Luča Mikrokozma

ПР Ин фи Во

ЛУЧА МИКРОКОЗМА.

60

70

75

80

Док сам врјјеме отео мракама Из њинога ланца и тавнице, Пуштио га да лети свободно По опширној држави вјечности И по царству свијетлога лица.

„Бјеше грдно једном мрачно царство

Свуда своју владу раширило,

И његови наказни ликови Улазаху у поља небесна

(Те грдобе и тијех изродах

До ја нико вообразит не зна); Само што се свештенојзи гори И мом трону примаћ не смијаху, Јер их моји пламени погледи Са ужасом страшнијем дробјаху.

„Ове грдне масе несмислене

Покорне су мени вазда биле

И у своју мрачну колијевку

На сломјене своје коловрате

Од вида ми стрмоглав скакале; Но њенијем мртвијем правилом Чешће би се путах извлачиле, Докле дигох круну над престолом. Удар ови, први и најсјајниј' Њихово је раздробио царство.

„Поб'јеђене мојом круном сјајном Сакрише се у густе гомиле

У просторе мртвијех безданах; Тамо своје мртве и плачевне

77 Чесће; 79 нансаћнрћ.,

ЛУуЧА МикРОкОЗМА