савршен склад био меЈ)у пама, и ћутали бисмо дуго. Р*аква дубока тајна, какав чудан удес нас је

Био сам срећан, врло срећан ... Ти си ту, поред мене, увек ту, и када ти говорим о овим стварима, знај да те волим, хоћу да боље разумеш моју превелику љубав и неограничено поверење. Немој да извлачиш своју руку. Она дрхти. Буди мирна, тако си дивна. Волим те, Јелена ... * Доцкаи је већ. Он је заспао у дубокој фотељи. Висока и витка, иагнута над старим огледалом, насмејана као и пре, Јелена је скинула тежак златан ланац, а са облих рамена склизнула је на под њена плава хаљина са белим пругама ..» М. ПЕТРОВГ1Ћ

лачин ће се стакло мало рагаирити н за* пушач лако извадити. * При пеглању вам је на неком месту иожутео веш? Наквасите иожутело место хладиом водом, затим га иоетште обичном кухињском сољу, и сушите на сунцу. Жута мрља ће убрзо сасвим ишчезнути. * Испрљане карте за играље најбоље ћете очистити ако их протрљате дтрвицама бајатог хлеба и ставите после тога у суд са загрејаним трицама и ту их мало нромешате. * Ако вам је од дугог стајања стврднута маст за паркет или за ципеле немојте да је баците; додајте јој неколико капи топлог млека и моћи ћете је оиет употребити. ★ Свелсе масне мрље, потпуно Лгете отстранити ако их поспете одмах фииом сољу, која ће сву маст упити. Ово се може применити и на свеже мрље од млека.

Многе домаћице из предострожности обавијају дршке од лонца и шерпења и других кухињских судова, канапом или

крпицом. ТТа тај начии им не тгрегп ф* пасност да се у журби онеку, и не морају увек да траже крну. * Добар кофер је данас тешко наћи. За.то чувајте н негујте старе. Пре него што их оставите изветрите их а затим их очистите машћу за ципеле или за паркет (наравно провидном или светлом) и добро истрљајте. Колса ће бити лепша и отпорнија, неће испуцати и неће се љуштити. Ако журите а немате при руци крпу којом бисте могли дићи врели поклопац сд лонца, ставите нод дршку запушач од плуте и њега ухватите. Меото запушача можете се послужити и комадом дрвета. * Наше домаћице које нису навикле дт све еаме ра.че, жаде (^е да су нм рук.» огрубиле од чишћења поврћа и зелен].. Нарочито се жале на посекотине које вр меном поцрне и тешко зарасту. А чо се лако може избећи. Отееците прете с ј старих кожних рукавица и навуците и . на палаи и кажипрст. Слободније ћеге држати нож у рупи а руке ће вам ост • ти беле и нежне. * Ако вам се фијоке тентко затварају, премажите их обичним белим воском.

На наједоноставнији начин ћете да очистите ваше четке, ако нх поснет<* трипама и трљате једну о другу. На Тај начин ће сва маст са четке ншчезнути.-

Ако вам је запушач сув.ише велики ?а уско грло флаше, немојте га сећи еа свгтх страна, довољно је ако га уеечете само с једне стране. На тај начин ће ее еластични запушач прптиском скуиити. олносно, довољно сузити.

Налепнице за тегле са компотом и аимнином најбоље је лепити помоћу беланца. То је једноетаван и чист поступак. ★ Ако не можете да извадите паклени запушач који се заглавио* у грлићу бочице за мирис, иатопите крштцу у врелу воду и полако њоме трљајте око Запушача. Или: упалите шибицу и држите је неколико секунди код запушача. На тај

/7~\ставио Јулу и Цицу, оставио Рођу ( / и Драгану, напустио тиху периферију где је становао и почсо да вршља по вароши. И није крио ту своју промену. Нова девојка, нова љубав. Жарко као Жарко. Волела га Јула, волела га Цица, волела га цбла улица заједно са поцепаном дечурлијом из последњих кућа. Лепо је певао, дивио свирао. И ето, тај њихов Жарко одједном напушта мале баште, стрме кровове и блатњаве уличице, оставља Јулу и Цицу иза расклиматаних ограда. потсмева се Рођи и Драгани кроз разлупане прозоре, и одлази негде у центар. Тамо је нашао девојку, тамо је кроз песме и речи ковао нову љубав о којој је сневао шетајући са Цицом испод руке и пролазећи с Јулом поред кржљавих кукуруза. Знао је да га те девојке воле, било је лепо у веселим ћаскањима испод широког ораха, у причању о белим ружама уз шуморе високих топола. Да, па ипак све је оставио. А увече, када се враћао, бојажљиво су му прилазиле Рођа и Цица, а деца из последњих кућа у поцепаним капутићима трчала око њега. А он је причао, причао о њој, величао је, уздизао, па — 1 наравно — и претеривао. По нико није приметио. Ни Цица и Јула, ни Рођа и Драгана, ни Рођина сестра Олга, ни Драганин брат Вељко. Само је Миле сумњиво вртео главом. Распитивао се: — Је ли лепа? — Лепотица! — Је ли добра? — Анђео! — Је ли богата? — Много. Станује у центру, у њеној кући, на трећем спрату. — Како се зове? — Добрила. — Воли ли те? — Лудо! — Ти њу? — Бескрајно! — А кућа баш њена? — Њена. — Е, кад је тако волео бих да је видим. И Жарко пристао, Ето, у недељу се састаје са њом, па нека и он пође Недеља је брзо дошла. Кућице на периферији некако друкчије. Деца се шћућурила уз остатке плотова и чекају. И Јула и Цица ураниле.Рођа и Драгана ссле крај разлупаних црозора. Цела улица чека њих, Жарка и Милета Зар није доста што их је он, Жарко, напустио. већ води и Милета. Сви то знају. И деца из последњих кућа, и врапни са стрмих кровова. — Ено их! — Одлазе ... Миле воли те кривудаве уличипе, бело окречене зидове и дубоке бунаре. Он је срећан када се девојке и депа скупе око њега, када поседају између кржљавих кукуруза, или у сенци разгранатог ораха, па им он прича. Леие су те тихе вечери у.тим непролазним уличицама. Дошли су у центар — Ено је! —. узвикује Жарко и пока зује руком ка једној високој кући

-— Зар не? Јесам ли ти рекао. — Да, да. То вреди. Жарку мило. — Погледај само ону њену косу. Миле се чуди: — Косу? Какву косу? Ја говорим о кући. Она је дивна! — А, тако. — Тако ... Свет врви. Трамваји јуре. Из веселих кафана допире песма, свирка. Куће са равним крововима причају са облацима. * Жарко шега са Добрилом. Крај њега је и једна девојчица. Добрилина сестра. — Оиет си иовела Бебу — љути се он. — Али, Жарко, тако тата хоће. Иде Жарко и певуши. — Жарко, престаии. Тако није учтиво. Беба трчи напред. — Жарко, * зашто је не држиш за руке? Прича Жарко. Бира речи. Мора. Није то Јула, није то Цица. Његово одело је испеглано, коса очешљана, ципеле чисте. Шета са Добрилом,а каткад сети се Рође и Драгане, оног причања са њима и овог, сети се шетњи по покислој трави и орошеном цвећу. Често му наиђу оне МИлетове речи: „Ја говорим о кући.

Миле.

Видим. Дивна је!

одговара

Она је дивна!" И нешто га заболи у срцу, нека туга прожама му тело, мисли. А Добрила брбља. — Жарко, извини. Морам у пет да сам код куће. Знаш, долази ми наставница језика . ., Жарку Јуре кроз главу коси кровови, накривљене кућиие, нахерени плотови, разлуиани прозори и поцепана дена из последњих кућа. Шетње у полу-тмини, ћаскања при месечини, песме и свирка испод високих топола . ..

— Вратио се! — говори Јула. —- Вратио ... — шапуће Цица. Блатњава улица се смешка. — Сутра, крај мог бунара . . . и гитару ће донети. Дођи! — Доћи ћу. Свима мило. Целој кривудавој улици. Ето, Жарко је онет са њима. Певаће им и свираће. Увесељаваће трошне зидове ... и захвална срца. МИЛАН ВАСКИН

о о