Kolo

3

\^ам ј.

е вечери, на наше мирно место III што лежи на Ду на ву, као да се # сручиле све казне Божје и сав гњев Његов на недела људска. Најпре се Дунав набрао од ситних таласа, што их је озго, од Базјаша, гонио ветар, па затим небо чудно помодри и с крајева се закрвави. Поцепа се свод.над нашим главама а на варошицу се сручише такви громови и такав пљусак да је и наш пас, вечито кавгаџиски расположени Рустан^ тужно засквичао у дворишту, све док га нисмо пустили ме3)у нас у кухиљу. Тако целе ноћи. Кад ујутру освану ведар летњи дан, свеж и умивен од ноћашње непогоде, један сељак. наиђе крај наше куће.

<ЛЛ+—

коју је истовремено морала да подиже. А деда Радован жуљевитим рукама копао и радио по њивама. Кад дођу жетва или брање кукуруза, а деда Радован купи који џак жита па ајде на Пек. Тамо се из Карађорђевих времена окретала стара породична воденица и поточара... И док би се баба Живка, код куће и у радњи, сама, носила с целом, деда Радован је седео дан и ноћ у воденици и примао мливо. Тако се од ујма, у магази, почеле лагано да скупљају залихе брашна. А кад би гомила у магази постала повелика, онда би се деда Радован спремио за Београд, да брашно прода . .. Путовало се данима и недељама, ко-

— Удари ноћас гром у деда Радованову воденицу. Остала од ње само брвна. За ту деда Радованову воденипу везивале нас свете успомене. Далеко горе на Пеку она је већ годинама, оронула, стојала неупотребљавана па инак нисмо имали снаге да је срушимо. Оиа је била сведок подизања целе наше породице. Давно је то било кад се деда Радован доселио из свог села у нашу варошицу и оженио нашом баба Живком. А доле, у чаршији, некако у исто време, осванула радњица на чијој Је фирми стојало име деда Радована и једног његовог пријатеља и ортака. Не зиамо колико је та радња живела. Нису се онда, осим тевтера за вересију, водиле никакве забелешке нп дупла књиговодства. Радило се на поверење, али, кад пријатељ пријатељу обећа, то је било чврсто као град. Знамо само да с.е деда Радовап ниЈ *е намерио на пријатеља и поштена човека и да је, као сељачки син, више пажње посвећивао њивама него радњи. Због тога се увек љутила наша баба Живка. — Радоване црни, онај те твој * ортак поткрада. Видиш да пара немамо у ку* ћи а радња ти без робе ... Р1згледа. деди није било право ово женско мешање у послове и увек би тада, љутнувши се, одлазио од куће. Али, једнога дана дође крај и томе. Радња је ншла све горе, и ортак, вал»да видевши да иема шта више да одиесе, затражи да се разиђу. Деда Радован није имао куд. Српе га болело у празној радњи. Кад се поделише он доби један џак еспаиа и четири гроша. — Шта је то брате? зачудио се он. — Толико нам остало, није ишао посао . .. Деда Радован се забезекнуо. Да тада баба Живка није била отресита српска жена, енергична и паметна, ко зна шта би носле било. Да Ј*е почела да грди и да докаЗује како Ј *е она имала право, можда би деда Радован у оној муци оштрије праснуо. А међу њима пикад није дотле долазило до свађа. Овако, она прећута и одлучи да узме, мало више, ствари у своје руке. Мало благо и саветом, а мало, Бога ми, и заповеднички. Било је то баш у суботу увече. — СлушаЈ* Радоване, рекла бала Живка, ла Vјутру устанеш и та четири гроша колико још имамо да однесеш и даш у иркву. И да се помолиш Богу. Шта је било било, сад има да се отворе очи н да се почне наново. Тако је у живогу и постанку наше породице почело ново поглавл»е» У недељу после подне, *седоше њих двоје на кола и одвезоше се код баба Живкине браће у село. Један од њих нозајми деда Радовану четири дуката. оиако. V четпри ока. С тим се могло опет нешто да отпочне. Купише мало робе и деда Радован отвори опет дућан. овог пута сам. Отада ј'е баба Живка чувала дућан двк су крај њених ногу бауљала дена

рак по корак. И кад би најзад стигли у Београд и нривсзали своју дереглију на Дунаву испод вароши, настала би трка да се што боље прода донешено благо. После, кад новац добијен за жнто напуни џепове, настајала би друга брига: да се сачува од лопова и разбојника. Имао Ј *е деда Радован у Београду на Сави поузданог неког дуванџиЈ*у и једино код њега отседао би спокојан, свестан и сигуран да ће Ј *утро дочекати жив и неопљачкан. Обично би за нешто добиЈ *еног новца деда Радован куповао еспап за радњу и потребе за кућу, а остатак носио натраг. Све би потоварили на дереглију па би се отиснули низ Дунав. И опет бринули да несметано и мирно стигну кућама да им путем не одиесу сву муку лопови. Од новца што му преостајао, платио деда Радован наЈ *пре дуг шураку а по« сле почео да мисли и на будућност. Срушила се стара воденица на Пеку, а деда Радован купи и подиже на истом месту нову. И опет у њој *, у доба жетве, проводи дуге ноћи, оне коЈ *е су учиниле да се наша кућа подигне и ој *ача. * Давно је све то прошло. Умро је наш деда Радован и његова баба Живка. Умрла су и њихова деца, већ имају унуке. Пролази време. Ето, те ноћи, оборио нам гром и деда Радованову воденицу на Пеку. Само у магази наше куће, у варошици на Дунаву, виси један џак, онаЈ у којем Ј *е деда Радован донео еспап што му остао после дељења с ортаком. Виси тај џак ту и потсећа нас на прошла добра времена и рад нашег деда Радована ... СТ. РАТКОВИЋ Ужежен путер ћемо ставити у 1 литар воде са 1—2 кашике сирћета или мало еоде бикарбоне. Затим ћемо га преместити у други суд и још једном иснрати у чистој * води. * Флеке од мува најбоље ћемо отстранити охлађеним соком лука, а затим тај предмет пребришемо меком крпом. ★ Свилене хаљине не смеју се никада четкати. Најбоље ћете их очистити парчетом сомота. На сомот се налепи све што смо хтели да скинемо четком а материајл се неће кваритњ, * Врло добро сретство за леиљење можемо сами да направимо, ако парче желатига растворимо -у врелом сирћету тако да буде густа смеса.

Експсриментална сцена Српског народпог по&оришта прика&ала је Сте• рајину „Женидбу и удадбу'% у преради Пеције Петровића. Овај покушај сти• лнрованог прпка$а, у коме су углавно• ме учествовале мла ђе снаге 9 одлично је успео.

ШЖ (Оннмак: М. Роглић)

Телефон је упорно звонио. Нада је још увек спавала, али Ј *е најзад једнолично понављање телефонског позива пробуди ... — „Овде Нада, ко је тамо? Ко? Ви сте Павле? Добро јутро. Да, стварно пробудили сте ме, али не мари. Да ли имате штогод од Боре? Телеграм?! Шта, шта кажете? Немогућно, Бора се жени, али како .. , ? ах Боже . . . ! Довиђења Павле, хвала Вам. Не љутим се, боље од Вас да чујем. Хвала ..Спустила Ј *е слушалицу и срушила се у фотељу. Сузе су се котрљале низ њене образе. Плакала је неко време, па како Ј*е чула кораке у суседноЈ* соби, склоиила се да је не примете. Дубоко је уздахнула пре но што је откључала фиоку у којој " је држала његова писма. Отворила је лагано. На хрпи писама лежала је његова слика уоквирена сребрним рамом. Није могла да уздржи сузе гледајући лице које се тако искрено смешило на њу. „Зар ти не кажу моЈ *е очи колико те во'лим", стаЈ *ало је у писму кој'с је пратило слику. Прелиставала је писма. „...Ти си Надо за мене све, мој живот не би ништа претстављао без тебе. И кад ниси у мо јој близини. твоЈ *а слика чини да потпуно осећам да си уз мене.. , Волим те, искрено и много. Бора". — Зар је могао да ме заборави. шапутала је Нада, и журно се спремала. Сестри је довикиула: „Идем до Вере", и потрчала низ степенице. Вера је била нена пријатељица, старија десетак година, чији је муж био рођак Воре Поповића. Још у претсобљу, Нада је приметила да је Вера у великом спремању. Затекла је приЈ *атељицу у куЈ *ни где мути крем за торту, док су њеие девојчице еа девојком уређивале стан На столу у салону стаЈ *ала је огромна ваза пуна дивних црвених ружа. „Вера. шта ово треба да значи?" — „Ваљда знаш, душо Павле ти је јавио. И ја сам очајна. и Миша је љут, али морамо да их дочекамо, породичне обавезе нам то намећу, ти знаш да Бора нема никог до нас. Ја знам да си много волела Бору .. „ ... и да га још увек волим" настављале су немо Надине уплакане очи. Једва је прошапутала: „И ове руже. све је то за њу, за њу". „Збогом Вера", не погледавши Ј *е, рече Нада, и побеже Лутала је дуго ... Кроз свест су јој излазиле слике из срећних дана. кад је Бора чекао на углу пред школом. да је води на неки концерт или у шетњу. Или онај даи кад га ]е саветовала да прими понуду инжењера у провинцији. „Била сам глупа. требало га је задржати" пребацивала је себи. Најзад вр^тила се

кући. У башти је сачекао њен великн мрки пас* и р.адосно јој се умиљавао. „Остави ме, Пук", нервозно је вадила кључ из торбице. У тренутку кад је хтела да га увуче у браву, чула је разговор у претсобљу, и тргла руку. „Госпо* де, то Ј *е његов глас", малаксало ирошапута и потрча на споредан улаз, кроз башту. Потрчала је уз степенице посрћући, бацила шешир и капут, погледала се у огледало. Била Ј *е бледа, само очи су се црвенеле од плача. Имала Ј *е толико стрпљења да провуче чешаљ кроз косу, па Ј *е тихо и опрезно отворила гграта салона, и увукла се иза Ј *едне завесе од сомота. За столом су седели њена мама и Бора. Он је држао у руци неотворен телеграм.

— Сад разумем Госпођо, зашто ме Нада није сачекала, ово је телеграм ко« ји сам јуче послао, а он Ј *е стигао. после мене. Сад бих хтео са Вама да говорим. Госпођо, да ли би ме примили у породицу, Ј *а волим Наду и она мепе, надам се да немате ништа против тога? — Што се мене тиче... тога тренутка нешто је склизнуло поред прозора и пало на паркет. Њих двоје су скочили и подигли Наду. бледу и склопљених очију. Само је шапутала: „И те руже, и оие су за њу". Једва су је повратили а кад јој било боље, Бора јој Ј *е смешећи се ставио на прст један диван ста* рински прстен. „То је веренички прстен моје маме. Надо. А како немам друге родбине до Мише и Вере, вечерас. док се одмориш ићи ћемо сви код њих на вечеру, да прославимо нашу веридбу". „А откад они знају?" „И њима сам послао телеграм, да долазим са својом вереницом"! А о каквим си то ружама говорила мало пре". „Остави то, о ружама које је Миша купио за за . будућу Госнођу Поповић"... А.