Kolo

2

црУЈада су ме много занимали учеш Ш Е пи маневри мога пријагеч.а ^'•^Драгана Димића око лепе госиође Драгице Терзић. Ја много волим 'Димића. Сам руководи* једним предурећем, које је још у зачетку, али већ даје лепе резултате. Још није потпуно инсталирао канцеларију, али је свој момачки стан удесио тако да је заиста мнлина у љему седети и. .. примати посете. Кроз коју годину Димић ће бити богат. Али његова приљежност према послу, његова исправност која му доноси корисне везе и смисао за оно што треба радити а што не треба, ипак не сметају мом пријатељу да мисли о потребама свога срца. То срце било је, у време о коме говорим, заузето госпођом Драгицом Терзић, јед^ном младом, врло духовитом и кокетном удОвицом. Драгица је допуштала да јој се Драган Димић удвара, а њему је гла®а потпуно била заузета њоме. Ја сам помало познавао ту госпођу Терзић, чије су велике црне очи остављале моћан утисак. Само сам је мало познавао, па ипак довољио да бих у њој видео једну од оних жена, које се задовољавају само тиме, што изазивају страст. Не верујем да је Драгица била одлучила да никад не ублажи љубавне јаде мога пријатеља, али се није журила. Закључак флерта који јој се допадао није јој изгледао да мора бити хитан. Ти закЉучци често доводе до разочарења. Она је стално одлагала критични моменат,, Веома нестрпљиви Димић хтео је, напротив, да до њега што пре доће. Драгица је с времеиа на време долазила да се с Димићем нађе у његовој каицеларији. Изјутра му је телефо* нирала и он је с нестрпљењем слуртао њен лепи глас како га пита помало ироничног — Хоће ли госиођа Терзић имати част да је примите данас између пет и седам? -—- Хоће ли имати част!? Сав раздраган Димић је одлагао своје послове. Диктирао је писма на брду руку, гледао сваки час у часовник. Отпуштао је дактилографкињу, слао момка да му сврши неки посао, доносио је цвеће на сто и трудио се да своју пословну канпеларију претвори у галантни студио. И Драгица је долазила. Одмах се све Преображавало. Она је доноснла продеће, младост и страст. Он је седео крај њених ногу и певао јој песму љубави. Она га је слушала полузатворсних очију, са осмехом на уснама. Али, у томе осмеху било |е иешто мало потсмеха, који је мучио јаднога Драгана. У више махова он је позивао ДраГиду да види његову гарсонијеру, која је била у истој кући, гарсонијерт озбиљног младића који уме и рано да устане. Па ипак, то је била његова гарсонијера, а то за љубавнике много $начи. Али Драгица је одбијала. Она се плашила пре свега Драгана, а после и саме себе. -— Немојте, чему то? Останимо у канцеларији. Ви овде имате врло угодну фотељу. можете тако пријатно ћаскатњ Међу чудотворним изумима човековим прво место заузима телефон. РаЗуме се да је Драган Димић имао на етолу телефон. Драгица је добро познавала број тог телефона. Али и други су га поЗнавали и имали су разлога да га често позивају« 13и, међутим, знате као и ја да баш онда, кад с неким имате интересантан разговор. телефон најчешће зазвони и примора вас да прекинете реченипу и да одговорите: Ало, ало! Узалуд ћете затворити врата и захтевати да вас за време састанка не узнемиравају. 0 томе телефон не води рачуна. он звони. Већ сте свакако погодили да се догађало да усред најважнијих и најљубазннјих изјава мога пријатеља Драгана зазвони звонце. 51ајчешће то ви-

је бнло ни од какве пословне важности ... — Извиннте, драга пријатељице, морао је да се правда мој пријатељ прилазећи телефону. После тога враћао се на своје љубавничко место говорећи: — Заиста, овај је телефон несносан. — А зашто га не исклуучите кад сам ја овде? Упитала је једнога даиа леиа госНођа Терзић. * Огприлике месец дана иосле једиога од тих нежиих и незавршбних састанака Димића и Драгице срео сам свога пријатеља на улици. Био сам упућек у његову луду страст. Упитао сам га како му иде љубав.

Је оиа саветовала — да искључим те» лефон да нам не би сметао. Ире неки дан, кад је дошла искључио сам телефон и отпочео по стоти пут да причам тој проклетој каћиперки како је обожавам. И заисга, говоређи јој то, увек узалуд. почео сам је мање обожавати. После једног сата она ]е отишла као што је и дошла. Било је седам сати. Затворио сам кућу и пошао да вечерам у разочаран и врло љуг. После два цана Срео сам се с једним од својих пословиих пријатеља с којим водим велике по&лове. Смејући се, он ми је рекао; — Шта је, драги Димићу, зар ви нисте никако код куће? Три пута сам вам око шест сати по пола сата звонио, и ви се никако не јављате. — Можда сам био изишао. —- Не треба никад излазити рано, продужио је он Хтео сам да вам дам један сјајан посао— Спреман сам да га примим — Прекасно. иосао сам морао закључити прекјуче и пошто нисам мо-

— До врага са њом, потпуно сам је напустио. Она је само мислила како да ме вуче за нос, а ја нисам ни у годннама ни у расположењу да бих се •дао вући. Био сам заљубљен, свакако, али и најбоља ватра угаси се и на крају ако се не подржава. Ина ми се ругала. То је била игра коју нисам могао дуже да развлачим. , Ја сам му приметио: — Можда ниси имао стрпљења? Она је, истина, мало кокетна. Хоће да да себи вредност. Чини ми се да си ее ти допадао тој жени, која је дивна и слободна. — Тандара мандара! Све ми је то свеједно. Слушај шта ја дугујем тој госпођи Терзић, нека је ђаво носи. Од неког времена, кадгод она дође да ме посети, био сам уобичајио — а то ме

гао да вас нађем, морао сам га уступити Максимовићу. И ето тако, продужио је Димић. беснећи и стежући ме за руку, због искљученог телефона изгубио сам посао који би ми донео неколико стотина хиљада. Можеш мислити да после таквог случаја нисам нимало расположен да се са њом састајем. То су неколико стотина хиљада. мој друже! — А шта ћеш са љубављу? Драган Димић. учинивши руком један страховит речнт покрет, окренуо ми је леђа и пошао на састанан где свакако није намеравао да држи дугачке љубавничке разговоре« Рекао сам вам веН ла ће Димић одсад иа за којт тлин* постати богат човек. ц

ПРВИ МИКРОСКОПИ И ДУРБИНИ Пре неких 250 година дигла се у једном тиролском селу права узбуна. Познати природњак Шајнер путовао је Тиролом и у једном селу изненада умро. Смрт великог научника не би за сељаке била Још така сензација да није међу његовим стварима. нађено једно повећавајуће стакло. Када је један сељак у то стакло погле* дао, на свој ужас видео је у њему правог правцатог ђавола! Погледали су и други и запрепастили се. Поверовали су да је овај научник морао бити чаробњак када је затворио ђавола у стакл^. Одлучили су се Да му ниуком случају не приреде хришћански погреб, већ да његов леш пребаце у суседно село, да би га се тако реншли- У том неко је отворио стакло и још више су се зачудили када су видели обичну буву, која је кроз сочиво изгледала као право чудовиште. Тако је Шајнер коначно ипак сахрањен као прави хришаћнин. Још у старом веку се знало, да испупчена стакла повећавају предмете. Већ Сенека спомиње, да се кроз стаклену

куглу, ако је напуњена водом, виде предмети јаснији и повећани. Мисли се да су оне фине резбарије грчких уметника у камену помоћу повећавајућих стакала. Весталинке су у случају. да им се ватра угаси, смеле да је поново упале једино сунчаним зрацима Неколико пута је нађено сочиво у римским гробовима, а исто тако и у Месопотамији у Корсабаду у близиии рушевина старе Ниниве. Сочива су стаклена тела, ограничена кривим избоченим или издубљеним (сферним) површинама» Једна страна може да буде и равна. Наочаре су се у Европи почеле пшрити у тринаестом веку. Да су стари народи знали за извесне особине сочива види се по гоме^ што је Нерон, који је био кратковид, за време борбе гладиатора држао на оку један иЗдубљен смарагд. Правећи разне пробе са сочивима Холанђаии су почели глачати увелечавајућа стакла, лупе. Помоћу њих се ушло у траг мпогим ситним бићима, неандљквим за голо око. за које се дотле иије знало да постоје. а које су често пута извор заразним болестима. Антон

Левенхек. вратар већнице у Делфту, први је проучавао и цртао наЈситнија жива бића, инфузориЈе. Глачао је сочива и стављао под њих све што би му дошло под руку почевши од мајушних инсеката и њихових делова па до капљице устајале воде из баре. Свет Јв исмејавао ову његову страст и не слутећи огромну важност тог открића. У деветнаестом веку научници су уместо обичних луна употребљавали за научне еврхе компликованије микроскопе. 1Бих има више врсга према цил»евима ко|има служе. Први дурбини су се такође почели правити у Холандији. Деца оптичара Липерсхаја играла су се једног дана у очевој радиоиици и гледали кроз разна сочива. Једно од њих је иочело да виче од радости, када Је погледало кроз једно испупчено и једно издубљено сочиво и сасвим јасно видело пстла на врху торња оближње цркве. Јавили су то оцу који се и сам уверио. Узео је оба сочива. ставио их у једну цев.. коју је изнутра поцрнио и на тај начин саставио први дурбин. Тако је пронађена справа, која Ј*е препородила астрономију, једну од најстаријих наука. КАКО СЕ Д01Т1Л0 ДО ДАНАШЊИХ „РИНГИШПИЛА" ИЛИ ВРТЕШКЕ? >^>аиас се ниједан вашар не може замислити без „рингишпила" и * других сличних направа на коЈима се налазе разне животиње израђене од дрвета, у првом реду дрвени коњи. А како се дошло до тога. како се дошло и када на помисао да се направе дрвени коњи? Код Мавараца је постојала такозвана изра прстенова . . . На једној траци иа извесној висини налази се обешен ностен (алка), Витези на коњима са копљем у руци у оштром касу трлде се да копљем скину алку. После одређеног броја трчања оцењује се ко је могао копљем да скине највећи бро 8 алки и то је победник на том такмичењу. Од Мавараца ову игру примнли су Шпанци. а од њих Фракпузи, па касниЈ*е и многи други нарсди. Године 1648 у Цариграду је био чгатав низ народних свсчс1ности. Поред осталих биле су предвиђене и утакмице са прстеновима. Само, уместо да се такмичари такмиче на правим коњима, били су направљени дрвени коњи који су, слично данашњим „рингишпилима 44 били поређани у круг и које су окретали нарочито за то одређени људиТакмичари су седели на тим дрвеним коњима. који су се бр^о окретали у круг и малим копљима су имали да дохватају алке .. Поступак је даље био као и код правих утакмица са живим коњима. И ова врста забаве разнела се врло брзо по свету. Касније Је отпало такмичење за на)"већи број скинјтих алки. а остала је само вожња на дрвеним коњима. који су се окретали све брже и бр» же. Тако ее дошло до данашег „рингишпила". који више не покрећ\ ткуди или деца, као на вашарима иекада. већ мали мотори..Тако су се некадашњи витешки тур* нири претворили у најобичнију забаву КРАЉЕВИЋ МАРКО СОКОБАЊЧАНИН Изнад Сокобање, зелеии се брдо Пољаница, коЈе је обрасло јоргованом и ниским шумским шибљем. На једној окомитој падини Пољанице налази се стена а на њоЈ Једно удубљење које потсећа на облик сани каквог џиновског коња. Одмах изнад тог удубл>ења простире се, косо по стени, једна велика и потпуно права пукотииа. која личи на зарез од неке велике сабље. Међу тамошњим живљем постоји веровање ла је у давна времена Краљевић Марко склањао у то удубљење свога Шарпа а да онај зарез у камеиу потиче ол његове чувене сабл>е димискије.

На насловвој страни Још је кисело . . , (Снимак: прннатна својика)

Рлаввв гоелник \1о11а Д јиш г ви|енић * Уоедник- Вошко Гокив * За фотогоафиЈе: Аиексаплаг Гичић * Потеж Ђопћ^ Лоба« чев ★ Уредништво Македонска -31. Теле1>он 23-010 * Власник 0 излавач Сгпско излавачко А И Јовав Таиопић ★ Алмииистоапијз Дечзн^ка Дв 81, Веогоал Тел 24-001 — 10 Штаупзз .ГПтампапи !а Веоглал« А Д Печ^нска улипа бо. 81. ипетииата — динара. Рукописи се не враћаЈу.