Male novine

ПАРОДПИ НЕПРИЈАТЕЉ

ДРЈША 7 5 ЧИН0В&, ОД ШРШ НВСЕНЛ

Г1РЕВОД С НЕМАЧКОГ.

(Наставак; Емет: Жао ми је, могу само могу само неколико тренутака остати Стохтпн! Којешта ! Сад ће иити одиах пунча. Јованка, ти ваљда ниса заборавила пунч ? Јованка : Нисам. Вода већ ври. (ступи у трапеарију. Емет ; Пунч ? Стокман : Дакако. Седи само ти ћеш видети. како јр овде све сложно пријатељски. Емет: Хвала : не марим за пијанке. Сшокман\ Али ово није пијанка. Емет: Мени се ипак чини — (глсда у т-рпезарију). Чудновато како они могу да смажу све што је тамо спремљено. Сшокжан (тарући руке). Та зар није пријатно вид'-'ти младе људе, кад тако једу? У свако доба анетита! То ми је мило! Без јела и пића нема снаге ни моћи! Ти ће људи, Ханше, бити увек. крепки и јаки, а овако стари дечаци као ти и ја Емет: Стари дечаци! Но, тај ми придевак изгледа доста неуљудан Стокман. Али молим те, нећегн ваљда према мени бити тако строг. Не знаш како сам раздраган. . . Осећам се тако срећан и задовољан у овоме бурном метежу живота! Заиста, ово је красно доба, у ком ми живимо! Чини ми се, као да се око нас ствара са свим нов свет Емет: Збиља ти се тако чини ? Стокман: Наравно, ти то не видиш. Ти целог свог века ниси одавде никуд крочио. Па то и досади човеку. Али мени који сам провео толико година тамо на далеком северу. у самоћи где никад но видох човека, што би ми искрену реч рекао, — мени се овде чини, као да сам у каквој великој светској варо пш Емет: Хм, светска варош Стокман. 0, знам <а добро, да су овде друштвени односи много мањи, него у многим другим варошима. Али овде је живот, кретање напредак; овде се човек може заузимати за такове ствари, може се борити, а то је главно. [ 8 ове] Јованка! Је ли долазио писмоноша? ЈовпНКа [у трапезарији] Ниј .6. Сшокман. Па онда добар доходак, Ханше! То много вреди за нас, који смо некад видели шта је и глад Емет: Али Стокмин. Дакако, глад! Јер ти добро знаш, да је нага живот тамо горе на северу био врло оскудан; а сад имамо свега у изобиљу! Данас за руча«, на пример имали смо дивљачи, па имамо и за вечеру. Хоћеш ли и ти да окусиш мало? Бар један пут да ти иокажем. Ходи Емет: Не, не, молим те. . . Стокман. Али, ходи бар у нутра! Логледај само, како је леп чаршав на столу ! Емет: Видео сам већ. Стокман. Па онда она лампа! Видиш, то је све Јовзнка уштздила, Па тако што зар да не омили човеку кућу? Стани мало овамо. . не, не, не, тако. . . Тако, да! Видига. . . то ми је осветљење! Заиста, код нас је са свим елегантно, зар не?

Влаевик МкдаЈ>:ЈШВ ц Вршии«***

Емет. Наравно, кад нам наш доходак допушта таку раскош Стокман. 0 дакако, сад ми допушта. Јованка каже, да сад зарађујем скоро толико колико нам треба. Емет: Скоро — ах! Стокман. Али човек од науке мора ипак угледно живети. Емет. Хм, хм Стокман. Међу тим, Ханше, ја за цело ништа не трошим на оно, што није корисно. Али радост, да људе, видим у мојој кући без тога не могу бити ! . . То ми је животна потреба, Ја, који сам толико био ван сваког друштва, морам имати око себе младих, веселих, вредних људи, — а таки су сви ти, што тамо тако слатко једу. Ја бих желео, да ти тога Хаустада мало боље познаш. Емет : Хаустада; да, збиља : он ми је приповедао, да ће ових дана његов лист донети опет неки твој чланак. Стокман. Мој чланак? Емет: Да, о нашој бањи. Наиисао си га још зимус. Стокман. А, онај.. . да, да! . . Али не, тај чланак неће баш тако лако изићи Смет: За што не? Ја мислим, да је баш сад најзгодније време. Стокман. Ти би могао имати право у обичним приликама — [и ду по соби. ]. Емет, [гдедећк за њам.) Г1а Зар НИСу II0вољне прилике? Стокман. [заставши]. Ханше, то ти за сад још не могу казати. Барем вечерас још не. Можда ће се прилике са свим променити, а може бити и да ће са свим остати по старом. Можда је само уображење. Емет: То је читава загонетка. Ту као да се крије некаква тајна? Нешто што оц мене хоћеш да затајиш? А ја бих мислио, да ја као управитељ иаше бање.. . Стокман. А ја мислим, да ја. . . но, Ханше, ваљда се цећемо још споречкати. Емет. Није ми обичај да се с киме споречкам, као што ти велиш. Али морам строго захтевати, да све наредбе иду својим редом. Ја не могу донустити, да се иде странпутицом. Стокман. Зар сам ја ишао кадгод стран путицом? Емет. Та имаш неку навику, да свакад радиш, ио својој вољи, а то се не може допустити у стварима, које се тичу онштега добра. Појединац мора бити потчињен целини, или — да се јасније изразим — : власти, која се брине око добра свију. Стокчан. Добро! Али шта се то мене тиче? Емст. Видпш, цраги Отоне, ти то нећеш никад да увидиш. Али добро пази ти ћеш то ма кад платиги — пре или после! Ја те опомињем! Збогом! Стокман. Али, шта је теби? Ти си са свим на кривом путу. Емет. Ја на кривом путу! . . Молим те, немој да ме — • [прематрапезаријн]. 300Г0М, СНа хо! Слуга сам, госиодо! [Оде]. Појава ТреБа. Стокман. Јованка. За тим ИустаД Фредрик и Валт<'р.

Јованка [долазећи у прву собу.] Зар јб 0тишао? Стокман. Да, и са свим зловољан. Јованка. Али, драги Отоне, шта си му учинио? Стокман. Бага ништа. Он не може захтевати да му пре времена дајем извештај. Јованка. 0 чему? Стокман. Хм, хм; манимо се тога сад, Јованка. . . Чудновато. што још нема нисмоноше. ХаЈстад, Билинг и Холстер устпли од стола и долаве у прну соб . За тим мало касниј.; долазе за њима Фредрик и Вллтер. Билинг (протежућируке). Ах после оваке вечере осећа се човек као новорођ^н Хаустад. Чини ми се, господин кмет данас није баш добре волЈв. Стокман. То је због стомака, не може добро да му сварује. Хаустад. Имате право; нарочито му не прија „Народни гласник" Јованка. Ви сте га, мислим, са свим раздражили. Хаустад. Да како; али онет има међу нама неко примирје. Билинг. Примирје — тако је, то је згодна реч. 6 токман. Ми не смемо из вида испустити, да је мој брат момак. Сиромах ! Он нема своје куће, где би се могао св дски разонодити. Увек и вечито само нослови. Па онда онај проклет чај; то му је скоро једино пиће. . . Него, децо, столице око стола. . . Хоћемо ли добити скоро наш пунч? Јованка (идуКи у трапезарију). Оцмах, одмах. Стокман. Молим, капетане, седите ви овде до мене на диван. Тако редак гост као ВИ. . . ИзВОЛИТв СеСТИ, ГОСПОДО! (Псседају око стола. Госпођа Стокмановица донесе служавник са самовором, чашама и т. д.) Јованка. Тако. Ово је арак, а ово рум. . а ово коњак. Нека се изволе госнода сами послужити. Стокман (узимајући чашу). ХоћбМО. (Док се пунч црави.) Па онда цигаре. Фредриче, ти знаш где стоји кутија. А ти, Налтере, можеш ми лулу дода IИ. ('Дечаци оду у десну еобу.) ЧпНИ МИ се Фредрик хоће већ да склони по коју цигару; али ја се чиним томе и невешт. (д еЧ ацч донесу д>1гаре и лулу). Молим господо, ја се др жим луле. Колико ме је пута ова овде пранила на бурном пловлењу тамо горе на сере ру! (Куцасе.) Добро здравље! . . Боме, овако пријатна и топла соба много је боља од оне буре и вегра. ЈоваНКа ( С а плетивом у рукама.) КЗД ћвТб на море, госиодине капетане? X >л:тзр. Може бити тамо од недеље. Јованка. Сигурно у Америку? Холстер. Да, госпођо докторко. Билинг. Али онда нећете бити на изборима! Холстер. Зар ће овде опет бити избор? Билинг. Зар ви не знате? Холстер. Не знам; не бавим со таким стварима. Билинг. Дакле, ви баш ни мало не марите за политику? Холстер. Не, у томе се ни мало не разумем.

јртти. И ? лјч !1 м*1* р нлжји.ћм»р« <.№и ,вк 'к»-н вкгил вг I илговоуни урвд>ик Ђ. КиминАновиз*