Makedonija

164

МАКЕДОНИЈА

који постоје код Македонаца и код других Срба, a код Бугара их никако нема. To су специјално српски обичаји. Због тога што су неђу Србима од врло старих времена и што их други народи немају, Срби неке од тих обичаја сматрају као српску националну одлику. Најлепши пример за то даје нам слава, крсно цме, свети, свети дан, дан светога, како ce све овај обичај назива y српско.м народу. To je остатак старог паганског култа предака„ који je, са примањем хришћанства, постао култ хришћански.ч свецима (најчешће Св. Николи, Св. Аракђелу, Св. Ђорђу, Св. Димитрију, Св. Јовану). Сваки Србин има по једног свеца као патрона своје породице. На дан тога свеца ,е његова слава., Славу прате многобројни ситни обичаји, који су код свију Срба подједнаки. По једногласном мишљењу озбиљних научника, и Срба и странаца, који су ce бавили проучавањем обичаја славе, она je искључиво српски обичај. 1 ) Срби имају пословнцу која каже: „Где je слава, ту je Србин“. Слава ce сматра као свети ооичзј, прелази с оца на сина као драгоцено наслеђе, и само са ишчезнућем породице и она ишчезава. Сви Срби који славе једног свеца сматрају ce као рођаци. Слава je толико специјално српски обичај, да je имају и Срби католици. Па чак и Срби мухамеданске вере, који су je из релнгиозних обзира моралн напустити, знају још и данас своје славе н на њихов дан чнне поклоне хришћанским црквама. Због тога ce са пуно разлога може узети да слава обележава границе српског народа. Сви Македонцн имају славу. Бугари je никако немају. Описујући народне обичаје y Македонији, Ив. С. Јастребов, дугогодишњи руеки консул y њој, вели: „Славу-.славе Срби не само y Србији, Аустрији, Угарској, Босни, Херцеговини, Црној Гори, на

') „За славу не знају српски суседи Хрвати и Бугари“ ( К■ Јиричек, Историја Срба, I, 131); „Слава нли крсно име је искључиво српски празннк, њега немају ни Бугарп ни Хрвати". (Знциклопедическш Словарг, том XXX, Спб. 1000, стр. 281, под слава)