Kolo

С/>цу Ја осекам добро звук музике твоје. Тонове и боје што их занос твори Ти си верни израз чежња душе моје И извор свег огња што у мени гори. 'Лли не разумем где ћеш стићи тако Кад звук мнлогласан никога не дира, Сад престани мало да не бих заплако Нек ми чежња спава сред вечитог мира. 9 Јер публике иема, залуд свака нада Ка сновима нашим путе1 ; ФМко чреи. И ја ч већ растужен, не разумем сада Да / су твоји звуцп весеље ил' плач. УоНСТАНТИН В. ПЕТРОВИЋ I Кроз сећање Лагаао спушта се вео дремљиве сете; На бокор багрема цветног месеп разлио сенку Ћ слуша како чежњиву песму плете. Маленн славуј што страсно дозива женку. И ја одјехшом осетих мииуле чари: Радост уздаха арвих и поглед ока ти јасна. М све ми беше исто: пролеће и кутак стари II иемирног славуја ватреног весма касиа. Алм само за тренут. јер када месеп крете Низ плаву стазу пут мрких смарагдних грана. На моју душу паде вео дремљиве сеге И сва утону чежња у сплету дирнутих рана. В е л. П л а н а ЉУБИША М. АРСИЋ Моја мажа ! Ја гледам Њу Створење које волим Где спава и у сну од среће плаче... И хтео бпх Господа да молим Да спава што јаче . .. Јер. Тад ће плакати дуго И срећна ће бити . ., У сну ће видети нас Депу њену Једпо уз друго! ... А кад се пробуди Опет брига и туга И зли, несрећии Заблудели људи ... В а љ е в о • ГОЈКО ТАБАКОВИЋ Шетали сжо шумом Шетали смо шумом.., Певао је славуј Божанствену песму радости ш среће, Шумило је лишће, роморило грање ч Клатило се нежно. мирисаво цв&ће. Шетали смо шумом. . . Свијала се трава % Пвркутале птице весело у мету. 0. твој глас је љу пки одјекнуо шумом: „Ми смо сами сада на пеломе свету!" Ш<>тали смо шумом.... Радосио сам рек о: „0, драга. то значи нео свет без грехаЈ*' „Да. арагане мили!" — звовко брује речи. Орила се шума од веселог смеха. Шетали смо шумом . . , пирио је ветар. Жуборио поток. њихала се трава. К тиктала је шева. опијао ваздух. Бљештала од сунна сва писина плава... М. ВАСКИН Жетва Златно класје шушти оборена плода, Дубоко и смерно земљици се клања . .. Захваљује њојзи на поклону рода 9 Најежило осе и о жетви сања... Сањала је тако веколико дана, Док не дође моба за влаге и росе 9 Па усука ужа једног Јутра рана, А кад сунце грану зачуше се косе.

Са стабљпка жутих пада ситна роса, Ужурбали људи; моме, момчад' млада Под мишицом снажном само пршти коса, $латно класје клоне и на земљу пада... О како је днвно! свуд откоси леже На ужа их моме налажу и купе. А за њима мбмчад ужма снопље стежу Уплећу, превлаче и чврсто их вежу. Свако журно ради не стоји пн мало, Ш све зато снопље у крстиие с таже ... Јато голубова на стрњику пало, Па весело тучу нову храну траже. - • М. Иванча НЕДЕЉКО ОРЛИЋ Стихови Не кунем те због бола, веверства и јада, Јер тад своју љубав мрзео бах, клеск Нмт жалнм младост коју сам ти дао Јер ва своју срећу хулио бих тада. Ал" кад дође воћ у сребрном влашту И скрлетом сјајлим сва ирирода сшше, Тад осеМам силну иотребу и ташту Да осетим. драга, чар твоје близиие. Онда залуд вапим. име твоје зборим Самоћа ме моја тад мучи и боли, Од пакости, злобе 9 премирем и горпм Прн помасли да те неко други . воли. СЛОБОДАН ЗОЊИЋ Вољеном девогчету У чежњи се мучим. у тебе се стапам, Са тобом сам увек и кад не знам за те. Теби ме жеља вуче._ а мисли ме пате « муче. Вашто те волим. зашто љубам, $ашто због тебе и сам губим? 0 теби мислим и кад ве бих хтео. У машти те љубим, грлим, на рукама носнм, И кад не бих смс.о. За меве си лепа. макар била ружгл. Веселу те видим и када си тужнх, Страст љубави, са уСапа твојих ја бих само пио. Уз тебе бих, веруј, само сретан био. М е л е н ц и БАТА ЛУКИЋ Напуштена клупа У "Рпомен Нади Ал. Смрт виког не бира она редом косн И младо и старо под њеп откос пада С ужасном бујицом она душе носи: Да знаш како ти је клупа хладна сада! Н хладва и пуста лго и жпвот тто је, Стоји «ао снфме/н твог жшмшш јадма ИУ х'о демов ових што се смрти боје. Ла зваш како тв је клува сада хладва! Код вас\ све је исто, све ао старом вде, Смех, радост и жагор —крв у срву бв је; Твоју клупу сћв већ олавво ше виде Као те впктд отде било није. Такав ти је живот: $ад и беда само Човек чим се роди умире полако, 11 конап живота. да се, добро знамо Олмотава стално а брзо и лако. А када те свусте о, у раку хладву И кад се заврти гедва људска драма Тада све. вестаје.. све. м душу јадиу Полако гткрива заборав и тама. Хтела си живога младоста и среће И пролећних дана в љубави драге; Све вестаде, Авај! По твом гробу пвеће 4 ти цоле хлалва без шаха и снаге. Седим у разреду, живот даље тече: Професор прелпје —~ тптиша је вема И док постепено свуда пада вече И вечерв>и лахор, што се на пут спрема. Гледам клуву твоју, по њој књиге прашве, Стојв као спомен твог живота бедма Ил 9 к о неми докпз вролазности стратпе. Док ми се виз липе слива суза једна МИРА

Савети за добро ложење

При кувању јела којја захтевају д> же ложење мгзого горива се ттеди, кад ре довршавају без ватре. зими то вије од звачаја, јер иета ватра загрева и. кујну. . ,а. кратдшм ложењем не постиже се иотреби.а температура V ЊОЈ. К-од нас су ретки специјални лонци за такво кување. а мало се употребљавлју и направе познате под именом „шведског лонца" А пасул>. кромш.тр. разне чорбе п умокци могу се . дигнути с ватре чим добпо прокг з "аЈг СЗзгд е упола екуваним јелом се онда .заклоли и умота у топле јастуке периие зоргаие и слично. Вез иодира с ваздухом добивена топлота се ду-

го одржи и јело докува кзф да јв до жра1а остало на ват-ри. Поменуга „швед-скзв лоиац" је дрвени сандук подеане .вел»чине с добрим поклонцем изолован ио свпма унутрашњим. странама харфцјом.. па.ма. перјем. струготином и другим матвризчлом који одржава топлоту и« ироиу-» шта.ј уки сшољни хладан ваздух. Ова направа 1е врло корисна и лако «• прави. А најбол»е служи кад величиаш суда за кување тачно одговара унуграш шем простору Ако је лонад с јелом ши .м С1Д шупљине сандука. празниие 'Пр»«н ба " оедовно попунити хартијо-м или криама. да бн ее избегао струјање в&здуха ■ брзо хлађење. 43ТИ 4).

Час сунце, час киша

у^\ во лето постало је јако превртљиво: час сунце —- час киша. Аке ир« гаодам 1 / угледате хшаво небо, знајте да 'ћ« гаосл« подн« иадати кМша- 3*'*® .и« »лХа* равите да увек собом ири излазу ионевеге кишну кабаиицу. Ов« д»е београђанке ире подне сунчале су се на крову своје куће, а кад су посде иоднв пошле у гаријатељиии, ионеле су кашне кабанице и... нису се ивхајвт

(Снимак: приватта «ешој«жа|