Kroz sjaj i senke rata

ПРЕКО БЕСПУТНИХ КРШЕВА АРБАНИЈЕ

Не сачекавши непријатеља, наш се пук повуче са Чичевице ка Пећи. Из Пећи преко Жљеба и Руговске Клисуре на Чакор, кроз Црну Гору, па преко Арбаније на Крф. Средином јануара 1916 године, са својих 113 људи, без коморе, заноћио сам на острву Крфу. Нисмо личили на људе. Пре на сенке. И данас када се сетим шта смо преживели, чудим се да сам још жив. Арбанија беспутна, снег, најгоре годишње доба а нигде ништа... Ни хране, ни огрева, ни крова над главом, ни постеље, ни Отаџбине. Као да видим пред очима све што сам преживео: заробљеници, па и наши, секу месо са цркнутих коња, деца остављена вапију за мајком и држе кокош да им се руке не смрзну. Тако их је отац, који је до мало пре био поред њих, научио. У утроби вола, који је пре неколико минута заклан, смештено је новорођенче. На сваком кораку мртви. Побеснели Арнаути пуцају из заседе. Снег, дуги редови изнуреног народа. Беспутне стазе. Вејавица, седи краљ иде пешице. Плотуни Арнаута. Војводу Путника носе на носилима. А кад падне ноћ, студена децембарска ноћ, ватре се тешко ложе. Изјутра опет дуги црни редови. Далеко је море. Испод мрачних облака гракћу вране, те злослутне вране... Стигли смо на Скадарско Поље. Логори и ватре на све стране. По Скадру изнурени војници као