Makedonija

136

македокија

била Аустрија, није имала ни материјалних средстава да развија пропаганду међу својим сународаицима y Турској. И ако Србија није правила пропаганду y Македонији, y којој јој, y нормалном развоју прилика, не би била ни потребна никаква пропаганда, јер су ce Македонци осећали Србима, она je чинила све, што je најбоље могла, да je одбрани од Бугара. Већ за владе кнеза Михаила (1860 —1868)), Србија je, преко Русије и преко својих представника y Цариграду, радила да стане на пут бугарскоме утицају y Македонији. Видећи да бугарски успеси око одвајања од Васеленске Патријаршије бивају све јачи и да Бугари већ отворено раде да увуку Македонију y своју сферу, српска je влада схватила ствар врло озбиљно. У пислlу српском дипломатскол! представнику y Цариграду, од 11 марта 1868 године, вели тадашњи српски министар спољних послова „да je дужност српске владе да ce постара, да ce одвојењем бугарске цркве од грчке не би повредило вајкадашње црквено право онога народа, коме Српска Кнежевина стоји на челу. Ta дужност, коју ми никад нисмо заборавили, сад je још живље изазвана расписима бугарских вођа, који су управљени и на чисто српске епархије... Ви here, Господине, и салш разумети да жеља српске владе да ce Бугаршш признаду умесна права, не може ићи дотле, да ce напусте наша народна права... Четири су патријаршнје, некада, постојале на Балканском Полуострву: Цариградска за грчки народ, Пећска за српски народ, Трновска за бугарски, a Охридска je, no праву завојевања, долазила некад под бугарски a некад под српски народ; но најпосле je, a ово заслужује особиту пажњу, подлегла Отоманској Државнкао српска њмовина... Пећска и Охридска Патријаршија нису y другој половини прошлога века потпуно уништене, но и сад гласе, по цариградским књигалш, просто као придружене Цариградској Патријаршији, која y њихово и.ме и да_н дањи плаћа нарочити годишњи данак царској благајни... Пошто ce сад, oner ,ради о томе, да ce једна одтих-