Luča Mikrokozma
ПР Ин фи Во
ЛУЧА МИКРОКОЗМА.
60
70
75
80
Док сам врјјеме отео мракама Из њинога ланца и тавнице, Пуштио га да лети свободно По опширној држави вјечности И по царству свијетлога лица.
„Бјеше грдно једном мрачно царство
Свуда своју владу раширило,
И његови наказни ликови Улазаху у поља небесна
(Те грдобе и тијех изродах
До ја нико вообразит не зна); Само што се свештенојзи гори И мом трону примаћ не смијаху, Јер их моји пламени погледи Са ужасом страшнијем дробјаху.
„Ове грдне масе несмислене
Покорне су мени вазда биле
И у своју мрачну колијевку
На сломјене своје коловрате
Од вида ми стрмоглав скакале; Но њенијем мртвијем правилом Чешће би се путах извлачиле, Докле дигох круну над престолом. Удар ови, први и најсјајниј' Њихово је раздробио царство.
„Поб'јеђене мојом круном сјајном Сакрише се у густе гомиле
У просторе мртвијех безданах; Тамо своје мртве и плачевне
77 Чесће; 79 нансаћнрћ.,
ЛУуЧА МикРОкОЗМА