Kroz sjaj i senke rata

79

■седник општине у Врњцима, снео са положаја на -леђима до завојишта. Ове ноћи су Бугари на .зверски начин измрцварили артилериског мајора Владу Јовановића, који је својом групом рововаца успешно потпомагао пешадију за освајање Кајмакчалана. Те ноћи погинули су на „Кочобеју” мој командир, резервни капетан I класе Станимир Пешић, и мој зет, наредник Свегозар Бошковић. Наредник Станиша Глишић био је тешко рањен у груди. Најстарији после мене остао је у чети наредник Танасије Недић, држећи се на положају до сванућа. У свитање оба вода моје чете повукоше се из првих редова. У повлачењу храбри наредник Недић са 17 људи најаши на Бугаре у пасивном заклону дотадање наше резерве. Бугара је било знатно више. Сви су наши заробљени. Изгледа да су их Бугари побили, јер се ни до данас ни један од њих није јавио, нити смо ма од кога чули да су у животу. Четири дана доцније, у болници, сазнао сам да је врх Кајмакчалана заузет од наших трупа. Ова ми је вест у исто време понова пробудила бол за изгубљеним друговима и својим војницима, са који.ма сам се био сродио као са браћом. Отварајући врата Отаџбине, од 2 до 17 септембра 1916 године, пало је више хиљада наших ратника на Кајмакчалану, јуришајући на Бугаре са грчке територије. Међу овима је погинуо 5 септембра и познати јунак капетан Бошко Булатовић, који је на неколико минута пред своју смрт као водник 2 чете 1 батаљона 5 пешадиског пука,