Kroz sjaj i senke rata

ГУБЉЕЊЕ И ПОВРАЋАЈ МИШАРСКЕ АДЕ.

После десетак дана по мом другом преласку преко Саве, чух једног јутра од коморџија да су Аустријанци заузели Мишарску Аду, испод Шапца, и да су на њој заробили једног нашег наредника и тринаест војника из 4 батаљона мог пука. Другог дана после овога позва ме командант пука потпуковник Стеван Милетић да дођем к њему у село Јеленчу, код Мишара. Кад се јавих у пук, командант ме упита: Је ли Вам познато да је заузета Мишарска Ада? Знам. Да ли бисте се примили дужности да је са вашим војницима повратите? Хоћу, али да ми се оставе одрешене руке. Наравно. Сами створите план и сами га извршите, рече ми командант пука и позва ме себи на ручак. Чим смо свршили с ручком, дође командант артилерије. Са њиме сам обишао наш претстражарски положај поред Саве и осмотрио непријатеља у циљу повраћаја Аде. Одмах сам по повратку изложио команданту пука свој план и начин на који мислим да повратим Аду. Командант се сложио, али ми је саопштио да треба да сачекам одобрење старијих. Вратио сам се у чету. После дан-два позвао ме је командант дивизије да и њему изложим свој план. Командант дивизије је одобрио, али је приметио: - То је сувише смело!... рекао је, пошто сам намеравао да се искрцам непријатељу с леђа,