Makedonija

ланке, Кратова, Ћустендила, Кочана, Струмице, Штипа, Велеса, Дебра, Кичева, Прилепа, депутације и молбе, преклињући га да га не оставља Бугарима, но да ce заузме да Македонија причадне Србији. Кад ce састао Берлински Конгрес, сви крајеви Македоније, са многобројним потписима, слали су му молбе, поткрепљене многим разлозима, да je народ y Македонији само српски ида жели припасти само Србији. „Ми чисти и прави Срби, вели ce y тим молбама, из најчистије и најкоренитије српске земље, још и последњи пут коленоприклоно молиио... да нас, ма којим. начином и средствима ослободите петвековног ропства и присаједините нашој земљи, Кнежевини Србији, те да ce утру крваве сузе Срба мученика и да би и они једном постали корисни чланови европске народне заједнице и хришћанског света". Ми нећемо „да турско тешко ропство замењујемо још горим и црњим бугарским, које ће нам бити rope и несносније од данашњег турског и које ће нас пршшрати или да сву нашу чељад покољемо, или да свету нашу земљу напустимо, да оставимо наше свете цркве и гробља и све што нам je мило и драго“. 1 ) Најзад, Македонци су ce, са оружјем y руци, бранили од Бугара. Кад су осамдесетих година деветнаестог века, Бугари видели да својом пропагандом не могу сломити српско осећање народа y Македонији, они су прибегли насиљу најгрубље врсте. To je страховита комитска акција y Македонији, о којој смо већ говорили. Нашавши ce пред крвавим бугарским теророл!, народ ce лати оружја, да ce брани. И ако није имао довољно ни оружја, ни муниције, он поче образоватн чете за отпор. Први људи из Македоније стали су на чело народно. Јован Довезенски, из Довезенца (Срез Жеглиговски, Округ Кумановски), Ђорђе Скопљанче, из Скопља, Глигор Соколовић из Небрегова (Срез Прилепски), Јован Бабун-

>) Молбе Македонаца киезу Милану и Берлинском Кокгресу видиу ~Братству“, књ. ХП и XIII, стр 224 п даље,

148

македоиија